Корени

Корени су други роман српског писца Добрице Ћосића. Објављени 1954. године, жанровски се сврставају, између осталог, у друштвено-историјски, породични и психолошки роман.

Радња романа, смештена у фиктивно село Прерово у последњим деценијама 19. века, прати живот и међуљудске односе између радикалског вође Аћима Катића, његових синова Вукашина и Ђорђа, Ђорђеве жене Симке и њихових слуга. Овим романом Ћосић је започео циклус романа (који даље сачињавају серијали Време смрти, Време зла и Време власти) у којима се као ликови јављају „синови, унуци и праунуци јунака Корена, са основном идејном тежњом приказивања 'романсиране историје модерне Србије'“.

Ћосић је за Корене 1954. награђен НИН-овом наградом, која је те године први пут додељена. Уочи педесетогодишњице додељивања те награде, 2003. године, критичари који су у различитим периодима учествовали у жирију доделили су Коренима девето место на листи најбољих романа награђених овом наградом.Значајан садржај постојања, НИН, (приступљено: 25. новембар 2015)

Данас Корени имају статус класика српске књижевности двадесетог века и део су обавезне лектире у средњим школама у Србији. Роман је 2018. године адаптиран у истоимену мини-серију, која је универзално хваљена.

Радња Никола, учесник Тимочке буне, дезертира и преласком Мораве долази у Прерово, где постаје слуга радикалског првака Аћима Катића и његове породице. Никола живи у подруму породичне куће, испод собе Ђорђа Катића, Аћимовог старијег сина, и Ђорђеве жене Симке. Симка и Ђорђе су у несрећном браку и немају деце, за шта Ђорђе криви Симку.

На Бадњи дан 1899. године, Аћимов млађи син, Вукашин, се враћа у Прерово након студирања у Паризу и три године рада у Београду, са вешћу да се жени за Олгу Тошић, ћерку Аћимовог најљућег политичког супарника, члана Либералне странке. Аћим се због те вести, и срамоте коју би такав брак изазвао, одриче Вукашина и прети да ће га избрисати из тестамента, али на крају одлучује да натера Ђорђа да исплати свом брату, пет стотина дуката, његов део очевине. Ђорђе, киван што свој тешко зарађен новац даје брату који је очев миљеник, исплаћује свом брату само триста дуката.

Ђорђе једне вечери одлази у Паланку са намером да се напије и тамо проналази либерални летак који промовише Вукашинов брак. У исто време, у кућу Катића стиже Вукашиново писмо у којем им он тражи још сто дуката. Очајан Аћим одлази у њиву и замишља је оронулу и запуштену. Вративши се из Паланке, Ђорђе је отерао Симку и њену мајку из куће.

Касније, Аћим подиже буну у Прерову против власти која жели да смени председника. Војска долази да угуши буну и током борбе убијају петорицу сељака. Ђорђе одлази за Београд, а Симка се враћа у кућу и са намером да роди наследника, има секс са слугом Толом. Аћим бива пуштен из затвора, а Ђорђе у Београду схвата да је неплодан након секса са крчмарицом.

Убрзо после тога сазнаје се да је Симка трудна, а Ђорђе јој допушта да се врати кући, иако су и он и Аћим пуни сумњи око тога ко је отац детета. Девет месеци касније, догађа се Ивандањски атентат за шта су оптужени чланови Народне радикалне странке. Аћим и Ђорђе бивају ухапшени заједно са осталим преровским радикалима. Један по један радикали се одричу странке да би се вратили својим кућама. Симка се порађа, и Ђорђе се одриче странке и свог оца да би видео свог сина.

Аћим бива пуштен из затвора након што Никола Пашић у име странке издаје оглас којим осуђује атентат. Вративши се кући, Аћим показује нежност према свом унуку, којем даје име Адам. Симка се убрзо разбољева, па је Ђорђе на самртној постељи моли да му призна чије је дете. Она му тврди да је Адам његов, па потом умире.

У епилогу, Никола одлучује да напусти Прерово и оставља своје записе Адаму како би он сазнао своје право порекло.

Ликови

Породица Катић

Аћим – главни лик у делу и газда, домаћин и представник радикалног покрета, привржен митовима и легендама и устаничким бунтом. Јаког духа, уме да се постави као вођа народа и зна како да оствари своје политичке циљеве засноване на осећају. Ипак, са друге стране не може да се ухвати у коштац са проблемима које доноси ново време, али ни са породичним проблемима као што су издаја синова и разочарање у руководство партије. Доживљава низ пораза и утеху проналази у свом унуку Адаму коме ће посветити остатак свог живота.

Вукашин – је представник нове генерације, млади господин школован у Паризу, перспективан са једне стране, следбеник европског духа. Али, он је и Аћимов син, који је задојен традицијом и националним митом што доводи до унутрашње борбе, преиспитивања и сопственог незадовољства.

Ђорђе – својим пословним успесима, богатством и угледом је моћан човек, али као јалов човек који не може да обезбеди потомство је несрећник, не може да настави лозу али ни да придобије очеву љубав која је резервисана за Вукашина. Он је располућена личност, поседник и јалов мушкарац, газда и импотентни муж жељан очеве љубави, свестан својих недостатака унижава се у сопственим очима.

Симка –Ђорђева жена. Лепа и снажна, тим више акцентује његову јаловост. Потпуно свесна свог порекла, положаја и улоге у дому породице Катић. Она здраво резонује, трпи Ђорђеве увреде јер је води инстинкт сопственог преживљавања. И када се одлучи да постане прељубница са слугом, иако је врло морална и ужасава је сама помисао прељубе, она убеђује себе да то чини зарад вишег циља, због одржавања лозе Катића што је изнад свега, што превазилази и њу и прељубу као чин, јер сам чин доживљава као обавезу а не као емоцију или необуздану страст. Од те одлуке зависи њена судбина али и кључно, судбина лозе Аћима Катића.

Слуге породице Катић Тола Дачић Никола

Остали ликови Поп Величко

Критике и пријем Корени су били универзално хваљени од стране савремених критичара Југославије, о чему је академик Душан Јовић написао: „Мало је књижевних критичара који нису нашли за потребно да о овом делу нешто кажу. Занимљив је феномен да је роман наишао скоро на опште похвале. Негативних оцена нема ни тамо где је било комплекснијих критичких захвата.”

Савременици романа су стављали фокус на напредак који је Ћосић постигао на пољу сеоског романа и интроспекције коју ликови у роману постижу.

У рецензији за први број часописа „Поља”, библиотекар Лазар Чурчић, је написао о аутору: „Ћосић је несумњиви таленат. Али више него таленат код њега импонира опредељење. Више но ико Ћосић је опредељен у нашем данас и зато је могао бити најобјективнији критичар села. И најбољи критичар села.” Марко Крстић је о књизи написао: „Ћосићеви Корени су модеран класик српске књижевности а пишчево препознавање неуралгичних тачака српског карактера и познавање његове психологије створили су болну књигу о српским егзистенцијалним коренима XIX века, како су настајали и развијали се и где су се запетљали и покидали”.

Књижевник Петар Џаџић је у рецензији за први број часописа „Дело” написао: „Од мотива са српског села друге половине XIX века, Ћосић је прво створио метафору са вишеструким значењем: [sic] историским, које упућује и на прошлост те прошлости и на садашњост која је густо испреплетала жиле своје сложености у старим токовима; и општељудским, које покреће стари проблем трајања и смисла; али преношење човека и догађаја на план митологије код Ћосића није без иједног крупног парадокса. Рушећи легенде око [sic] селајчког живота и сељака, Ћосић је замислио човека врло конкретног, наизглед без ичег митског, натуралистичког скоро.”

Милосав Мирковић је у својој критици за часопис „Студент” похвалио роман и његове карактере, а и Ћосићеву прозу написавши: „Реализам Добрице Ћосића има једну јуришну, активистичку моћ: то је пир видовитости над прошлим спољашњим подацима и течни спектар кроз целу личност, У развојном огледу од романа Далеко је сунце до Корена, извршен је непобитни пораст садржинског ткива и технологије писања, која извире из српске литературе, али је надмоћно надраста.” Мирковић је окончао рецензију речима: „По захватности целине, по позорју времена које слика, по маштовитим теренима и високом реалистичком стилу, овај роман је један од врхова српске прозе уопште. О њему ће се још много говорити.”

Историчар и књижевник Предраг Палавестра је у „Летопису матице српске” о роману написао: „У Коренима Ћосић није био у ситуацији да отвара замандаљена врата; он није морао да открива односе на селу, комплексе отац — син, муж — жена, газдарица — слуга, власт — новац, већ једино да од печене опеке зида ново, веће, лепше и аутентичније. Тим је он, делимично, оповргнуо можда неизражену мисао да је прошло време сеоског романа, јер литерарни проблем није лежао у аклиматизирању старих врускаваца, у пресађивању глишићевско-веселиновићевске идличности, моралисања, старовременске, фолклорне љупкости, шарених прегача, дуња по орманима, боисока славских свећа и здравица, већ се огледао у једном новом ставу према човеку, без обзира палио он свећице о задушницама или се опирао радним задругама.”

У реткој негативној критици, названој „Српскохрватски Џојс” (пољ. Serbochorwacki Joyce), пољски критичар Лех Будрецки је за лист „Књижевни живот” написао: „[Ћосићев] човек као и Џојсов врши своје интелектуалне фукнције преко асоцијација. Она је кључ човечије свести. Међутим, Ћосићев човек је у својим асоцијацијама врло примитиван. Ћосићева проза је орнаментска, чак су и мисли његових јунака дате кроз метафоре што прелази у апсурд. Сви његови јунаци баве се састављањем метафора, сви су песници и сви исповедају једну исту поетику. Разлика између Ћосићевог говора и говора његових јунака нема никаквих.”

Дело је објављено у јеку књижевних расправа између заступника реалистичке и присталица модернистичке концепције књижевности.

НИН-ова награда Корени су освојили прву Награду критике за роман године (популарно називану НИН-ова награда по недељнику који ју је установио), 5. фебруара 1955. године. Поред Корена, романи који су ушли у ужи избор за награду били су Распуст и Дај нам данас, будућих добитника НИН-ове награде Александра Вуча и Радомира Константиновића, На кметих Ивана Потрча, Недовршени круг Јаре Рибникар и Оптимисти Ервина Шинка.

Контроверзно, роман Проклета авлија Иве Андрића није ушао у избор за награду због пресудног становишта члана жирија Борислава Михајловића Михиза, да би роман због дужине требао да се сматра новелом, упркос чињеници да је у својој критици за НИН, Михиз, Проклету авлију назвао „кратким романом”. Ћосић је био дугогодишњи пријатељ Михиза као и један од оснивача НИН-а, па је додела награде Ћосићу посматрана као политичка. Чланове жирија су, поред Борислава Михајловића Михиза, чинили и Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Стеван Мајсторовић, Зоран Мишић и Ели Финци.

У интервјуу са НИН-ом поводом добијања награде, на питање „Да ли сте задовољни што сте управо Ви први носилац НИН-ове награде критике?”, Ћосић је одговорио: „Био бих неискрен кад не бих рекао да ме радује једно такво признање за мој рад на роману. Али исто тако искрено да Вам кажем: страшно је то велика обавеза...”

Ћосић је новчани део НИН-ове награде, у износу од петсто хиљада старих динара, уступио великодреновској библиотеци за куповину књига.

Телевизијска адаптација

Ћосићев роман је адаптиран у истоимену десетоделну мини-серију, у продукцији Радио-телевизије Србије и продукцијске компаније „Eye to Eye”, 2018. године. Продуценти серије, Горан Шушљик и Милош Аврамовић су раније сарађивали са РТС-ом на продукцији серије Чизмаши, историјској драми базираној на истоименој књизи Драгослава Михаиловића.

Серију је режирао Иван Живковић, а сценарио написао Ђорђе Милосављевић. Аћима Катића је тумачио Жарко Лаушевић, Симку Слобода Мићаловић, док су у осталим улогама глумили Игор Ђорђевић, Радован Вујовић и Ненад Јездић. Првобитно је за улогу Аћима Катића кастован глумац Александар Берчек.

Корени су снимани од октобра 2017. године до јануара 2018. године у селима Горњи Рачник и Багрдан у близини Јагодине. За кућу породице Катић искоришћена је чатмара коју су 1884. године изградила браћа Аца, Аксентије, Ђорђе и Антоније Костић.