Џон фон Нојман (; Будимпешта, 28. децембар 1903 — Вашингтон, 8. фебруар 1957) је био мађарско-амерички математичар, научник и универзитетски професор. Фон Нојман је дао допринос квантној физици, функционалној анализи, теорији скупова, топологији, информатици, економији, нумеричкој анализи, хидродинамици, статици и многим другим математичким пољима као један од историјски истакнутих математичара.
Биографија Био је најстарији од три брата, син адвоката Макса Нојмана који је радио у банци, и Маргарет Кан. Одрастао је у јеврејској породици. Са шест година могао је да подели осмоцифрене бројеве напамет, и да разговара са својим оцем на старогрчком језику. Рано је показивао интересовање и за математику, својства бројева и законе света који га окружује. Као осмогодишњак савладао је рачунање, а са дванаест година био је на нивоу постдипломаца математике. Још као дете показивао је изванредну интелигенцију. Са шест година је напамет делио осмоцифрене бројеве. Памтио је странице текста на први поглед. Када је једном приликом шестогодишњи фон Нојман видео своју мајку како бесциљно зури, упитао ју је: Шта то рачунаш?
Сматрају га једним од најбриљантнијих људи 20. века, па је тако познати економиста Николас Калдор за Нојмана рекао: 'Непобитно, он је био биће најближе генију које сам икада срео'. Његово интересовање није било само за математику, а извештаји о њему говоре да је са осам година прочитао све 44 књиге светске историје. Могао је да памти странице текста на први поглед, дар који ће касније изненадити нобеловске лауреате. Волео је да измишља механичке играчке, а био је експерт за Амерички грађански рат, суђење Јованки Орлеанки и историју Византије. 1911. године уписао је Лутерову гимназију у Будимпешти.
Године 1913. његов отац јe добио титулу и породица Нојман је стекла мађарску ознаку за племство -{Margittai}-, или што одговара аустријској титули -{von}-. Тако је Нојман Јанош постао Јанош вон Нојман, име које је касније променио у немачко Јохан фон Нојман. Предавао је на Берлинском Универзитету као најмлађи доцент у историји од 1926. до 1930. када су он, његова мајка и његова браћа емигрирали у Америку. Необично да је он поенглезио Јохан у Џон, а да је задржао аустријско аристократско презиме -{von Neumann}-, док су његова браћа усвојила презимена -{Vonneumann}- и -{Neumann}-.
Уживао је у екстравагантним забавама и брзој, опасној вожњи аутомобила. Једном је објаснио једну од својих многих саобраћајних несрећа на овај начин : “Возио сам се путем. Дрвеће са десне стране пролазило ме је у савршеном реду брзином од на час. Изненада једно од њих ми је стало на пут.” Волео је да једе, да пије (рекао је да зна да броји све осим калорија), да прича прљаве приче и вицеве (нпр. Телесно насиље је незадовољство учињено са намером пружања задовољства) и да зури у ноге младих жена (толико да су секретарице у Лос Аламосу често покривале отворене стране својих столова картонима.)
Према његовом пријатељу Теодору фон Карману, фон Нојманов отац је желео да му се Џон придружи у послу у индустрији и на тај начин уложи своје време у финансијски кориснији подухват од математике. У ствари, његов отац је тражио од фон Кармана да убеди свог сина да не узима математику као главни предмет.von Kármán, T., & Edson, L. (1967). The wind and beyond. Little, Brown & Company. Фон Нојман и његов отац су одлучили да је најбољи пут у каријери постати хемијски инжењер. То није било нешто о чему је фон Нојман имао много знања, па је договорено да полаже двогодишњи курс хемије без могућности дипломирања на Универзитету у Берлину, након чега је полагао пријемни испит на престижној ЕТХ Цирих, који је положио у септембру 1923. У исто време, фон Нојман је такође уписао Пазмани Петер универзитет у Будимпешти, као докторанд у области математике. За своју тезу, изабрао је да произведе аксиоматизацију Канторове теорије скупова. Дипломирао је као хемијски инжењер на ЕТХ Цириху 1926. (иако Вигнер каже да фон Нојман никада није био много везан за предмет хемије ), и положио завршне испите са cumma cum laude за свој докторат. у математици (са малолетницима у експерименталној физици и хемији) истовремено са његовом дипломом хемијског инжењерства, о којој је Вигнер написао: „Очигледно докторска теза и испит нису представљали значајан напор“. Затим је отишао на Универзитет у Гетингену на основу гранта Рокфелерове фондације да студира математику код Дејвида Хилберта. Херман Вајл, у својој некрологу Еми Нетер, сећа се како би у зиму 1926-1927 фон Нојман, Нетер и он шетали после његових часова „хладним, мокрим, кишним улицама Гетингена“ где су разматрали хиперкомплексне системе бројева и њихове репрезентације.
Између 1926. и 1930. био је приватни предавач у Берлину. Са 25 година објавио је 10 радова, а са 30 година близу 36. Фон Нојман је био позван у Принстон уЊу Џерзи 1930, и био је један од четворице људи одабраних за први наставни кадар -{Institute For Advanced Study}-, где је био професор математике од оснивања Института до своје смрти.
Од 1936. до 1938. Алан Тјуринг је био у посети овом институту, где је завршио своју докторску дисертацију под надзором Алонса Черча у Принстону. Године 1937. постао је натурализовани држављанин Америке, а 1938. године додељена му је награда за његов рад из анализа.
Године 1957. дијагнозиран му је рак костију, кога је вероватно изазвала изложеност радијацији током тестирања атомске бомбе или у каснијем раду на нуклеарном оружју на Лос Аламосу. Фон Нојман је умро неколико месеци после успостављања дијагнозе трпећи јаке болове. Рак се проширио и на његов мозак и онемогућио му способност мишљења. Док је лежао умирући у вашингтонској болници, шокирао је своје пријатеље и познанике тражећи да говори са римокатоличким свештеником. Умро је под обезбеђењем војске да не би ненамерно открио војне тајне док је под јаким лековима. Џон фон Нојман је сахрањен на принстонском гробљу у Принстону.
Лични живот Био је непушач. На Принстону је било притужби због тога што је редовно изузетно гласно пуштао немачке маршеве на свом фонографу, што је одвраћало пажњу колегама у суседним канцеларијама, укључујући Алберта Ајнштајна. Фон Нојман је радио неке од својих најбољих радова у бучном, хаотичном окружењу, а једном је опоменуо своју жену да му је припремила тиху радну собу за рад. Никада га није користио, више је волео дневну собу у којој је гласно свирао фонограф његове жене.
Фон Нојман се двапут женио. 1930 оженио је Маријет Ковеси. Године 1930, пре него што је оженио Маријету, фон Нојман је крштен у католичкој цркви. Фон Нојманов отац, Макс, умро је 1929. године. Нико од породице није прешао на хришћанство док је Макс био жив, али сви су променили веру по његовој смрти. Онда се 1938. године оженио Кларом Дан. Имао је једно дете, ћерку Марину, из првог брака. Она је истакнути професор међународне трговине на Универзитету у Минхену.
Његов најближи пријатељ у САД био је математичар Станислав Улам. Уламов пријатељ Ђан-Карло Рота написао је: „Проводили би сате трачарећи и кикоћући се, размењујући јеврејске вицеве и водећи математичке разговоре и разговоре на друге теме“. Када је фон Нојман умирао у болници, сваки пут када би га Улам посетио, долазио је спреман са новом колекцијом вицева да га развесели. Фон Нојман је веровао да се већи део његове математичке мисли догодио интуитивно; често би одлазио на спавање са нерешеним проблемом и знао одговор по буђењу. Улам је приметио да фон Нојманов начин размишљања можда није визуелни, већ више слушни.
У фебруару 1951. за The New York Times је скенирао своје мождане таласе док је одмарао и размишљао (заједно са Албертом Ајнштајном и Норбертом Винером). „Генерално су показивали разлику од просека“, закључак је.
Радови
Написао је 150 објављених радова - 60 из чисте математике, 20 из физике и 60 из примењене математике. Развио је теорију о структури људског мозга пре него што је умро. Његово интересовање било је веома широко. Бавио се: математичком логиком, математиком, квантном физиком, рачунарством, кибернетиком, нуклеарним бомбама, механиком флуида, теоријом игара, економским растом, еволуционом биологијом, теоријом рата и конфликта, ћелијским аутоматима, теоријом саморепродукције и вештачком еволуцијом. У периоду Другог светског рата бавио се искључиво математиком и применом математике на квантну физику. У области математике дао је битне доприносе нумеричкој анализи, теорији скупова, функционалној анализи и статистици. Радио је и на Менхетн пројекту. Тим поводом решавао је и проблеме конструкције и рада рачунских машина, чиме је поставио темељ савремене рачунарске архитектуре и симулација. Створио је и теорију игара. После рата радио је на америчким војним пројектима и управљао војним комитетима.
Економија
Креативни фон Нојман дао је фундаменталне доприносе и у економској науци кроз два важна рада: прво, текст из 1937. године о мултисекторском моделу раста и, друго, књига из 1944. године (коаутор Оскар Моргенстен) о теорији игара.
Чувени фон Нојманов текст из 1937. године не само да је означио рехабилитацију математичке економије, већ је донео више великих новости у економску теорију: концепт анализе активности производних скупова, који је касније широко коришћен од стране Купманса и неовалрасијанаца, линеарни (инпут-аутпут) систем производње, који је касније коришћен од Леонтијева и неорикардијанаца, неједнакости цена-трошак и понуда-тражња као одговор на бечку критику валрасијанског система једначина, првокоришћење Броуерове теореме о фиксној тачки којом се може доказати постојање равнотеже, касније познатој као Какутанијева теорема фиксне тачке, минимакс и максимин методи, рана верзија дуалне теореме математичког програмирања, нови начин укључења фиксног и варијабилног капитала кроз заједничку производњу, разјашњење концепата равнотежног и стационарног раста, касније искоришћених од Харода, Солоуа, Хикса и других за пролиферацију модела економског раста и извођење Златног правила, по коме је каматна стопа повезана са стопом раста, а не са количином капитала, што је антиципирало радове Алеа и оптималне теорије раста.
Књига Теорија игара и економско понашање из 1944. године, коју су написали фон Нојман и економиста Оскар Монгестерн, унела је у економију и друштвене науке једну од најважнијих иновација 20. века: теорију игара. За методолошко-математички аспект теорије свакако је превасходно заслужан фон Нојман. За детаље видети теорија игара.
Одабрана дела Његова сабрана дела могу се пронаћи на zbMATH и Google Scholar. Списак његових радова који су били познати јавности до 1995. може се пронаћи на The Neumann Compendium.
Књиге (аутор или коаутор) 1932. . Beyer, R. T., Trans., доступно овде. 2018 edition: 1937. . Halperin, I., Preface, Princeton Landmarks in Mathematics and Physics, . 2016 edition: 1937. . Halperin, I., Preface, Memoirs of the American Mathematical Society . edition. 1941. . American Mathematical Society. 1999 edition: 1944. . коаутор са Morgenstern, O., or here. 2007 edition: 1950. . Annals of Mathematics Studies 21, . 2016 edition: 1951. . Annals of Mathematics Studies 22, . 2016 edition 1958. . Kurzweil, R. Preface, The Silliman Memorial Lectures Series, Yale University Press, or here. 2012 edition: 1966. .
Научни чланци 1923. , (in German), . 1925. , (in German), . 1926. , (in German), . 1927. , (in German), .
1936. , .
1938. , .
1947. , коаутор са H. H. Goldstine, . 1948. The General and Logical Theory of Automata, in Cerebral Mechanisms in Behavior - The Hixon Symposium, Jeffress, L.A. ed., John Wiley & Sons, New York, N. Y, 1951, pp. 1–31, MR0045446.
1951. Discussion on the Existence and Uniqueness or Multiplicity of Solutions of the Aerodynamical Equations, Chapter 10 of Problems of Cosmical Aerodynamics, Proceedings of the Symposium on the Motion of Gaseous Masses of Cosmical Dimensions held in Paris, August 16–19, 1949. 1951. , Chapter 13 of "Proceedings of Symposium on 'Monte Carlo Method'", held June–July 1949 in Los Angeles, Summary written by G. E. Forsynthe.