Луј АрмстронгМноги биографи Луја Армстронга су тврдили да је његово средње име Данијел (-{Daniel}-), али то је оповргнуо сâм Армстронг. (; Њу Орлеанс, 4. август 1901 — Њујорк, 6. јул 1971) је био амерички џез музичар. Иако се прво прославио свирајући трубу, крајем каријере постао је најпознатији као певач и био је један од најутицајнијих џез певача.
Током своје каријере, постао је највећи џез музичар, неоспорни челник популарне музике 20. века и једна од највећих фигура у историји музике. Армстронга су волели, не само због његовог трубачког талента, невероватно чистог и продорног свирања на труби и специфичног храпавог певања, него и због људске топлине и великодушности, као и због симпатичне особности „великог детета“ које се радује животу и живи за музику.
Биографија Младост мини|десно|Слика Луја Армстронга коју је 2002. насликао Ади Холзер
Армстронг је често говорио да је рођен 4. јула 1900.The TIME 100. Louis Armstrong. TIME, Stanley Crouch, June 8, 1998. "For many years it was thought that Armstrong was born in New Orleans on July 4, 1900, a perfect day for the man who wrote the musical Declaration of Independence for Americans of this century. But the estimable writer Gary Giddins discovered the birth certificate that proves Armstrong was born Aug. 4, 1901." приступљено 8. јануара 2009. и то је датум који је забележен у бројним биографијама. Иако је умро 1971. тек је средином 1980-их утврђен прави датум рођења 4. августа 1901. Открио га је Тад ЏонсLouis Armstrong
Армстронг је рођен у врло сиромашној породици у Њу Орлеансу, Луизијани, као унук робова. Детињство је провео у сиромаштву, у опасној четврти у горњем делу града Њу Орлеанса, знаној као енгл. -{Back of the Town}-, након што је његов отац Вилијам Армстронг (1881–1922) напустио породицу због друге жене, док је Луј био беба. Његова мајка Мари Алберт (1886–1942), напустила је Луја и његову млађу сестру Беатрис Армстронг Колинс (1903–1987), и оставила их на бригу баки Џозефин Армстронг, и повремено ујаку Исаку. Кад је имао пет година вратио се да живи код мајке и њених рођака, а оца је виђао повремено на парадама.
Похађао је школу за дечаке Фиск, где је врло рано био изложен музици. Зарађивао је нешто новца разносећи новине и продајући одбачену храну у ресторанима, али је то било недовољно да би се мајка престала бавити проституцијом. Обилазио је локалне плесне дворане у близни дома, где је видео све врсте плеса, од разузданог плеса до квадриле (егл. -{quadrille}-). За додатни новац теглио је угаљ у Сторивилу, познатој четврти црвених светиљки, где је слушао музичке састава у борделима и плесним дворанама, посебно -{„Pete Lala's“}-, где је наступао Џо „Кинг“ Оливер, а остали познати музичари су повремено гостовали.
Након што је одустао од школе у узрасту од једанаест година, Армстронг се придружио квартету дечака који су певали на улици за новац. Али почео је упадати у невоље.
Свирач корнета Банк Џонсон је тврдио да је научио Армстронга (тада 11) да свира хонки тонк по уву у -{„Dago Tony's“}- у Њу Орлеансу.. , иако се неколико година касније Армстронг захвалио за то Оливеру.
Армстронг је ретко гледао на младост као најтежа времена, већ је често црпио инспирацију из тога времена: „Сваки пут када затворим очи док свирам моју трубу - погледам у срце доброг старог Неw Орлеанса... дао ми је разлог да живим“.
Радио је и за литванско-јеврејску имигрантску породицу Карнофскис, која је имала одлагалиште отпада и давала му повремено послове. Прихватили су га и односили се према њему као према делу породице, знајући да је одрастао без оца. Касније је написао сећања о односу са Карнофскис породицом у делу -{„Louis Armstrong + the Jewish Family in New Orleans, La., the Year of 1907“}-. Описује своје откриће како је та породица због свог јеврејског порекла често била дискриминисана од осталих белаца. Армстронг је носио привезак Давидове звезде до краја живота и писао шта је научио њих: „како живети стваран живот и одлучност“. Commentary magazine, Nov. 2009.
Утицај породице Карнофски се у Њу Орлеансу осећа кроз Карнофски Пројекат, безпрофитну организацију посвећену прихваћању донираних музичких инструмената и њиховог давања деци која немају прилику да свирају..
Армстронг је озбиљно развио свирање корнета у музичком саставу -{„New Orleans Home for Colored Waifs“}- (Дом за тамнопуте бескућнике), где је боравио у више наврата због деликвенције, најдуже након што је пуцао у ваздух из очуховог пиштоља на новогодишњем слављу, према полицијском запису. Професор Питер Дејвис, који је често навраћао у дом на захтев управника, капетана Џозефа Џонса код младог Армстронга увео је дисциплину и музичко образовање.
Након неког времена, Давис је Армстронга поставио за вођу музичког састава. Музички састав Дома наступао је у околини Њу Орлеанса и тринаестогодишњи Луј почео је да привлачи пажњу свирањем корнета, чиме је започела његова музичка каријера. При узрасту од четрнаест година пуштен је из Дома, те је наставио да живи са оцем и новом маћехом, а уједно и поновно на улици, пред искушењима. Армстронг је први посао добио у плесној дворани -{„Henry Ponce’s“}-, где је Блек Бени постао његов заштитник и водич. Дању је теглио угаљ, а ноћу је свирао корнет.
Наступао је у градским честим парадама лимене музике, где је слушао старије музичаре, кад год је имао прилику. Тако је учио од Банка Џонсона, Бади Петита, Кида Ори, а понајвише од свих, Џоа „Кинг“ Оливера, који му је био ментор.
Касније је наступао у саставима лимене музике, те речним бродовима на Њу Орлеансу, а почео је да путује са тада познатим музичким саставом -{„Fate Marable“}-, који је наступао по паробродима на реци Мисисипи. Време проведено са саставом називао је похађањем универзитета, јер је стекао велико искуство у раду са писаним аранжманима. Године 1919. Џо Оливер се запутио на север и напустио место у музичком саставу Кид Орија, те га је заменио Армстронг. Постао је и друга труба за друштвени састав лимене музике -{„Tuxedo Brass Band“}-.
Каријера Луј је 19. марта 1918. оженио Дејзи Паркер из градића Гретна, Луизијана. Усвојили су трогодишњег дечака Кларенса Армстронга, чија је мајка била Лујова рођака Флора, а која је преминула убрзо након порода. Кларенс Армстронг је био ментално ретардиран, као резултат озледе главе и Луј је провео остатак живота бринући се за њега. Лујов брак са Паркеровом брзо се распао. Недуго након развода она је преминула.
Кроз наступе на речним бродовима Армстронгово музичко знање се проширило. При узрасту од двадесет година, научио је да чита музику и почео је да наступа са соло деоницама на труби. Био је један од првих џез музичара који су тако наступали, те је с временом придодавао властиту особност и стил у соло деонице. Научио је да ствара властити звук те је почео да користи певање и лупкање у својим наступима.
Године 1922. Армстронг се прикључио егзодусу у Чикагу, где га је позвао ментор Џо „Кинг“ Оливер, да се придружи саставу -{„Creole Jazz Band“}- и где је могао довољно да заради да остави дневни посао. Било је то време напретка у Чикагу, те иако су расни односи били лоши, „Ветровити град“ је био пун послова за тамнопуте људе, који су довољно зарађивали у фабрикама и имали довољно да троше на забаву.
Оливеров бенд је био најбољи и најутицајнији музички састав у Чикагу почетком 1920-их, и у то време Чикаго је био средиште џез свемира. Армстронг је у Чикагу живео као краљ у властитом стану са приватном купатилом (први пут у свом животу). Иако узбуђен због тога што се налазио у Чикагу, започео је да пише носталгична писма пријатељима у Њу Орлеансу, што се наставило до краја каријере. Како је Армстронгова репутација расла, често су га изазивали на свирачке обрачуне.
Армстронг је снимио прве снимке за издавачке куће -{Gennett Records}- и -{Okeh Records}- 1923, док је свирао други корнет у Оливеровом бенду. У то време је упознао Хогија Кармајкла (с којим ће касније сарађивати), преко пријатеља Бикса Бајдербека, који је имао свој музички састав.
Лил и њен супруг свирали су и класичну музику на црквеним концертима како би проширили његову вештину и унапредили своје соло наступе. Подстицала га је да се модерније облачи како би изгледао боље и како би се прикрио његов растући обим.
Армстронг је уживао у сарадњи са Оливером, али је Лујова друга супруга, пијанисткиња Лил Хардин Армстронг, инсистирала да потражи бољу зараду, те да развије новији стил подаље од Оливеровог утицаја. Армстронг је послушао њен савет, те је напустио бенд 1924. Убрзо након тога, Армстронг је добио позив да оде у Њујорк Сити и свира у музичком саставу -{Fletcher Henderson Orchestra}-, водећем афроамеричком музичком саставу тог времена. Армстронг је прешао на трубу, како би се боље уклопио са осталим музичарима своје секције.
Армстронг се брзо прилагодио Хендерсоновом стилу, свирајући трубу и експериментишући са тромбоном. Остали чланови бенда брзо су прихватили Армстронгов емотивни, изражајни пулс. Његови наступи почели су да садрже певање и причање прича о ликовима из Њу Орлеанса.
Хендерсонов оркестар наступао је у најбољим местима искључиво за белце, као што је нпр. познати -{Roseland Ballroom}-, где је аранжмане радио Дон Редман. Дјук Елингтонов оркестар је ишао у Роузланд како би видели Армстронгове наступе, а млади свирачи су узалудно покушавали да свирају боље од њега.
У то време, Армстронг је снимио бројне снимке које је аранжовао стари пријатељ из Њу Орлеанса, пијаниста Кларенс Вилијамс; били су то снимци са малим џез музичким саставом „Вилијамс Блуе Фајв“ и серија са блуз певачицама као што су Беси Смит, Ма Рејни и Алберта Хантер.
Након свирања по Њујорку, Армстронг се вратио у Чикаго 1925, углавном на наговарање супруге, која је хтела да побољша приходе и Амстронгову каријеру. Он је Њујорку био задовољан, али је касније признао да је била у праву, те да је Хендерсонов оркестар ограничавао његов уметнички рад. У јавности га је често називала „Најбољи свирач трубе на свету“, на његово разочарање. На почетку је био члан музичког састава „Лил Хардин Армстронг Банд“ и радио је за супругу.
Под властитим именом почео је да снима за фирму -{Okeh}- са својим познатим музичким саставима -{„Louis Armstrong and his Hot Five“}- и -{„Louis Armstrong and his Hot Seven“}-. Тада су настали хитови попут -{„Potato Head Blues“}-, -{„Muggles“}- и -{„West End Blues“}-. Музика песме -{„West End Blues“}- постала је стандард и агенда за џез у следећим годинама.
Групу су чинили Кид Ори (тромбон), Џони Додс (кларинет), Џони Ст. Кир (бенџо), супруга Лил на клавиру и обично без бубњара.
мини|десно|Армстронг на проби за шешир (око 1955. г.)
Армстронгов начин вођења бенда био је врло једноставан, тако је Ст. Кир записао: „Радећи с њиме човек се осећао тако опуштеним, а он је био врло широкоуман... увек се трудио да свакога истакне појединачно.“)
Његови снимци са пијанистом Ерлом „Фата“ Хајнесом (најпознатији њихов дует из 1928. -{„Weatherbird“}-) и Армстронгов увод трубом у -{„West End Blues“}- остали су једни од најпознатијих и најутицајнијих џез импровизација у историји.
Армстронг је сада био слободан да развије свој властити стил како је желио, који је укључиво велике дозе живахног говора као што су -{„whip that thing, Miss Lil“}- и -{„Mr. Johnny Dodds, Aw, do that clarinet, boy!“}-
Армстронг је наступио и у квинтету -{„Erskine Tate’s Little Symphony“}-, који је углавном наступао у позоришту -{Vendome Theatre}-. Свирали су музику за неме филмове и наступе уживо, искључујући и џез верзије класичне музике попут -{„Madame Butterfly“}-, што је Армстронгу дало искуство са дужим облицима музике и вођењу пред великом публиком. Почео је са скет-певањем (импровизовани вокални џез користећи речи без смисла) и први је који је снимио скет 1926. на песми -{„Heebie Jeebies“}-.
Снимак је био толико популаран да су постали најпознатији џез музички састав у САД, иако састав није много наступао уживо. Млади музичари, без обзира на боју коже окренули су се новом Армстронговом типу џеза.