Петроварадинска тврђава се налази на десној обали Дунава, у Петроварадину (град Нови Сад), на петроварадинској стени. На месту претходне средњовековне грађевине, садашњу тврђаву је изградила Аустрија у периоду од 1692. до 1780. године због сталне опасности од Турака и близине границе са Османским царством.
Због своје величине и доминантности назива се и Гибралтар на Дунаву.
Праисторија Према ранијим сазнањима, на Петроварадинској тврђави прво људско насеље постојало је још 4500. година пре нове ере. Након археолошких открића у периоду од 2002. до 2004. године историја овог простора померена је на период 19.000–15.000 година пре нове ере. Захваљујући томе знамо да човек у континуитету настањује простор Петроварадинске стене од праисторије до данас, па чак и у палеолиту када су се људска станишта углавном налазила у пећинама. Такође, археолошка ископавања током 2018. године показала су да од праисторије насељаван и простор Доње тврђаве.
Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000 година пре нове ере) археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода који сведоче да је још у време тзв. вучедолске културе постојало утврђено насеље.
Средњи век После неолита на Петроварадинској стени су се смењивале различите културе. Око стоте године пре нове ере ове просторе насељавају Келти које сто година касније смењују Римљани који утврђивањем границе на Дунаву граде тврђаву Кузум () коју ће у петом веку разорити Хуни. Назив за утврђење које се у доба Византије налазило на месту данашње Петроварадинске тврђаве било је 'Петрикон.
Половином 13. века скоро на истом месту насељавају се католички монаси из реда цистерцита (). Дозволом угарског краља Беле IV граде манастир који називају Белафонс (срп. Белин извор, мађ. Bélakút). Самостан је након провале Татара утврђен.
Већи значај тврђава добија са повећаном опасношћу од новог освајача - Турака Османлија. У Петроварадину често је боравио угарски краљ Матија Корвин. Ту је 1463. године склопио уговор са Млетачком републиком и истовремено разговарао са властелом око одбране од Турака. Године 1475. године Корвин доноси одлуку да зарати са Турцима. Мађарски краљ Владислав II такође посећује Петроварадин где разним олакшицама подстиче напоре да се сакупи више радне снаге на оправкама кула и бедема. Надбискуп Петар Варади 1501. године уз велике напоре успева да обнови тврђаву.
Изглед Петроварадинске тврђаве у средњем веку мини|200п|Петроварадинска тврђава у средњем веку
Тврђава се састојала из два дела - спољашњег и унутрашњег. Главна капија спољашњег зида која је имала мали покретни дрвени мост саграђена је током 15. века. Испред спољног зида тврђаве налазио се дубок ров. Спољни зид је само са источне стране имао све полукуле ојачане потпорним стубовима. Од спољне капије водио је пут према капији унутрашње тврђаве која је била правоугаоног облика. Источни зид унутрашње тврђаве је био заједнички зид са спољашњим зидом. Где су били спојени био је ојачан полукулама. Овај зид је такође био појачан потпорним косим стубовима а на западној страни је имао две полукуле као појачање. У средини унутрашње тврђаве налазила се црква чија је апсида била окренута ка истоку. Са обе стране цркве налазили су се округли резервоари за воду. У северозападном делу унутрашње тврђаве налазила се командантова палата. На левој обали Дунава налазио се мостобран око кога је био ров испуњен водом. На западној страни зида мостобрана налазила се кула за артиљеријску батерију са пет отвора за топове. На северној и јужној страни зида налазиле су се капије.
У свом запису Евлија Челебија о Петроварадинској тврђави каже:
Нови век
Владавина Турака мини|лево|250п|Петроварадинска тврђава 1692. године
Године 1525. у Петроварадинској тврђави било је свега 1000 коњаника и 500 пешака да би се крајем године тај број повећао на 4000 војника. Пред опасношћу од Турака заповедништво над Петроварадином преузео је Павле Тимори, ранији заповедник Будимског града. Његови захтеви за појачањем у војсци и новцу нису стизали. Уместо од помоћи, од краља Лајоша II, стиже само упутство да се са главним снагама пребаци на леву обалу Дунава а заповедништво над тврђавом препусти Ђорђу Алапију.
Под зидине Петроварадина 13. јула 1526. године стигла је турска војска јачине 40.000 људи предвођена великим везиром Ибрахимом. Султан Сулејман Величанствени се са главнином својих снага улогорио код Илока. Након двонедељне опсаде и уз употребу минског напада Турци су успели да освоје тврђаву чији су готово сви браниоци погинули. Петроварадин под турском влашћу као и огроман део Угарске државе остаје све до Великог бечког рата (1683—1699). мини|250п|Петроварадинска тврђава 1693. године Након упада у Аустрију и неуспеле опсаде Беча турска војска почиње повлачење и у низу пораза напушта већину градова као и Петроварадин. Главнина царске аустријске војске коју су чинили 27 батаљона пешадије и 77 ескадрона коњице стигла је у Петроварадин 18. јула 1688. године. У присуству ове војске око 3000 војника одређено је да се ради на ојачавању тврђаве. Поправљене су само бреше и изграђен ров са четири редуте на месту данашњег Подграђа испред кога је био ров испуњен водом. Такође се ту налазило седам напуштених и спаљених кућа. Такође је подигнут и понтонски мост. Након протеривања Турака из Петроварадина започиње рушење старе средњовековне тврђаве како би се започела изградња нове по тада најмодернијем систему градње фортификација. Желећи да поврате изгубљену тврђаву, Турци започињу неколико похода. Доживљавају страховите поразе у биткама код Сланкамена 1691. и бици код Сенте 1697. године а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године.
Опсада 1694. године мини|300п|Опсада Петроварадина 1694. године
Пред опасношћу од Турака, на Петроварадинској тврђави се доста радило. Изграђена су два појаса земљаних шанчева на јужној страни тврђаве. Овај елемент пољске фортификације, први пут се помиње 1692. а дуплиран је 1694. године по налогу грофа Карафе. Велики везир Сурмели Али-паша стигао је из правца Београда пре Петроварадинску тврђаву 9. септембра 1694. године. Дунавом је пловила турска ратна флотила. Намера је била да опсадом заузму тврђаву. Бомбардовање је почело 12. септембра са копна и воде. Концентрација турске артиљеријске ватре била је на шанчеве, водени град, две редуте узводно од мостобрана и аустријску војски испред мостобрана. Постављање турске артиљерије на Велико ратно острво приликом ове опсаде довешће касније да се на том месту сагради једно мало утврђење. Испред земљаних шанчева Турци су направили прву паралелу од које су даље копали сапе према шанчевима како би започели мински напад. Такође су бацањем балвана у Дунав покушали да поруше два понтонска моста и послали су пливаче који је требало да маказама прережу конопце који су држали понтонске мостове. Ослањајући се на тврђаву, Аустријанци су 14. септембра испадом покушали да разбију опсаду али су били одбачени. Успели су, међутим, да спрече разбијање понтонских мостова. Сачувавши понтонске мостове Аустријанци су пребацили коњицу и пешадију која је као појачање стигла из Футога. Напади на турске положаје настављени су до 19. септембра али такође без успеха. У међувремену, Шајкашка флотила је низводно запленила турске шајке које су биле намењене за снабдевање храном. Свакодневне борбе, киша, ветрови, велике хладноће исцрпљивали су Турке. Велика бујица је преплавила турске ровове и однела шаторе. Новонастале неприлике и појава епидемија међу турском војском као и приближавање предстојеће зиме након само 23 дана опсаде, почело је повлачење према Београду.
Почетак обнове тврђаве и битка 1716. године
мини|300п| Детаљ битке код Петроварадина 1716
Катастрофалан пораз турске војске код Сенте створио је повољне услове за Аустријанце на мировним преговорима у Карловцима 1699. године. Први план за изградњу тврђаве израдио је инжењерски пуковник гроф Матијас Кајзерсфелд а наредни инжењерски пуковник гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи. За извршење радова био је задужен инжењерски пуковник Мишел Вамберг а након његове смрти (1703) инжењерски пуковник Гисенбир до 1728. године. Тврђава је полако добијала свој облик. Саграђени су бастиони, равелини и контрагарде на горњој тврђави. Положени су темељи сталних објеката. Саграђен је нови мостобран и мало утврђење на Великом ратном острву. Бедеми доње тврђаве озидани су 1711. године.
Радове прекида избијање новог Аустријско-турског рата (1716—1718). У настојању да измени одлуке Карловачког мира Турска је предузела поход на Аустрију. Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јула 1716. године са 42.000 пешака (62 батаљона) и 23.000 коњаника (187 компанија). У Петроварадинској тврђави се већ налазило 8.000 војника. Током 26, 27. и 28. јула Велики везир Дамад Али-паша је прешао Саву са око 120.000 војника (око 40.000 јаничара, 30.000 коњаника и пешадија састављена од Албанаца и Влаха). Између Петроварадина и Карловаца 2. августа дошло је до сукоба претходница. Гроф Јохан Палфи са 1.300 коњаника и око 500 пешака наишао је на 15.000 турских коњаника. Након вишечасовне битке Палфи се повукао ка Петроварадину. Опколивши Петроварадин турска војске је започела бомбардовање и копање ровова ка тврђави. Са друге стране током ноћи између 4. и 5. августа Еуген је пребацио своје трупе на Сремску страну и у рано јутро напао турску војску која није очекивала напад. Лево крило аустријске војске под командом грофа Александра Виртенберга снажно је ударило на турско десно крило. Заједно са левим крилом аустријски центар је напао јаничаре који се се снажно супротставили и одбили напад и потиснули га у центар. Прегруписањем снага у центру Еуген је успео зауставити напад и лево крило је добило отворен пут ка месту где се налазио Дамад Али-паша који је испред свог шатора са највишег брда посматрао битку. Ударом десног крила и резервних трупа аустријске војске турска линија одбране је почела пуцати. Коњица која је требало да помогне јаничарима се окренула и напустила бојиште. Међу турским војницима је настала паника и неред која се пренела и на заповедништво. Битка је до 11 часова била решена. Турска војска се у паничном бегу повлачила према Београду а велики везир је погинуо. Постоји неколико верзија његове смрти. Једна каже да је видевши безизлазну ситуацију сео на коња и заједно са групом најоданијих бораца улетео у срце битке где је био погођен пушчаним метком док је према другој извршио самоубиство. Беживотно тело великог везира је пренето у Београдску тврђаву где је сахрањен. Сјајна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је битку са двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата. Аустријски губици су износили 2212 погинулих војника, 2358 рањеника од тога 206 официра. Губици са друге стране процењени су на око 6.000-7.000 војника. Аустријанци су запленили огромну количину ратног материјала. Подаци о заплењеном материјалу су доста различити. Турски извори наводе да је изгубљено 110 топова. Вредност целокупне заплене процењена је на ондашњих 2.500.000 гулдена. Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Татарско брдо. Након битке код Петроварадина Еуген је у наредној години освојио Темишвар и Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и северни део Србије.
Наставак изградње тврђаве мини|лево|220п|Прилаз Горњој тврђави Пошто је граница између Аустрије и Турске са Срема померена на средишњу Србију, Петроварадинска тврђава је остала у позадини и мање важна. Радови на изградњи су успорени а застој настаје 1728. године. Све до 1753. године на тврђави се радило само оно што је било најнужније. Ниједан започети објекат није био завршен. У извештају комисије Ратног савета из 1735. године види се да је источна страна хорнверка била отворена а земљани бедеми доње тврђаве су били запуштени и напола срушени. Предложен је план да се ови недостаци отклоне али никаквог помака није било.