мини|десно|250п|Транспарент Отпор на хотелу Балкан Демонстрације на Тргу републике у Београду 9. марта 1991. године су биле први велики митинг опозиционих странака против режима Слободана Милошевића. Повод за демонстрације је било тражење оставке генералног директора Телевизије Београд Душана Митевића и министра полиције Радмила Богдановића али су се касније претвориле у демонстрације против Слободана Милошевића. У масовним демонстрацијама на београдским улицама су две особе изгубиле живот. Касно увече је ухапшен лидер СПО-а Вук Драшковић.

Након што полиција није успела да угуши протесте, Милошевић је затражио ангажовање Југословенске народне армије, чији су тенкови и оклопна возила увече изведени на улице Београда. То је била прва употреба тенкова против грађана Србије након Другог светског рата.

Позадина СФРЈ је још увек постојала у марту 1991 а СР Србија је била њена највећа и најнасељенија република. Вишестраначки систем је уведен од 1990. године што је значило да је први пут од почетка 1940-их, после 45-годишње власти Савеза комуниста Југославије, политичку сцену обележавало више странака. Међутим, у мноштву странака само су три странке у Србији имале неки значај: Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића, Српски покрет обнове Вука Драшковића и Демократска странка на челу са Драгољубом Мићуновићем и са Зораном Ђинђићем и Војиславом Коштуницом у врху.

Поред турбуленција на политичкој сцени у свакој од шест република СФРЈ, безбедносно стање у држави се погоршавало. Инциденти су били посебно чести у Хрватској, у којој су се два конститутивна народа Хрвати и Срби сукобљавали после мајских избора 1990, на којима је победила десничарска националистичка Хрватска демократска заједница која је заговарала независност Хрватске одвајањем од федерације, чему су се Срби противили и активно опструисали у низу акција названих Балван револуција. До пролећа 1991. стање у Хрватској је постало изузетно напето и само неколико дана пре протеста 9. марта догодио се инцидент у Пакрацу.

У међувремену, у Србији, Милошевић је чврсто држао све стубове власти: он је био председник Републике, а СПС је захваљујући огромној парламентарној већини (194 места од 250 укупно) лако формирала стабилну владу на челу са председником владе Драгутином Зеленовићем. Даље, преко својих људи попут генералног директора Телевизије Београд Душана Митевића, Милошевић је чврсто контролисао најважније и најутицајније медије. Са друге стране, опозиција предвођена СПО (са 19 места у скупштини) и у мањој мери ДС (са 7) је била подељена унутрашњим сукобима и сујетама.

Иако су Драшковић и СПО већ учествовали у често прљавој политичкој бици са Слободаном Милошевићем, његовом супругом Мирјаном Марковић и њиховим савезницима у српској влади, тај антагонизам се посебно продубио након парламентарних и председничких избора 9. децембра 1990, у којима је СПС остварила убедљиву победу, али је Драшковић добио преко 800.000 гласова у борби за место председника и био је главни противник новог-старог председника Слободана Милошевића. Пошто је њихов приступ државним медијима (папирним и електронским) био ограничен, Драшковић и СПО су често критиковали и исмевали вођство Србије преко свог недељника Српска реч, који је уређивала његова супруга Даница Драшковић. У једном броју из фебруара 1991. обављен је текст „Шта хоће генерали?”, а насловна страна часописа је имала слику Мире Марковић на коју су налепљени Стаљинови бркови.

Један од одговора власти био је и коментар усмерен против СПО који је прочитао водитељ Телевизије Београд Славко Будихна током Дневника 2, 16. фебруара 1991. Уз друге ствари Будихна је прочитао:

Драшковићев одговор на употребу државне телевизије у ове сврхе је био захтев за оставком водећих људи Телевизије Београд, после којег је уследио позив на улице. Поред захтева за оставкама, Драшковић је тражио да се објаве деманти или прича повуче. Од тада је Драшковић често Телевизију Београд погрдно називао ТВ Бастиља:

Због тога што РТС није желела да објави демант СПО, Вук Драшковић је заказао митинг српске опозиције на Тргу Републике, а главни захтев је била оставка директора Душана Митевића и четири уредника државне телевизије: Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Кривеца и Сергеја Шестакова. Непосредан повод који је Драшковић наводио као разлог за тражење оставки био је горенаведени Будихнин коментар у Дневнику 2, у ком је Драшковић описан као продужетак политике Фрање Туђмана.

Иако је повод био тако узак и специфичан, демонстрације су имале шири идеолошки аспект. Од самог имена, Митинг против петокраке, па до ношења монархистичких обележја међу масом, Драшковић је продубљивао стари четничко-партизански сукоб, о ком се јавно почело причати након више од 40 година.

Када је СПО позвао на митинг 9. марта, ДС је био неодлучан. Њихов однос са СПО је био хладан јер су две важне личности из ДС, Коста Чавошки (један од 13 оснивача) и Никола Милошевић (високи функционер) недавно напустили странку како би основали своју и сада су отворено сарађивали са СПО. Осим тога, те две стране с имале мало тога заједничког осим става против Милошевића. И тај протест првобитно није био јасно анти-Милошевићевски, колико је био сукоб СПО са државном телевизијом. Многи локални одбори ДС-а и СПО-с из унутрашњости организовали долазак чланова и симпатизера на протесту.

Мотиви осталих су се разликовали. Неки су га описивали као анти-ратни протест или протест против конфронтационе политике СПС-а, посебно против искључења опозиције из државних питања.

9. март Било је предвиђено да се протест одржи на Тргу Републике у Београду. У разним деловима града догодили су се инциденти пре самог протеста, пошто је милиција, често и брутално, покушала да усмери масе људи који су ишли према Тргу; чак су и говорници, међу којима и Драшковић, имали проблема да дођу до Трга. Милиција је употребљавала сузавац, водене топове и БОВ возила.

Уз пратњу својих лојалних људи (укључујући и неколико познатих београдских криминалаца као што су Ђорђе Божовић Гишка и Александар Кнежевић Кнеле, који су били његови телохранитељи), Драшковић се попео на споменик кнезу Михајлу и покушао уз помоћ мегафона да се обрати окупљеним грађанима.

Број окупљених људи је вероватно изненадио и самог Драшковића пошто је Трг био пун. Процене броја окупљених људи су варирале: од мање од 70.000, око 100.000. Схвативши да га мало људи чује, Драшковић је затражио од радника оближњег Народног позоришта да се са балкона обрати окупљеним грађанима. Дозволу је добио од Виде Огњеновић (која је била и истакнути члан Демократске странке). Драшковић је са балкона почео да држи оштар говор који је често прекидан аплаузима:

Његов последњи проглас је узбунио присутни кордон милиције, којим је заповедао Радован Стојичић Баџа. Након што је Драшковић завршио, говоре су одржали чланови осталих опозиционих странака — Жарко Јокановић, Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић, Милан Парошки, Леон Којен, Милан Комненић, Војислав Коштуница као и личности из културе Борислав Михајловић Михиз, Бора Ђорђевић и др.

За време Михизовог говора, око 13:15 милиција је кренула на трг из Македонске улице са сузавцима и избила је права битка. Ипак, у мањини и надјачани, милиционери су се повукли, задржавајући демонстранте воденим топовима. Ситуација се брзо погоршавала, а жардињере су превртане и ломљене у мање бетонске делиће како би били бацани на возила милиције. Док је говорио Милан Парошки, међу окупљене грађане је бачен сузавац. Чинило се да се Драшковић није узбуђивао због насиља испод и да је само посматрао. У једном тренутку, изненада је у микрофон узвикнуо „Јуууриииш!”. Протест се затим разлио по суседним трговима и улицама и већи део центра Београда је личио на ратну зону. Од овог тренутка милиција је успела да се прегрупише и чешће и жешће је нападала.

Око 15:30 часова у Масариковој улици је након пада са пет метара висине погинуо милиционер Недељко Косовић (1937—1991), након чега је група од педесетак милиционера, стационираних на углу улица Адмирала Гепрата и Кнеза Милоша, око 16 часова пуцала и погодила пет грађана. Један од њих, Бранивоје Милиновић (1973—1991) је задобио смртоносну прострелну рану.

После подне је Драшковић, заједно са великом групом демонстраната, неуспешно покушао да се пробије на заседање Народне скупштине. Док је излазио из зграде, око 20:00 ухапшен је са замеником председника СПО, Јованом Марјановићем. Међу милиционерима који су ухапсили Драшковића био је и Насер Орић.

Прекид програма Студија Б и Б92

Око 17 часова припадници Службе државне безбедности затражили су од главног и одговорног уредника НТВ Студио Б Драгана Којадиновића да прекине програм, уз образложење да телевизија позива на отпор. Којадиновић је затражио писмени налог, али му је саопштено да постоји усмени налог тужиоца. Програм је прекинут и Радију Б92. Према изјави окружног јавног тужиоца од 11. марта, против самих медија није покренут поступак, док су органи унутрашњих послова покренули поступак против Којадиновића због наводног позивања на отпор.

Интервенција ЈНА

Иако се до тада велика већина демонстраната већ повукла са улица, после 18 часова интервенисале су јединице Југословенске народне армије. Према тадашњем председнику Председништва СФРЈ Борисаву Јовићу, председник Србије Слободан Милошевић затражио је извођење војске. Јовић је телефоном консултовао остале чланове Председништва, осим Стјепана Месића и Јанеза Дрновшека, а затим издао налог савезном секретару за народну одбрану Вељку Кадијевићу да покрене јединице.

Тенкови и борбена возила 1. пролетерске гардијске механизоване бригаде изашли су из касарне на Бањици и распоређени су на Тргу републике, испред зграда Радио-телевизије Београд, Генералштаба и Савезне скупштине, као и на другим кључним местима у центру града. Јединице и оклопна возила повучени су у касарне 10. марта око 16 часова.

Према војном гласилу Народна армија, ангажовање ЈНА образлагано је потребом да се спречи даље заоштравање сукоба и обезбеди функционисање државних институција. Академска литература, међутим, интервенцију ЈНА смешта у контекст очувања Милошевићеве власти и сузбијања прве озбиљне унутрашње политичке претње његовом режиму. Невенка Вркић демонстрације 9. марта описује као прву озбиљну претњу Милошевићевом личном ауторитету и режиму након његовог доласка на власт, наводећи да је био свестан да би протести могли довести до краја његовог вођства и да је, суочен са том могућношћу, затражио војну интервенцију. Историчар Бојан Алексов 9. март описује као брутално угушен протест и наводи да је то био први случај након Другог светског рата да су тенкови употребљени против грађана Србије.

Милошевић се исте вечери обратио јавности преко телевизије, изјавивши да се „снагама хаоса и безумља треба супротставити свим уставним средствима”. На седници Председништва СФРЈ наредног дана интервенцију војске правдао је недостатком полицијских снага у Београду и тврдњом да би без ангажовања ЈНА било више жртава. Јовић је навео да су се Месић и Дрновшек противили одлуци о извођењу војске.

Према извештају РТС-а, било је неколико хиљада демонстраната, а по независним медијима преко 50.000.

Студентске демонстрације 10. марта (Плишана револуција) Студенте је у ноћи 9. марта пребијала полиција. Као одговор на тенкове у центру Београда, 10. марта 1991. су из Студентског града кренули студенти. На Бранковом мосту их је сачекала полиција, бацила сузавац и неколико њих претукла. Зоран Ђинђић је преговарао са полицијом која је групу од 5.000 студената пустила да се придружи демонстрантима-студентима код Теразијске чесме.