Неготин је градско насеље у Србији и седиште истоимене општине у Борском управном округу. Према попису из 2022. било је 14.647 становника, док је у општини Неготин живео 28.261 становник. Налази се у Неготинској Крајини, близу тромеђе Србије, Румуније и Бугарске.
Име Неготин је први пут забележено у 16. веку. Место није имало значаја до 18. века, када је постало важно војно упориште. Године 1833. Неготин је трајно ушао у састав Кнежевине Србије и отада почиње његов бржи развој, који је трајао до почетка Првог светског рата. Неготин је, између осталог, познат и као родно место композитора Стевана Мокрањца.
Име
О постанку Неготина има више легенди. По првој, у данашњем Малом селу (један од најстаријих делова Неготина) населио се неки Негота са женом Тином, породицом и стадима оваца, јер је околина била богата бујном пашом, а около долине су се налазиле шуме и шумарци. Око њиховог стана за овце стварало се постепено насеље и од њихових имена Него и Тина, настало је име Неготин.
Друга легенда каже да су у старо време два великаша зидали градове, један где је Неготин, други на брду близу села Видровца (данашње развалине Видров града). Кад су завршили радове, тада је онај с брда рекао оном у долини: „Ја сам бољи град начинио, него ти!“ Од „него ти“ постало је име Неготин.
Географија Територија општине Неготин се данас географски, углавном, поистовећује са Неготинском крајином. Крајина се налази на тромеђи Србије, Румуније и Бугарске. Равница, позната под именом Неготинска низија, протеже се између Тимока и Дунава до лучне брдовите косе Видровац-Бадњево-Братујевац. Изнад ове косе наставља се равничарски плато све до планина Дели Јован и Стол, које читаво ово подручје природно одвајају од централне и западне Србије. Сам град је на око 45 -{m}- изнад нивоа мора.
Клима Град Неготин се налази у низији окруженој планинама. Низија је отворена са источне и јужне стране што све доприноси специфичној клими Неготина. Неготин представља најконтиненталнију област Србије са топлим летима и хладним зимама. Током зиме температура се спушта и до -30 °C, а лети се температура пење и до 40 °C у хладу.
У зимском периоду најчешће дува западни и северозападни ветар. Пошто долази преко Хомољских планина увек наилази као хладан ветар и доноси изненадне и обилне падавине. Овај ветар је у народу познат као „горњак“ и представља најзначајнији ветар и у летњем периоду. Он је најбитнији за климу Неготина и време врло често зависи од њега. Кошава такође често дува током зиме. Она је хладан ветар, слабији од горњака, али изазива вишедневно падање ситног снега. Још се јављају и северац и југо. Снег је редовна појава на територији источне Србије. Кад облачност са кишом дође са Средоземног мора или Атлантског океана Неготинска крајина дуго остане без снега, док је централна Србија већ покривена снегом. Обрнуто, кад влажни и хладни таласи наиђу са истока или североистока, Неготинска крајина добије снежни покривач раније од осталих крајева Србије.
Клима Неготинске крајине је погодна за узгој пољопривредних култура попут винове лозе, бостана и памука.
Историја
Трагови неолитског човека, пронађени на обали Дунава у селима Прахово, Душановац и Радујевац, сведоче да је територија данашње Неготинске крајине била насељена још у камено доба. Резултати проучавања археолошког материјала нађеног у Лепенском Виру говоре да су још пре више од шест хиљада година на обалама Дунава у Ђердапу и његовом непосредном залеђу живели људи чија је материјална култура била на завидној висини. Много је народа кроз минуле векове живело на данашњем истоку Србије бележећи напредак, развој, нестајање својих цивилизација. Подаци о њима прекривени су маглом времена, али оно што се поуздано може тврдити је да је Неготинска крајина, као непосредно залеђе Ђердапа, била вазда у прошлости мост, а сам Ђердап капија тог моста између Влашке низије и Тимочке долине, односно Балкана.
Стари и средњи век мини|десно|Дакија 82. п. н. е. У време великих сеоба народа, са истока су продирала ратничка племена и није тешко замислити пустош која је остајала у пределу садашње Крајине после сваке војне најезде. Илири и Трачани (Трибали) се сматрају првим становницима Подунавља. Али зна се да су на простору Неготинске крајине свој траг оставили и Келти (Скордисци), мезијска племена Целегари и Тимаци (по којима је река Тимок, вероватно, добила име).
thumb|Римско царство 117. н.е. Римљани су у првом веку нове ере потиснули Дачане, али су током наредних векова, са промењивом ратном срећом, садашњу источну Србију (ондашњу провинцију Мезију) бранили од Гота, Сармата и Словена.
Византијски владари, немоћни пред најездом, мењају тактику према нападачима. Јустинијан I је дозволио неким словенским племенима да населе пределе од Велике Мораве до Црног мора. На територији данашње Неготинске крајине и дуж Тимока први од Словена насељавају се племена Негоци и Тимаци чиме започиње словенска историја ових крајева.
Од ушћа Тимока преко источних подножја планина дуж српско бугарске границе до Осогова, па даље до Овчег Поља и јужно од Тетова, налази се један сноп изоглоса који би морао бити стар бар хиљаду година. Тако се управо на овом правцу, од Тимока до Тетова, задржало ромејско становништво чије je вишевековно присуство на овим просторима условило стварање језичке пукотине између две словенске групе.
Бурна средњовековна историја садашње Крајине обележена је борбом за превласт између Византије, Угарске и Бугарске.
Турска владавина мини|Рапорт капетана Ђорђа Атанасијевића Стефану Стојановићу, команданту Дунавско-тимочком из 1838. да је у срезу све мирно. Сматра се да је Неготин насеље које је настало у време пада српске деспотовине под власт Турака, 1459. године. Међутим, најстарији до сада познати писани историјски извори о Неготину и Крајини потичу из турских пописних књига Видинског санџака из 16. века. Неготин је 1530. године, на основу тих извора, био мање сеоско насеље са 55 кућа. мини|Стара црква Свете Богородице у Неготину
Обележја типичног села Неготин има до прве половине 18. века. Значајније промене статуса бележи у време аустријске окупације (1718-1739) када је, по попису из 1736. године, достигао сто кућа. Са порастом становништва, добио је и већи војни значај. Изградњом разних одбрамбених објеката Аустријанци од Неготина стварају насеље које има статус утврђене вароши. У време аустријске владавине први пут се званично употребљава назив Крајина. У мапама је обележен Крајински диштрикт који тада има 32 насеља. мини|Наређење Милоша Обреновића од 13. јула 1838. да се појачају страже према Бугарској и Румунији због страха од куге. Попис харачких обвезника за 1153. годину (29. март 1740 - 18. март 1741) један је од првих аката завођења редовне турске власти у Крајини и Кључу после њиховог освајања од Аустрије, током рата 1737—1739. године. На основу хатихумајуна од 24. августа 1741. године, пописана места Видинског санџака прикључена су вакуфима библиотеке султана Махмуда І (1730-1754) код Велике Аја Софије у Цариграду.
Занимљиво је да је 1787. у Бечу, по царској заповести, за становништво у Турској била направљена ратна прокламација („патент”), и то у три слична облика: једна за Србе, друга за Влахе а трећа за Турке”, којом се становништву обећава ћесарова заштита. Наредне године, у време Кочине крајине, Турци су и подунавско становништво натерали на послушност и многе Србе и Влахе мобилисали у своје редове. Покорено становништво са великом жељом је очекивало прелазак аустријске војске да би се са њом удружили против Турака. Једино је влашко становништво показивало пријатељско расположење према Турцима. Шта више нападали су фрајкорце и добровољце.
Турска војска је поново напустила Неготин 1789. године, али ни аустријска управа није трајала дуго. Након Свиштовског мира 1791. године, Крајина је поново укључена у састав Видинског санџака, којим, међутим, тада управља проблематични Осман Пазваноглу који ускоро постаје одметник од султана.
Неготин у модерној Србији Неготинска крајина се није одмах прикључила устаницима у Првом српском устанку. Тек пораз Пазваноглуа код Бање 1806. године, његова смрт следеће године и српско-руско војна сарадња укључили су Крајину у устанак. После смрти неготинског оборкнеза Михајла Карапанџића, Совјет и Карађорђе су преместили хајдук-Вељка Петровића из Бање у Неготин где је он као војвода крајински, чувао источну границу Србије, утврдио град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин је добио значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији. Вељко је погинуо у одбрани града јула 1813. након чега су Турци освојили Неготин и читаву Крајину.
После слома устанка источни крајеви Србије били су под непосредном управом турске власти. Такво стање остаје до побуне и ослобођења шест нахија 1833. године. Одлучност побуњеника и интервенција кнеза Милоша пресекли су неуспешне преговоре Русије и Турске о судбини источне Србије и ставили Турску пред свршен чин. Султан је 1833. Хатишерифом потврдио припајање шест нахија Кнежевини Србији.
У новим територијалним поделама Србије, Неготин је заузео значајно место. Најпре је постао седиште Капетаније, а од 1834. и седиште великог средарства, затим окружја и седиште једног или више срезова. Од 1835. Неготин је центар Дунавско-тимочке војне области.
Половином 19. века Неготин има преко 600 кућа и око 2.700 становника, а већ 1866. број кућа порастао је на 984, а број становника на 4.325. Развојем занатства и трговине Неготин је добио низ значајних културних установа. Поред постојећих основних школа у Крајини, Неготин 1839. године добија главну школу (полугимназију). Половином 19. века у Неготину је отворена женска школа, једна од првих у Србији тог времена. Многе институције у Неготину су настале истовремено или убрзо након сличних у Београду. Читалиште је основано 1846. године, Прво позоришно-певачко друштво 1853. године, годину дана након Првог београдског певачког друштва.
Свој највећи напредак Неготин бележи до краја 1860-их, од тада почиње да стагнира и остаје у сенци других вароши које га престижу изградњом комуникација и бољим и ближим везама са Београдом. Али и поред тога, Неготин је до почетка 20. века утростручио број становника у односу на 1834. годину, тако да је у Неготину 1900 живело 6.342 становника.
20. век мини||лево|Официри 13. пешадијског пука „Хајдук Вељко” на Црној реци 1916. године мини|Област на десној обали Тимока, која је 1919. године припала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца После стварања Балканског савеза, накнадно усаглашавање ставова о неким војним аспектима српско-бугарског војног савеза обављено је од 5. до 8. маја 1912. године у Пољопривредној школи „Буково“ код Неготина. Српску делегацију на тим преговорима предводио је начелник генералштаба Радомир Путник, а Бугарску генерал Фицев. мини|Споменик борацима Другог светског рата Крајинци су водили борбу против Турака у саставу Тимочке дивизије и Друге српске армије. Турска војска је поражена на свим фронтовима. Незадовољна поделом Македоније, Бугарска је без објаве рата напала Србију и започела Други балкански рат. Тимочка дивизија првог позива у овом рату води успешне операције на линији фронта Софија-Пирот-Ниш. Највеће изненађење приредили су трећепозивци Тимочке војске који су успели да заузму утврђени град Белоградчик у Бугарској. После победе српске војске на Брегалници рат је завршен победом Србије.
У Првом светском рату, након повлачења српске војске, Бугари су окупирали Неготин и Крајину, увели бугарски језик као званични у школе, довели своје наставно особље, из наставних програма избацили све садржаје који се односе на српску културу, историју и језик. Све то, уз одговарајућу пропаганду, представља покушај Бугаризације крајинског становништва. Сви који су на било који начин пружили томе отпор, били су интернирани у логоре у Бугарској на присилан рад.
180|мини||лево|Споменик палим борцима 1912—1918. године