Ханука

Ханука (, или ) јеврејски је празник који обиљежава опоравак Јерусалима и накнадно поновно посвећење Другог храма на почетку Макабејског устанка против Селеукидског царства у 2. вијеку прије нове ере.

Обиљежава се осам ноћи и дана, почевши од 25. дана кислева по хебрејском календару, који пада у периоду од краја новембра до краја децембра по грегоријанском календару. Слави се паљењем свијећа канделабра са девет грана, који се обично назива менора или ханукија. Једна грана се обично поставља изнад или испод других и њена свијећа се користи за паљење осталих осам. Та јединствена свијећа се зове шамаш (שמש‎, „послужитељ”). Сваке вечери шамаш пали још једну свијећу док се свих осам свијећа не упали заједно последње вечери фестивала.

Друге свечаности за Хануку укључују пјевање пјесама, играње игре дрејдел и једење млијечне хране и хране на бази уља, као што су суфганијот крофне и врсте палачинки латкес. Од 1970-их, свјетски хасидски покрет Хабад је покренуо јавно паљење меноре на отвореним јавним мјестима у многим земљама.

Првобитно је установљен као празник „на начин Сукота”, нису успостављене одговарајуће обавезе, што га чини релативно малим празником у строго вјерском смислу, али је достигао велики културни значај у Сјеверној Америци и другдје, посебно међу секуларним Јеврејима, због тога што се често дешава отприлике у исто вријеме када и Божић током празничне сезоне.

Етимологија Назив „Ханука“ потиче од хебрејског глагола „“, што значи „посветити“, јер су на тај дан макабејски Јевреји повратили контролу над Јерусалимом и поново посветили Храм.

Обично се пише , изговара се Ханука () на модерном хебрејском, Ханука () или Ханика () на јидишу, док је транслитерација романизована као Чанука (-{Chanukah, Chanuka, Chanukkah}-) или Ханука (-{Ḥanukah, Hanuka}-)

За име су дата бројна омилитска објашњења, од којих је једно да се име може подијелити на , „[они] су почивали [на] двадесет петог“, позивајући се на чињеницу да су Јевреји престали да се боре 25. дана кислева, дана када почиње празник.Nissim of Gerona, Shabbat 9b () Друго је да је (Ханука) хебрејски акроним за  – „Осам свијећа, а халаха је према кући Хилел“, што је референца на неслагање између двије рабинске школе мишљења, куће Хилел и куће Шамај, о правилном редосљеду у којем се пали пламен Хануке. Према учењу куће Шамај прве ноћи би требало запалити осам свијећа, друге ноћи седам и тако даље до последње ноћи када треба да се запали једна, јер се сматра да је чудо било највеће првог дана, док се кућа Хилел залаже за то да се првог дана упали једна свијећа, другог дана двије и тако даље до последњег дана када треба да се упали свих осам свијећа, јер сматрају да је чудо расло у величини сваког дана. Јеврејски закон је усвојио гледиште школе Хилел.

Псалм 30 се зове , „пјесма “ или пјесма о „Посвећењу куће”, и традиционално се рецитује на Хануку.

Алтернативни правописи

мини|лево|Правописне варијације због транслитерације хебрејске ријечи -{Ḥet Nun Vav Kaf Hey}-.

На хебрејском, ријеч Ханука је написана или (). Најчешће се транслитерује на енглески као -{Hanukkah}- или . Ријеч -{Hanukkah}-, која се заснива на коришћењу знакова енглеског алфабета као симбола за поновно креирање исправног правописа ријечи на хебрејском, је најчешћи и пожељнији избор провајдера -{Merriam-Webster}-, Енглеског рјечника Колинс, Оксфордског стилског приручника, као и стилских водича часописа -{The New York Times}- и -{The Guardian}-. Звук који представља -{Ch}- (), сличан је шкотском изговору ријечи -{Loch}-, док се слово -{ḥeth}- (), које је осмо слово у хебрејском правопису, изговара другачије у савременом хебрејском (безвучни језички фрикатив) од класичног (безгласни фарингеални фрикатив ). Његов изворни звук је ближи енглеском -{H}- него шкотском -{Ch}- и назив -{Hanukkah}- тачније представља правопис у хебрејском алфабету. Сугласник -{kaf}- је геминиран у класичном (али не и модерном) хебрејском, а прилагођавање класичног хебрејског изговора са геминатом и фарингеалним -{ḥeth}- доводи до тога да је правилно -{Hanukkah}-, док прилагођавање модерног хебрејског изговора без геминације и увуларног -{ḥeth}- доводи до назива .

Фестивал свјетлости

На савременом хебрејском, Ханука се такође назива и Празником свјетлости (, ), на основу коментара Јосифа Флавија у Јеврејским старинама, гдје је написано: „И од тада славимо овај празник, и зовемо га Свјетлост.“ У првом хебрејском преводу дјела из 1864. назван је „Фестивал лампи“ (), али је до краја 19. вијека почео да се преводи као „Фестивал свјетлости“ ().

Историјски извори Књиге о Макабејцима

Прича о Хануки је испричана у Првој и Другој књизи о Макабејцима, које детаљно описују поновно посвећење Јерусалимског храма и паљење меноре. Те књиге нису дио канонизоване верзије мазоретског текста Танаха коју користи и прихвата нормативни рабински јудаизам и модерни Јевреји (коју је копирала, уређивала и дистрибуирала група познатих Јевреја као мазорети између 7. и 10. вијека). Књиге о Макабејцима биле су укључене међу Девтероканонске књиге додате Септуагинти, јеврејском научном преводу хебрејске Библије на грчки језик који је првобитно састављен средином 3. вијека прије нове ере. Римокатоличка и Православна Црква сматрају Макабејске књиге канонским дијелом Старог завјета.

Осмодневно поновно освећење храма описано је у Првој књизи о Макабејцима, гдје се не помиње чудо са уљем. У Другој књизи о Макабејцима помиње се прича која је старија по датуму од приче у Првој књизи, према којој је Немија поново запалио ватру на олтару због чуда које се догодило 25. кислева и који је наведен као разлог за избор истог датума за поновно посвећење олтара од стране Јуде Макавеја. Приче из Прве и Друге књиге о Макабејцима приказују празник као одложено посматрање осмодневног Празника сјеница (Сукот), а у Другој књизи о Макабејцима се такође помиње да је дужина празника „на начин празника сјеница“.

Рани рабински извори

Мегила Танит (1. вијек) садржи списак празничних дана у којима је забрањен пост или слављење. У њему се прецизира да је 25. кислев Ханука од осам дана, од којих се један не слави, а затим упућује на причу о поновном посвећењу Храма.

мини|десно|upright|Ханука лампа откривена у близини Јерусалима око 1900.

Мишна (крај 2. вијека) помиње Хануку на неколико мјеста,Bikkurim 1:6, Rosh HaShanah 1:3, , Megillah and , , али не описује детаљно њене законе и не помиње ниједан аспект историје иза ње. Нисим бен Јакоб је, да би објаснио недостатак систематске дискусије о Хануки у Мишни, истакао да су информације о празнику вјероватно биле толико уобичајене да није постојала потреба да се објашњавају у Мишни. Савремени научник Реувин Марголис је истакао да, пошто је Мишна редигована након Бар Кохбиног устанка, њени уредници нису били вољни да укључе експлицитну расправу о празнику којим се слави још једна релативно недавна побуна против страног владара, из страха да ће се супротставити Римљанима.Yesod Hamishna Va'arichatah pp. 25–28 ()

Чудо по којем је уља било довољно за један дан, а трајало је осам дана, описано је у Талмуду, гдје је писано око 600 година након догађаја описаних у књигама о Макабејцима. У Талмуду пише да су након што су снаге Антиоха -{IV}- протјеране из Храма, Макабејци открили да је скоро сво ритуално маслиново уље било профанирано. Нашли су само један контејнер који је био запечаћен од стране Првосвјештеника, са довољно уља да се менора у Храму одржава освијетљеном један дан. Користили су то уље, које је горело осам дана, што је било вријеме које је требало да се пресује и припреми ново уље.

У Талмуду се налазе три опције за прославу, прва је да се пали само једно свијетло сваке ноћи по домаћинству, друга је да се упали једно свијетло сваке ноћи за сваког члана домаћинства, а трећа и најпожељнија опција је да се мијења број свијетала сваке ноћи, од једног прве до осам свијетала последње ноћи.

Осим у временима опасности, свијетла су се постављала испред нечијих врата, на супротној страни мезузе или на прозору најближем улици. Раши је, у биљешци за Шабат 21б, написао да је њихова сврха да објаве чудо. Благослови за свијетла Хануке се разматрају у трактату Сука.

Мегила Антиох, која је вјероватно састављена у 2. вијеку, завршава се ријечима:

Молитва Ал Ханисим се чита на Хануку као додатак молитви Амида, која је формализована крајем 1. вијека.

Прича о Јосифу

Јеврејски историчар Јосиф Флавије је у својој књизи Јеврејске старине написао како је Јуда Макавеј након побједе у устанку наредио раскошне годишње осмодневне свечаности након што је поново посветио Јерусалимски храм који је оскрнавио Антиох -{IV}- Епифан. Јосиф Флавије није написао да се фестивал звао Ханука, већ „Фестивал свјетлости“, написавши:

Други древни извори

У Новом завјету, у Јеванђељу по Јовану 10:22–23 написано је: „Онда је дошао Празник посвећења у Јерусалиму. Била је зима, а Исус је био у храмским дворима ходајући Соломоновом колонадом.“ Употријебљена грчка именица појављује се у средњем роду множине као „обнове“ или „посвећења“, а исти коријен се појављује у књизи 2. Езра у Септуагинти да се посебно односи на Хануку. Та грчка ријеч је изабрана зато што је хебрејска ријеч за „освештање“ или „посвећење“ Ханука. Арамејски Нови завјет користи арамејску ријеч „хавдата“, која дословно значи „обнављање“ или „направити ново“.

Историја Позадина

thumb|Модел Јерусалима током периода Другог храма.

Након смрти Александра Великог 323. године прије нове ере, Јудеја је постала дио Птолемејског краљевства Египта до 200. године прије нове ере, када је сиријски краљ Антиох -{III}- Велики побиједио египатског краља Птоломеја -{V}- Епифана у Бици код Панијума и Јудеја је постала дио Селеукидског царства. Краљ Антиох -{III}- Велики, желећи да умири своје нове јеврејске поданике, гарантовао им је право да „живе по обичајима својих предака“ и да наставе да практикују своју вјеру у Јерусалимском храму. Селеукиди су, као и Птолемеји прије њих, имали сизеренску власт над Јудејем, поштовали су јеврејску културу и штитили јеврејске институције, што је драстично преокренуо Антиох -{IV}- Епифан, син Антиоха -{III}-, а за разлог се сматра да је био спор око вођства храма у Јерусалиму и службе Првосвјештеника или могуће побуне чија је природа остала непозната након што је угашена. Тобијади, који су водили хеленизирајућу јеврејску фракцију у Јерусалиму, протјерани су у Сирију око 170. године прије нове ере када су им врховни свјештеник Онија и његова проегипатска фракција отели контролу. Прогнани Тобијади су код Антиоха -{IV}- Епифана тражили да поново заузме Јерусалим и он је напао Јудеју 175. године прије нове ере. Јосиф Флавије је написао:

Традиционални поглед

Када је Други храм у Јерусалиму опљачкан и службе заустављене, јудаизам је стављен ван закона. Године 167. п. н. е., Антиох је наредио да се у Храму подигне олтар Зевсу, забранио је брит милах (обрезивање) и наредио да се свиње жртвују на олтару храма. Хана и њених седам синова су заједно са њиховим учитељем ухапшени, а затим мучени и убијени једно по једно јер нису хтјели да се поклоне Зевсовом идолу.