Тутњевац је насељено мјесто у општини Угљевик, Република Српска, БиХ. Локална самоуправа за подручје насељеног мјеста, као облик непосредног учешћа грађана организована је кроз Мјесну заједницу Тутњевац. Географија

[

"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q6956449", "properties": { "stroke": "#0056b3", "stroke-width": 3.5, "fill": "#0056b3", "fill-opacity": 0.02

},

"type": "ExternalData", "service": "geoshape", "ids": "Q3026059", "properties": { "stroke": "#b30000", "stroke-width": 2, "fill": "#b30000", "fill-opacity": 0.15

] Тутњевац се налази на сјеверним обронцима Мајевице, те доминира брдски рељеф. Село се граничи на истоку са Забрђем и Коренитом, на југу са Малешевцима, селима општине Угљевик, на западу са Пушковцем и Корајoм а на сјеверу са Бобетиним Брдом, селима општине Лопаре.

Мјесто заузима 16,61 км2. Систематски списак насељених мјеста Републичког завода за статистику Републике Српске препознаје следеће дијелове насељеног мјеста Тутњевац: Ђокићи, Јешићи, Крстићи, Лакићи, Лукићи, Митровићи, Тутњевац, Читлук и Шешлићи.

Кроз мјесто пролази регионални пут другог реда Р2-4504 (раније Р459) Пушковац-Забрђе, локални путеви ка Бобетином Брду, Коренити и Малешевцима и још 30 км некатегорисаних путева.

Средишњим дијелом територије села, у правцу југ-сјевер протиче Крива ријека (алт. Пушковачка/Тутњевачка), у коју се, западно од Бојића брда, у засеоку Читлук, улива Трначки поток и даље према сјеверу Бијела ријека чинећи ријеку Гњицу. На истоку села налазе се извори мањих водотокова Црвене, Бијеле и Црне Буковице.

Поред наведеног, у селу постоје и други мањи привремени или сезонски водотоци који немају службени назив. Већина њих има само локалне (Дубоки поток, Јокића поток...), често промењиве називе, а у званичним картама се третирају као безимени или анонимни водотоци.

Све ријеке и потоци Тутњевца припадају Савском поријечју.

На истоку, између Тутњевца и Забрђа протеже се шума Дубрава - у којој доминира буква и храст.

Највећи врх територије села је Лазића брдо (Мраморје) (312 мнв.), у засеоку Митровићи. Надморске висине неких тутњевачких топонима и кота: Чардачић - 259 мнв., з. Лакићи - 238 мнв., Мусино брдо - 228 мнв., Бојића брдо - 225 мнв., з.Шешлићи - 198 мнв., Калат - 186 мнв., Црква покрова пресвете Богородице - 181 мнв., з. Крстићи - 177 мнв.Војногеографски институт: топографска карта, размјер 1:50000; Лист "Тузла 4-2", садржај према стању из 1975, Друго издање, штампано 1976. године

Становништво Националност2013. 1991. 1981. 1971. Срби- 1.469 (98,45%) 1.548 (99,35%) 1.595 (99,50%) Хрвати- 3 (0,20%) 0 0 Бошњаци / Муслимани - 1 (0,06%) 0 4 (0,24%) Југословени - 16 (1,07%) 10 (0,64%) 0 остали и непознато- 3 (0,20%) 0 4 (0,24%) Укупно 1.042 1.492 1.558 1.603 Иако резултати националног и вјерског изјашњавања по посљедњем попису нису јавно објављени може се констатовати да становништво Тутњевца готово у потпуности чине Срби, чији је вјерски и културни идентитет утемељен у православној традицији Српске православне цркве.

Поријекло Хришћанско становништво овог подручја је према истраживањима динарског поријекла, а његово премијештање према овим крајевима је трајало скоро пуна два вијека. Углавном, то су били сточари из Херцеговине који су добровољно насељавали пуста подручја Мајевице, Подриња, Посавине и Семберије, крећући се скоро увијек истим правцем у потрази за новим и незаузетим испасиштима и плодним ораницама. Досељеници су били српског етничког поријекла, па није било већих промјена у етничком карактеру становништва на Мајевици и у другим крајевима Подриња.

На ширем простору, посебно простор Семберије, пуно посједа су имали и херцеговачки бегови, као нпр. Сијерчићи, Љубовићи и Ченгићи. Они су на ове просторе доводили чифчије из Херцеговине, вјероватно своје познанике, и отуда је становништво Семберије највећим дијелом поријеклом из Херцеговине.мини|Херцеговачки бегунци, рад Уроша Предића из 1889. године Православно српско становништво највише је насељавало Мајевицу и Семберију у другој половини 17. вијека. Према Миленку Филиповићу, у том периоду највише становништва је дошло из источне Херцеговине, Црне Горе и југозападне Србије, и да се то насељавање продужило све до половине 19. вијека. Поузданих података о броју досељених становника православне вјере на Мајевицу и у Семберију нема, јер попис није вршен, али француски војни изасланик у Босни Сомет де Фосе наводи да је почетком 19. вијека у Босни било 500.000 „Грка”, односно православних, много више него католика и скоро исто као и муслимана.

За цијелу Семберију и Подмајевички крај важи општи податак да су ови крајеви увелико запустјели после неуспјеле буне и катаклизмичних ратних догађаја 1809. године (пропаст Првог српског устанка) и да је велика већина новоколонизованог становништва дошла из Источне и Старе Херцеговине

Опустјела територија Мајевице и Семберије насељавана је у 18. и 19. вијеку на два начина, спонтано и организовано. Први начина је текао као последица ратова између Турака и Херцеговаца и Црногораца у источној Херцеговини и Црној Гори. Ти ратови су доводили до великог погрома становништва, нарочито мушкараца и доводили до исељавања у Америку и друге крајеве Босне и Србије. На исељавање су утицали и сушне и гладне године, заразне болести и висок наталитет становника у источној Херцеговини и Црној Гори. Тај спонтани и присилни начин се у народу зове „бјежанија”, а њој су доприносили и лични, појединачни сукоби и, према породичним предањима, убиства турских силника, након чега је извршилац убиства бјежао у даље крајеве.

мини|Кућа традиционалне градње из прве половине 20. вијека. Ђерам, испред, није уобичајена појава за ово подручје.

Историја

Праисторија У атару сусједног села Корај, у граничном подручју са Тутњевцем, налази се праисторијско насеље Варош. Радови сондажног типа започети су 1956. године а настављени 1957. године и у преко 4 м дебелом културном слоју. Откопана је површина од 65 m² током које је утврђена стратиграфска слика насеља са пет културних и пет грађевинских фаза. Најстарија грађевинска фаза паралелна је претежно Винчи В2 а најмлађа винчанско-плочничкој фази (Винчи Д).

Римски период мини|Античка керамичка посуда пронађена у Тутњевцу, изложена у Музеју источне Босне у Тузли. Археолошки лексикон Босне и Херцеговине на подручју Тутњевца из периода Старог Рима идентификује три локалитета: Калдрма, Велико Брдо и Крчевина.

Калдрма Римско и средњовјековно насеље истраживала је Ирма Чремошник 1956. године. На ниским брежуљцима око Криве ријеке, "на њиви Димитрија Секулића", откривена је мала римска вила која се састојала од четири просторије и тријема. Вила је касније коришћена као словенска настамба, са два огњишта и јамом за отпатке. Већина словенске керамике има тракасте ободе.

У непосредној близини, "на њиви Стојана Шешљића", археолог-аматер "жандарски стражмештар" Томо Драгичевић открио је 1888. године "дјеломице једну зграду, дугу 11,5 м, широку 10м, која је обухватала већу одају, потарацану 0,60 м дугачким и исто тако широким, 0,06 м високим плочама од цигле, и три мање одаје, намазане бетоном. У првој просторији нашао је релијеф, на коме бијаше приказана жена са двоје дјеце; осим тога нађене су претаживањем многе иловасте и стаклене рбине, људске и животињске кости, као два жељезна чавла".

Вјесник хрватског археолошког друштва из 1889. доноси опис рељефа: "На споменутијем је опекама нека цртарија попут шаре. Ту се је ископао камен, а на њему слика, бива као женско чељаде, те му је на лиевом крају било као двоје дјеце, т.ј. једно на лиевој сиси, а друго мало одаље. Те су двије сличице покварене, те се добро неразазнају. Поврх слике је камен одбијен, те је ту можда био надпис. Плоча је од неког бјелушца камена (можда од мрамора), те као, да је била и дуља, јер рек би, да је по прсима преполовљена. На слици је и нос одбијен. Камен је по прилици тежак клг. 38, а слика је висока 25 цм. Опеке теже од 4 1/2 — 51 1/2 клг., те је на једној на ћошци као писме или шара, т.ј. мотив."

Велико Брдо Римско насеље и утврђење. Изнад насеља у Тутњевцу налазе се остали трагови утврђења, што је потврђено налазима уломака керамике. Локалитет није био детаљније истраживан.

Крчевина Налаз римског бронзаног новца из периода владавине Лицинија (308-324). Новац је, почетком 20. вијека, Земаљском музеју даровао Алија Ћатић, а он га је добио од мјештанина Остоје, сина, већ поменутог, Стојана Шешљића.мини|Примјер новца са ликом Лицинија

Средњи вијек

Осим поменутог локалитета Калдрма, на ком су пронађени и остаци словенске насеобине, Археолошки лексикон Босне и Херцеговине у налазима из средњег вијека наводи локалитет извора Мишљенац (алт. Мишљеновац) - налаз надгробног споменика из касног средњег вијека. Стећак у облику сандука у секундарној употреби (камено корито) на коме се назиру остаци натписа. Налаз је први пут забиљежен од стране Томе Драгичевића, 1889. године, а према сведочењу тадашњих мјештана "тај камен до прије 20 година лежао као стећак мегју више мраморова на староме гробљу на брду више Видине воде, измегју села Тутњевца и Малешевца". Према тада извршеној транскрипцији натписа стећак је посвећен "драгилеӽь племенити драголачанинь на своечљкои земли а постави си гу в сина дрг ћ и богдан" ("Драги... Лачанин" синови Драгоје и Богдан).

Томо Драгичевић, биљежи и локалну легенду о постојању куле Филипа Маџарина. Према легенди кулу је поробио и запалио Марко Краљевић.

Публикован је, 1888. године, текст о налазу бакарног крста са приказом Христоса са четири јеванђелиста. Крст је, у Тутњевцу, копајући земљу око мраморја, пронашао "неки сељак" 1886. године, те је крст дао Томи Драгичевићу који га је потом проследио Виду Вулетићу Вукасовићу, аутору публикованог текста. Вукасовић закључује да је крст народне израде, сматра га уникатним и оставља могућност да припада богумилској традицији.

Приликом земљаних радова при изградњи излетничке надстрешнице на Лазића брду (Мраморје) изнад Великог гробља, марта 2017. године пронађена је људска лобања и дијелови скелета. Иако нису вршена даља археолошка истраживања, слободна процјена магистра археологије Мирка Бабића из Музеја Семберије из Бијељине претпоставља постојање средњовјековне некрополе.

У ближој околини села познати су средњовијековни објекти: Стари град код Теочака, Јаблан град, Накића кула...

Османски период

Помени села

Били поток - претпоставка Пописом Зворничког санџака из 1533. године, у нахији Корај не помиње се село Тутњевац, али се као сусједна насеља спомињу Коренита (Коранита) и село Били Поток. Касније, приликом успоставе грунтовнице 1889. године и израде катастарске карте, евидентиран је објекат под називом Бијели Поток, који данас носи име Бијела ријека (улива се на сјеверним границама села у Криву ријеку и чине Гњицу). На основу ове чињенице, постоји могућност да је Тутњевац у прошлости био познат као Били Поток. У истом попису наводи се да је село тимар "Камбера, сина Каменка" са 23 хришћанских, 1 муслиманском кућом и 1 примућаром.

У посједу истог тимара наводи се и "мезра Црква Света Марија у близини села Били Поток". Мездра или мезра је ријеч арапског поријекла и означава њиву, земљу ораницу; поље или обрадиво земљиште које се налази у близини неког села, коју обрађују мјештани тог села или означава разрушено или напуштено село.мини|Католички самостани на подручју Босне у 15. вијеку с приказаним самостаном св. Марије у Пољу (Maria de Campo).Раније, у предосманском периоду у попису фрањевачких самостана у сјевероисточној Босни, односно у такозваној Мачванској кустодији, који је сачинио Бартол Пизански 1378. или 1380. године, помињу се фрањевачки самостан Библина у Бијељини, самостан Santa Maria in Campo у њеној околини, као и самостан Љуби - De Lab, за који се, на основу назива, претпоставља да се налазио на подручју данашњег Угљевика. У историографији преовладава мишљење да су ови самостани уништени током честих упада акинџијских трупа и услед масовног исељавања становништва из ширег подручја бијељинске жупе.