Роман је дугачак приповедни текст написан у прози. Према подели на књижевне родове, роман спада у епику, тачније убраја се као књижевна врста у епској поезији у прози., 10. децембар 2010. Приступљено: 18. фебруара 2016. Формалне особености романа је тешко прецизно дефинисати, али је у начелу у питању сложена, обимнија наративна форма, како у погледу количине текста, тако и у погледу опсега збивања које описује.
Овај жанр је био описан као форма која има „континуирану и свеобухватну историју од око две хиљаде година“, која води порекло из класичне Грчке и Рима, из средњовековне и ране модерне романтике, и из традиције новела. Касније је једна италијанска реч кориштена за приповетку да би правила разлика од романа. Таква тенденција је присутна у енглеском језику од 18. века. Ијан Ват је у свом раду -{The Rise of the Novel}- предложио 1957. године да је роман први пут настао почетком 18. века. „Роман као књижевна форма настаје и развија се у складу са развојем и динамиком капитализма. У овој поједностављеној слици, роман као форма књижевног изражавања представља литерарно исказани либерални капитализма чија је главна одлика наглашени индивидуализам.”
Романса је блиско повезана са дугим прозним наративом. Волтер Скот ју је дефинисао као „фиктивну нарацију у прози или стиху; чији интерес се усмерава на чудесне и необичне инциденте“, док су у роману „догађаји смештени у обичан ток људских догађаја и савременог стања друштва“."Essay on Romance", Prose Works volume vi, pp. 129, quoted in "Introduction" to Walter Scott's Quentin Durward, ed. Susan Maning. . Romance should not be confused with harlequin romance. Међутим, многе романсе, укључујући историјске романсе Скота,"Introduction" to Walter Scott's Quentin Durward, ed. Susan Maning, pp.xxv-xxvii. Орканске висове Емили Бронте (London: The Women’s Press. ) и Моби Дик Хермана Мелвила, Robert McCrum, "The Hundred best novels: Moby Dick", The Observer, Sunday 12 January 2014. се исто тако фреквентно називају новелама, и Скот описује романсу као „сродан термин“. Романсу, како је овде дефинисана, не би требало мешати са жанром фикције љубавних романси или романтичним романом. Други европски језици не праве увек разлику између романсе и новеле: „новела је -{le roman}-, -{der Roman}-, -{il romanzo}-“.
Етимологија Назив за ову књижевну врсту у српском језику, слично многим другим - „роман” потиче од речи „романса”, што је у средњем веку, када је службени језик био латински био назив за дела писана световним језиком. Тиме је оваква литература обележена као лако штиво, намењено читаоцима са „ниским” укусом, склоним фикцији, односно замишљању неког љубавног заплета, страшних пустоловина, са срећним крајем. Од периода касног хеленизма (1-3. век) па до данас управо на тај начин обликују су обимне прозне романсе.
Насупрот томе, енглески и шпански назив је „новела”, што асоцира на актуелност приче, истичући претензију према животној веродостојности, како су обликоване знатно сажетије новеле од 13. века на даље. Захтев за измишљањем на једној и захтев за аутентичношћу на другој страни вековима постоје упоредо, да би се саставили тек у 18. веку, што се сматра период настанка романа у данашњем смислу речи.
Дефиниција жанра мини|усправно|Мадам Помпадур проводи поподне са књигом, 1756.
Роман је дугачак, фикциони наратив који описује интимна људска искуства. Роман у модерној ери обично користи стил литерарне прозе, а развој прозног романа у то време је био поспешен иновацијама у штампарству, а увођењем јефтиног папира, у 15. веку.
Садашња енглеска (и шпанска) реч за дуготрајан рад прозне фикције потиче од италијанске речи -{novella}- за „нов“, „вест“, или „кратку причу о нечему новом“ од латинске речи -{novella}-, именица у једнини користи бесполну множину речи -{novellus}-, деминутива речи -{novus}-, са значењем „нов“.Britannica Online Encyclopedia accessed 2 August 2009 Знатан број европских језика користи речи -{romance}- (као што је у француском, холандском, руском, румунском, српском, данском, шведском и норвешком „роман“; у финском -{romaani}-; у немачком -{Roman}-; у португалском -{romance}- и у италијанском -{romanzo}-) за дугачке нарације.
Измишљена прича
Усредсређеност на фикциону причу се најчешће цитира као препознатљива карактеристика романа у односу на историографију. Међутим, то може да буде проблематичан критеријум. Током раног модерног периода аутори историјских нарација често укључују налазе укорењене у традиционалним веровањима како би украсили садржај текста или додали кредибилитет мишљењу. Историчари би исто тако изумевали и састављали говоре у дидактичке сврхе. Романи, с друге стране, могу приказати друштвену, политичку и личну стварност места и периода са јасноћом и детаљима који се не налазе у историјским радовима.
Литерарна проза
Док су проза пре него стихови постала стандард модерног романа, преци модерног европског романа укључују стиховну епику у романским језицима јужне Француске, посебно оних Кретјена де Троа (касни 12. век), и у средњоенглеском (Џефри Чосерове (1343—1400) Кентерберијске приче). Чак и у 19. веку, фикциони наративи у стиху, као што су Бајронов Дон Жуан (1824), Александар Пушкинов Евгеније Оњегин (1833), и Браунингова Аурора Ли (1856), се надмећу са прозним новелама. Викрам Сетова Златна капија (1986), састављена од 590 онењигијанских строфа, је новији пример романа у стиху.
Садржај: интимно искуство
И у Јапану из 12. века и у Европи 15. века, прозна фикција је створила интимне читатељске ситуације. С друге стране, епски стихови, укључујући Одисеју и Енејиду, су рецитовани одабраној публици, иако је ово било интимније искуство од извођења представа у позориштима.
Нови свет индивидуалистичке моде, личних ставова, интимних осећања, тајне анксиозности, „опхођења“ и „галантности“ проширио се у романима и везаној прозној романси.
Историја Генеза романа као жанра изузетно је комплексна и може се пратити чак до неких облика античке књижевности, али се ипак сматра да роман почиње да наликује свом модерном облику у ренесанси, услед све веће доминације прозе и развоја штампе.
Античко доба
Настао је још у старој Грчкој у 2. веку и повезан је с развојем филозофије. Тематика приватног живота и интимних осећаја обрађује нови облик, који су антички теоретичари назвали приповешћу о особама, а која је данас добила назив роман.
Од грчких романа сачувани су углавном они који обрађују љубавну тематику: обично се описују измишљени ликови, и то заљубљени пар који се мора растати, а затим након многих пустоловина и мука поново налазе једно друго и настављају сретан живот. Најважнији од сачуваних античких грчких романа јесу Харитонова (Χαρίτων, 2. век) Историја о Хереји и Калироји (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) те Ефеске приче (Ἐφεσιακά) Ксенофонта из Ефеса (Ξενοφῶν, 2. век). Средином 2. века, роман постаје један од облика софистичке прозе, како се најбоље види из дела Лонга (Λόγγος, 2–3. век), аутора пастирског љубавног романа Дафнис и Хлоја (Δάφνις καὶ Χλόη). Новина у приказу љубавних згода састоји се ту у томе што је за позадину радње узета пастирска средина и што се уместо уобичајених лутања и пустоловина описују етапе откривања љубавних осећаја. Међу софистичке романе припадају још Хелиодорове (Ἡλιόδορος, 3. век) Етиопске приче о Теагену и Хариклеји и Приче о Леукипи и Клитофонту Ахилеја Татија (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. век).
У антици постоје историјски романи (роман о Троји, о Александру Великом), утопистички романи (романи о Питагорејцима) и авантуристички и љубавни романи који су највише утицали на даљи развој романа; комично-сатирични романи приказују стварност, критикују је и пародирају, као и постојећу књижевност (Петронијев „Сатирикон“ и Апулејев „Златни магарац“).
Средњи век
У средњем веку постоји роман у стиху, обично античке или витешке, узвишене тематике и стила. Неки од њих су: Роман о Тристану и Изолди, Александрида (Роман о Александру Великом), Руманац Тројски (Роман о Троји). Током хуманизма и ренесансе појављују се витешки роман, пикарски роман и пастирски роман. Витешки роман потиче из средњег века, а главни је лик витез који поштује кодекс части и превладава низ препрека како би остварио племенити подвиг посвећен господару или изабраној дами. Пикарски роман развија се у 15. веку, а прати лик анонимног обичног човека, луталице и варалице (-{picaro}-) који се лукавством и досетљивошћу провлачи кроз живот. Пастирски роман јавља се почетком 16. века, а утемељитељ му је Јакопо Санизаро својим делом Аркадија iz 1504. године. Врхунац ренесанснога романа чини Дон Кихот шпанског писца Мигела де Сервантеса.Merriam-Webster's Encyclopedia of Literature. Kathleen Kuiper, ed. 1995. Merriam-Webster, Springfield, Mass. Такође се јавља и фантастично сатирични роман, на пример Раблеов роман Гаргантуа и Пантагруел.
Модерно доба Госпођа Ла Фајет „Принцеза де Клев” (1678), прича о жени која живи за своју љубав и бори се за њу без обзира на цену, први је психолошки роман и један од првих модерних романа. Његов утицај се осећа у 18. веку (Манон Леско, Опасне везе), а утицао је и на Русоа, Стендала, Толстоја („Ана Карењина”), Вирџинију Вулф, Фокнера, Џојса и друге;
Реализам Грађански роман приказује свакодневни живот једне породице без посебних заплета, то је зачетак реалистичког романа (Балзак, Чехов);
Комични роман, као породични роман или пародија (Шарл Солер „Настрани пастир“ – јунак замишља да је пастир и критикује појаве у друштву).
Роман у 18. веку се усмерава на човека – појединца, велича обичан живота. Написан је као биографија, аутобиографија или прича о нечијем животу. У другој половини 18. века, са Русоом, роман постаје доминантан жанр у виду исповести – испитивање себе, да би се свака индивидуа сусрела са собом.
Свифтова „Гуливерова путовања“ и Волтеров „Кандид“ су романи у којима се спајају различити жанрови. Комбиновањем панорамског љубавног и психолошког, долази до појаве образованог романа чија је тема развој човекове личности. То је новина у 18. веку. Јунаци су индивидуализовани, условљени пореклом, средином, личношћу, као и временом и местом радње који су одређени.
Ричардсон ствара епистоларни роман, док Филдинга занима сам феномен приповедања и отвара питање два времена - време приче и време приповедања; Дефо први ствара јунака који је одговоран за своју судбину.
Популарно гледиште јесте да је Сервантесов „Дон Кихот“ први модерни роман, али је савремени развој жанра знатно комплекснији и не може се везати за један текст., Селена Т., -{gramatikaiknjige.wordpress.com}-, 22. јул 2013. Приступљено: 18. фебруара 2016.
Обично се сматра да су се прозне форме, налик ономе што се обично назива романом, развиле током шеснаестог и седамнаестог века, да би до истинског успона романа дошло у осамнаестом веку, почев од опата Превоа у Француској и Дефоа у Енглеској, а затим у делима писаца као што су Филдинг, Ричардсон, Стерн, Мериво, Русо итд. У деветнаестом веку роман постаје несумњиво доминантна књижевна форма.
У даљем развоју романа приповедач постаје „вођа илузије“ и њен стваралац, „бог свог свемира“, а приповедачки глас стално комуницира са читаоцем; и аутор и читалац су упућени на текст.
Врсте романа
Постоје многе врсте романа: аутобиографски, биографски, фантастични и научнофантастични, пустоловни, авантуристички, криминалистички, љубавни, дечији, историјски, хумористички, публицистички, сатирични и слично.Књижевни родови , Петар Јокић, -{tabanovic.com}-. Приступљено: 18. фебруара 2016.
Класични роман У ренесанси роман долази до већег изражаја, те се у потпуности развија онакав каквог данас познајемо као класични роман. Најпознатији ренесансни роман је Дон Кихот шпанског писца Мигела де Сервантеса из 1605. године. Роман је заправо пародија на витешке романе који су тада били популарни.
Карактеристике чврста фабула хронолошки след догађаја дуже време радње једноставност свезнајући приповедач у трећем лицу
Подела према теми: друштвени, породични, психолошки, историјски, пустоловни, љубавни, витешки, криминалистички, детективски, дечји, ...