Филип Швапски (; 1177 — Бамберг, 21. јун 1208) је био краљ Немачке (1198—1208) и војвода Швапске. Цар Отон IV је био његов ривал.

Смрт Филиповог старијег брата цара Хенрика VI, цара Светог римског царства, 1197. године значила је да је владавина Хоенштауфена (која је досезала чак до Краљевине Сицилије) пропала у царској Италији и створила вакуум моћи северно од Алпа. Резерве у погледу краљевске функције Хенриковог малолетног сина, Фридриха, довеле су до два краљевска избора 1198. године, што је резултирало спором око немачког престола: два изабрана краља, Филип Швапски и Отон од Брунсвика, претендовали су на трон. Оба противника су наредних година покушавала да уз европску и папску подршку, уз помоћ новца и поклона, кроз демонстративне јавне наступе и ритуале, сами реше сукоб подизањем чинова или војним и дипломатским мерама. Филип је све више могао да потврди своју краљевску власт против Отона северно од Алпа. Међутим, на врхунцу своје моћи, убијен је 1208. Тиме је окончан спор за престо; његов противник Отон брзо је стекао признање титуле. Филип је био први немачки краљ који је убијен током своје владавине. Међу потомцима, Филип је један од мало запажених владара из династије Хоенштауфена.

Младост

Био је брат цара Хенрика VI. Постао је бискуп од Вирцбурга. Пратио је брата Хенрика VI на његову походу 1191. у Италију. Поново путује 1195. у Италију и постаје војвода Тоскане добијајући огромне поседе, а 1196. постаје војвода Швабије. Био је ожењен ћерком византијског цара.

Филип је рођен у Павији или близу ње у Царском краљевству Италије као десето дете и осмо (али пети и најмлађи преживели) син Фридриха I Барбаросе, краља Немачке и цара Светог римског царства и његове друге жене Беатриче I, грофице од Бургундије. Његова породица по оцу била је племићка и владарска династија Хоенштауфен, име које су династији дали историчари од 15. века. Порекло породице и данас је нејасно; преци по очинској страни били су малолетни племићи и њихова имена нису сачувана. Све што се зна о Барбаросином прадеди Фридрику од Бирена је да се оженио женом по имену Хилдегард (чије је сопствено поркло било спорно: била је члан или породице Комитал из Егисхајм-Дагсбурга или опскурне породице Шлетштат). Пре неколико година се претпостављало да имање Шлетштата није припадало Хилдегарди већ њеном мужу и Хоенштауфени стога нису били швапска већ алзашка породица. Тек око 1100. године породица под војводом Фридрихом I од Швапске се налази у источношвапској долини Ремса.In favor of the Alsacian origin of the Hohenstaufen: Daniel Ziemann, Die Staufer – Ein elsässisches Adelsgeschlecht? In: Hubertus Seibert, Jürgen Dendorfer (ed.): Grafen, Herzöge, Könige. Der Aufstieg der Staufer und das Reich 1079–1152, Ostfildern 2005, pp. 99–133 (in German). Rejecting the Alsacian origin: Eduard Hlawitschka, Die Staufer: kein schwäbisches, sondern ein elsässisches Adelsgeschlecht? In: Zeitschrift für Württembergische Landesgeschichte 66, 2007, pp. 63–79 (in German).

Много важнија за породицу Хоенштауфен била је престижна веза са Салијском династијом. Бака цара Фридриха I Барбаросе била је Агнеза, ћерка цара Хенрика IV, цара Светог римског царства. Филипов отац је себе видео као директног потомка првог салијског владара цара Конрада II, кога је више пута у документима спомињао као свог претка. Након изумирања Салијске династије по мушкој линији 1125. године, прво Фридрих II, војвода од Швапске (Барбаросин отац), а потом и његов брат Конрад, узалуд су покушавали да присвоје краљевско достојанство позивајући се на своје порекло од Салијца. Године 1138. Конрад III је коначно изабран за краља Немачке, као први потомак швапске династије Хоенштауфен који је изабран за краља Римљана, против жестоког отпора супарничке династије Велф. Године 1152. краљевско достојанство је глатко прешло на синовца краља Конрада III, Фридриха I Барбаросу, који је такође био цар Светог римског царства од 1155. надаље. Барбароса се уплео у сукоб са папом Александром III. Тек 1177. године дуготрајни сукоб цара са папом и италијанским градовима Ломбардске лиге могао је бити решен Венецијанским уговором.

Хоенштауфени никада раније нису користили име Филип. Принц је добио име по келнском надбискупу Филипу, који је у то време био важан помоћник и поверљива особа Барбаросе. Име келнског надбискупа је тако примљено у краљевску породицу. За историчара Герда Алтофа, ова показна почаст чини „опипљивим Барбаросине припреме за сукоб са Хенриком Лавом“. Нешто касније, келнски надбискуп је одиграо кључну улогу у свргавању моћног војводе од Баварске и Саксоније.

Као дете, Филип је у почетку био спреман за црквену каријеру. Научио је да чита, а такође и латински, па је смештен у Премонстратски манастир у Аделбергу ради даљег школовања.Knut Görich: Friedrich Barbarossa: Eine Biographie. (in German), Munich 2011, Walter Ziegler: Philipp, Adelberg und der Hohenstaufen. In: Philipp von Schwaben – Ein Staufer im Kampf um die Königsherrschaft. (Writings on Hohenstaufen history and art 27) Göppingen 2008, pp. 62–121 (in German). Од априла 1189. до јула 1193. Филип је био проректор у саборној цркви у Ахенској катедрали, док је његов отац отишао из Немачке у Трећи крсташки рат 1189. године, али се следеће године удавио у реци Гексу (Салеп) у Анадолији. Године 1190. или 1191. Филип је изабран за принца-бискупа Вирцбурга, али без посвећења, вероватно због интервенције његовог брата Хенрика VI. Године 1186. цар Хенрик VI се оженио са принцезом Констанцом, тетком краља Вилијама II од Сицилије; ово је Хоенштауфенима дало могућност уједињења Краљевине Сицилије са Светим римским царством (unio regni ad imperium). Као резултат тога, међутим, дошло је до погоршања односа са папом, јер је Света столица желела да задржи феудалне претензије на Краљевину Сицилију. У пролеће 1193. Филип је напустио свој црквени позив, можда због бездетности царског пара; такође, три друга Филипова брата такође су била без мушких наследника: војвода Фридрих VI од Швапске је већ умро 1191. године, а Конрад од Ротенбурга, који га је наследио као војвода од Швапске, био је неожењен. Осим тога, Отон I, гроф Палатин од Бургундије, иако већ ожењен, још није имао мушких потомака. Међутим, испоставило се да је забринутост царског пара била неоснована. Царица Констанца је 26. децембра 1194. у Јесију родила сина, потоњег Фридриха II, цара Светог римског царства. Док је цар био одсутан, принчеви су крајем 1196. у Франкфурту изабрали његовог двогодишњег сина Фридриха за краља Римљана; овим потезом, цар Хенрик VI је желео да реши питање наслеђа пре него што се припреми за крсташки рат 1197.

Да би побољшао односе са Византијским царством, цар Хенрик VI је у априлу 1195. верио Филипа са Ирином Анђел, ћерком цара Исака II и удовицом краља - савладара Руђера III од Сицилије, даму коју је Валтер фон дер Вогелвајд описао као „ружу без трна, голуб без лукавства“: она је била међу заробљеницима цара Хенрика VI када је напао Сицилију 1194. Почетком 1195. Филип је пратио свог царског брата на путовању на Сицилију и на Ускрс 1195. постао је маркгроф Тоскане, добивши спорне Матилдинске земље; у његовој пратњи у Италији био је Минезингер Бернгер фон Хорхајм. Филипова владавина Тосканом донела му је непријатељство папе Целестина III, који га је екскомуницирао. Дана 3. маја 1196, Филип је последњи пут документован као маркгроф Тоскане. После убиства његовог брата Конрада у августу 1196, Филип га је наследио на месту војводе од Швапске. Венчање Филипа и Ирене Анђел (која је преименована у Марију након венчања) се вероватно догодила на Педесетницу (25. маја) 1197. у брду Гунзенле близу Аугсбурга.Peter Csendes: Philipp von Schwaben. Ein Staufer im Kampf um die Macht. Darmstadt 2003, pp. 36–38 (in German).Eduard August Winkelmann (1873). Philipp von Schwaben und Otto IV. von Braunschweig. Duncker & Humblot. У браку са својом супругом сада војвоткињом Ирином има је пет ћерки:

Беатрикс (април/јун 1198 – 11. август 1212), која се удала за ривала свог оца, цара Отона IV 22. јула 1212. и умрла три недеље касније без потомства. Марија (1199/1200 – 29. март 1235), која се удала за будућег војводу Хенрика II од Брабанта пре 22. августа 1215. и имали су потомство. Кунигунда (фебруар/март 1202 – 13. септембар 1248), која се удала за чешког краља Вацлава I 1224. и имали су потомство Елизабета (март/мај 1205 – 5. новембар 1235), која се удала за краља Фернанда III од Кастиље 30. новембра 1219. и имали су потомство ЋеркаNamed Beatrix Posthuma in some articles and genealogical websites;1 however, the primary source which confirms her name has not yet been identified. (постхумно рођена и умрла 20/27. августа 1208). Она и њена мајка умрле су након компликација на порођају.

Извори су идентификовали два сина која су умрла убрзо по рођењу, Рејналда и Фридриха, такође рођених у браку Филипа и Ирине-Марије Анђел, који су обојица сахрањени у опатији Лорч заједно са својом мајком. Међутим, није било савремених извора који би без сумње могли да утврде њихово постојање. мини|Фридрих Барбароса са синовима Хенриком и Филипом, од Петра од Еболи Либер ад хонорем Аугусти, 1196. Бургербиблиотхек из Берна, Цодек 120 II, фол. 143р.

Постаје краљ

Уживао је велико поверење свога брата, тако да је Хенрик VI њему наменио улогу стараоца његова малољетна сина Фридриха II у случају да Хенрик VI превремено умре.

Хенрик VI је умро 1197, баш кад је Филип Швапски кренуо по Фридриха II на Сицилију. Настојао је заштити интересе свога нећака и настојао је сузбити неред, који је избио по Хенриковој смрти. Збивања су међутим била много јача од њега. Било је јако противљење намери да дечак Фридрих II буде краљ, тако да је Филип Швапски морао невољно да пристане да он буде краљ. Изабран је за краља Немачке у Милхаузену дана 8. марта 1198. Крунисан је у Мајнцу дана 8. септембра 1198. године.

Борба за престо

Избијање сукоба Филип је у великој мери уживао поверење свог брата цара Хенрика VI, и изгледа да је одређен као старатељ за царевог малолетног сина, у случају цареве ране смрти. У септембру 1197. Филип је пошао у Апулију по принца Фридриха како би га одвео на његово крунисања за краља Римљана у Ахен. Док је боравио у Монтефијасконеу, стигла му је вест о изненадној смрти цара Хенрика VI у Месини 28. септембра 1197. и одмах се вратио у Немачку. Изгледа да је желео да заштити интересе свог синовца и да угуши побуне које су уследиле након смрти цара Хенрика VI: Филип је 21. јануара 1198. издао повељу грађанима Шпајера, у којој је навео да делује у име краља Фридриха; међутим, сустигли су га догађаји.