Топлички устанакИван Ивановић: Трилогија „Народна буна”, прва књига „Четници”, ИП „Зограф”, Ниш, 2006, био је српски устанак, подигнут у селу Мачковац код Куршумлије, против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата. То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. Устанак је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.
Непосредан повод устанка је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке.Milivoje Perović, Toplički ustanak, Beograd 1972.
Позадина После повлачења српске војске кроз Црну Гору и Албанију, окупирана Србија је била подељена између Аустроугарске и Бугарске. Граница између ове две окупационе зоне је била дуж Велике Мораве од Смедерева до Сталаћа, а затим линијом: Крушевац—Вукања—Злата—Лебане—Липовица—Огоште—Гњилане—Бетина—Шар-планина—албанска граница. Западно од ове линије је припало Аустроугарској, а источно Бугарској. Овој другој су још припале Вардарска Македонија, Приштински и Призренски округ. Бугарска је од окупираног дела Србије створила две зоне: Моравску војно-инспекцијску област са седиштем у Нишу и Македонску војно-инспекцијску област са седиштем у Скопљу.
Централне силе и Бугарска су организовале привредну експлоатацију Србије и вршиле реквизиције и конфискације имовине становништва; одузимала се стока, храна, кожа и вуна. Смањен броја говеда и коња се одразио на исхрану становништва и смањење засејаних површина. Према изворима Црвеног крста, до 1. септембра 1917. од глади је умрло око 8.000 лица.
Бугарска је вршила бугаризацију Срба, становништво је третирано као бугарско.
Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У Нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици око 3.000 лица. Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским. На школским свечаностима деца су морала да говоре како су задовољна што су поново повратила своју бугарску националност. У заробљеничким логорима Бугарске почетком 1917. било је 187 српских официра и 31.492 војника, што је било 20,5 % свих заробљених Срба од стране Централних сила и њених савезница.
Отпор Почеци отпора окупатору су били у форми личног бунта, често и разбојништва, али од јесени 1916. отпор је био скоро искључиво политички. Према проценама окупатора било је око 50.000 људи способних да носе оружје. Прве четничке чете у Црној Гори су организовали браћа Милинко и Тошко Влаховић, Јован Радовић и Милан Дрљевић. Прве сукобе са четницима Аустријанци су имали септембра 1916. Четнике су чинили углавном случајно или намерно заостали српски и црногорски војни обвезници и излечени рањеници који су избегли заробљавање.
Аустроугарске снаге су одмах извршиле одмазду; стрељано је више људи у општинама Борач, Драгушица, Гунцати и Бумбарево Брдо. И на територији под бугарском окупацијом такође су се појавиле одметничке групе. У копаоничком крају и окрузима Крушевац и Косовска Митровица дејствовао је одред Уроша Костића Рудинца и Косте Војновића.
Припреме устанка мини|Спомен соба Топлички устанак - Народни музеј Топлице thumb|Топлички устанак - устаничка држава мапа О активирању људи способних и спремних за рат у самој Србији мислила је и српска Врховна команда по уласку Румуније у рат; генерал Михајло Живковић, командант Српског добровољачког корпуса у Одеси, дошао је на идеју да пребаци цео корпус код Турну Северина и у датом тренутку активира у Тимочкој Крајини. Тај тренутак је требало да буде синхронизован са пробојем Солунског фронта. Даљи развој догађаја, неповољан по Румунију, онемогућио је било какво дејство по Живковићевом плану.
Српска Врховна команда је направила план о припреми побуне у Србији, али која би планула на њен знак. Овај задатак је поверен поручнику Кости Миловановићу Пећанцу који се авионом спустио код села Механе 28. септембра 1916, Радан планина, што је једно од дејства авијације у окупираној територији. Пећанац је наишао на проблем јер је побуњенички покрет растао и предузимао акције без његовог знања, а он је имао задатак да припреми устанак када буде јасно да се Бугари повлаче.
Пећанац је, вођен можда личном амбицијом, можда уверен да ће до пробоја Солунског фронта доћи врло брзо, можда да сачува примат првог човека покрета, заједно са Костом Војновићем обнародовао позив на општи устанак. У свом дневнику, сам Пећанац је као главне узроке за позив на устанак означио сукоб капетана Влаховића код Бојника са једном бугарском четом, где гине 20 бугарских војника, као и сукоб са Бугарима у Дубову 11. октобра. Главни штаб устаника ово сазнаје у селу Мачина, према коме се такође крећу бугарске патроле, па се устаници повлаче у шуму, а свуда около се већ чује пушкарање. После кратког саветовања са Костом Војиновићем и Миланом Дрљевићем, закључак је да се више нема шта чекати и Пећанац командује „Господо, објављујемо отворени рат, кидајте телефон” а потом се и његова група сукобљава са Бугарима. У свом каснијем извештају врховној команди, Пећанац је прећутао овај податак.
Крајем 1916. и почетком 1917. намножио се велики број чета, афирмисао се низ четовођа, а вођене су и борбе и чарке.
Прва јабланичка четничка организација формирана је 19. априла 1916. године у Тулару. На челу те организације био је четовођа Радосав Булатовић Американац, носилац Карађорђеве звезде. У њој је било осамнаест наоружаних четника и четири девојке. У мају 1916. године, Јабланичани су успоставили контакт са Костом Војиновићем Косовцем на Копаонику. За краће време јабланички комитски покрет проширио се на Горњу Косаници, Пусту Реку, Доњу Јабланицу, Лесковац, Власотинце где су створене тајне четничке организације. На челу покрета у Лесковцу био је Ђорђе Цекић Лешњак. До доласка поручника српске војске Косте Миловановића Пећанца, 15. септембра, и капетана прве класе црногорске војске Милинка Влаховића са 12 Црногораца, 13. октобра 1916. године, комитске чете су се организовале и наоружале, спремајући се за предстојеће борбе. До Топличког устанка, Јабланичком комитском покрету пришло је преко 3000 људи, Пећанац је по доласку одржао и прве састанке у Добром Долу, Гајтану, Стубли, Маћедонцу и Медвеђи, где се срео са попом Димитријем Димитријевићем Митом, и до почетка 1917. у сваком селу организовали месне чете. У Пустој Реци до 4. фебруара 1917. и комитске чете Јабланичани, уместо пред бугарску „наборну” комисију за регрутовање, отишли су од својих кућа у оближње шуме и планине и придружили се јабланичким формираним и организованим четама. Устанак је дигнут у селу Обилићу код Бојника, Пуста река, 8. фебруара 1917. године. Тога дана око су се 300 српских познатих четника, а међу њима и најистакнутије устаничке вође, Пећанац, Војиновић, Влаховићи, Радовић, поп Димитријевић и други, састале се у чувеној кући Драговића Петра и његових синова, народних посланика и носилаца Карађорђеве звезде Милутина и Милоша Драговића, и на дводневном већању у Обилићу и Доњем Коњувцу договорили о устанку и поделили устаничка подручја. На овом „ратном савету” 300 устаничких вођа се решавало три питања: организациона, питање ратног зајма и да ли да се диже устанак.Страдање Лесковчана у Првом светском рату, Милован Цветковић, Семинарски рад 2012, ментор Проф. Др Момчило Павловић
Устанички одреди Јабланички комитски одред Ибарско-копаонички комитски одред Централни комитски одред Пиротски комитски одред Тимочки комитски одред Крајински одред
Устанак мини|Војвода Коста Војиновић, вођа устанка. мини|Коста Пећанац, изасланик Врховне команде. Из записника од 8. фебруара 1917. види се да је устанички збор решавао следећа питања: утврђивање плана за будући рад и проширење устаничких организација на територији целокупне Краљевине Србије. На предлог војводе Косте Пећанца, четрнаесторица устаничких вођа донели су устаничко решење: да се продужи са ширењем и радом четничке организације „не презајући од опасности”, да се изда наређење свим војним обвезницима да нико не иде на бугарску регрутацију, већ се имају сви наоружати и од њих образовати сеоске чете, да се склањају од непријатеља и да се чекају даља наређења, затим да се пошаљу устаничке — комитске чете, од 25 комита, на десну страну Јужне Мораве, једна у пиротску околину, а друга у Крајину. Од тих чета да се формирају Пиротски комитски одред, са седиштем у Пироту, Крајински комитски одред са седиштем у Зајечару. Устанички прваци изабрали су Тошка Влаховића за команданта Крајинског одреда, а Јована Радовића за команданта Пиротског одреда. И на крају, скуп је решио: „под управом Централног комитета налазе се сва четири одреда којима се данас одређују тачни рејони дејства, кретања, рада и командовања”. На састанку у Обилићу устаничке вође донеле су и одлуку да се 11. фебруара 1917. године објави прокламација о дизању оружаног устанка против бугарско-аустроугарске окупације и окупационог система и против регрутације српског живља за бугарску војску. Против овакве одлуке били су војвода Коста Пећанац и његов ађутант Милан Дрљевић. Устанички прваци одржали су и 10. фебруара састанак у Доњем Коњувцу, где су се договорили о даљој организацији. И ту је извршено раздвајање комитских одреда. Војводе и команданти Тошко Влаховић и Јован Радовић узели су „по 25 одабраних четника”. Тога дана уследила је наредба војводе Пећанца за Крајински одред са конкретним устаничким задацима. Највеће и најмногољудније устаничке борбе са бугарским окупационим јединицама и Шиптарима у саставу бугарске војске вођене су у јабланичком срезу. Борбе су отпочеле пре званичног објављивања оружаног устанка.
Од 11. фебруара до 1. марта 1917. године, у јабланичком срезу вођено је преко 80 герилских борби и 35 мањих оружаних сукоба. Борбе су вођене у 71 месту и насељу. Највеће и најжешће борбе између јабланичких војних комитских јединица и бугарске окупационе војске одиграле су се код: Бојника, Кремена, у Ђацима, код Лебана, Ђелиног Дола, Секицола, Мрвеша, Ваљаличког лаза, затим у Житном Потоку, Савинцу, Плавцу, код Косанчића, Доњег Момчилова, потом на Брвенику, Гајтану, Петровцу, Секирачи, Туларком вису, Медвеђи, Медевцима, Реткоцеру, Брајини, Спонцу, Свирцу, Лисици, Кривом Долу, Врапцу, Васиљевцу, Боровцу и код Петриља. Јабланички устаници водили су жестоке борбе са бугарско-шиптарским јединицама на прилазима насеља старе српско-турске границе. Бугарска војска имала је највеће губитке у борбама: на Кремену, Бојнику, Лебану, код Петриља, на Свирачкој и Брабачкој коси, код Злате, на Лисици, Брвенику, Ђацима, Мрвешу и Житном Потоку. Ослобођена је велика територија Јабланице и Пусте Реке. Заузето је Туларе без борбе, затим, 12. фебруара, ослобођена Медвеђа, потом Бојник, а 16. фебруара 1917. године и Лебане. Устанак у Јабланици је успео, био је ослобођен цео јабланички срез, а почео је да прераста из герилског рата у фронталну борбу, са чврстом командом, јединственим планом и руковођењем устаничким војним јединицама. У томе је највећу улогу имао командант Јабланичког комитског одреда капетан Милинко Влаховић, наравно уз помоћ војводе Димитријевића и команданта Крајинског одреда Тошка Влаховића. Устаничке чете однеле су велике победе и ослободиле територију „комитску државицу”, по правцима север-југ и исток-запад око 80 km, а по кружном фронту дугу 240 km. Ту слободну територију требало је да брани устаничка војска од 364 коњаника и са12.782 пушке. Устаници су били наоружани лаким наоружањем — пушкама. Имали су и десет митраљеза, од којих два неисправна.