Друга битка за Харков је била битка вођена од 12. маја до 28. маја 1942. на Источном фронту у Другом светском рату. Након успешне зимске противофанзиве која је одбацила немачке снаге од Москве, али и исцрпла резерве Црвене армије, Харковска офанзива је била нови покушај Совјета да прошире своју стратешку иницијативу.

Дана 12. маја 1942, совјетске снаге под командом маршала Семјона Тимошенка, су започеле офанзиву према Немачкој шестој армији, са избочине коју су успоставиле током Зимске противофанзиве. Кључне грешке неколико штабних официра, и самог Стаљина, који нису успели тачно да процене потенцијал Вермахта, и преценили су своје тек истрениране снаге, довеле су до успешног немачког укљешћујућег напада око напредујућих совјетских снага, и њиховог одсецања од остатка фронта.

Крвава битка која је трајала 17 дана је довела до губитка 200.000 војника Црвене армије, као и на стотине тенкова. На крају је Фридрих Паулус извојевао победу, и био му је отворен пут за каснију операцију Плаво и Стаљинградску битку.

Позадина

Општа ситуација на Источном фронту

До касног фебруара 1942, совјетска зимска контра-офанзива, која је одбацила Немце са улаза у Москву, и омогућила Совјетима да поврате Ростов на Дону на југу, је ослабила, и обе стране су остале да „лижу своје ране“. Стаљин је убеђен да су Немци на прагу пораза, и да ће да пропадну до пролећа или лета 1942, како је и рекао на говору почетком новембра 1941.Маршал А. М. Василевски, Питање мог целог живота, Москва, Политиздат, 1978. Зато је одлучио да искористи ову замишљену слабост у немачкој војсци на Источном фронту организовањем обновљене офанзиве у пролеће.

Стаљинова коначна одлука је наишла на оштро противљење код његових главних саветника, укључујући чланове врховног штаба Црвене армије, генерала Бориса Шапошњикова, генерала Александра Васиљевског и генерала Георгиј Жукова, који су се сви залагали за дефанзивније држање. Васиљевски се присећао, "Да, надали смо се [да ће се немачке резерве исцрпсти], али је реалност била суровија од тога". Међутим, према Жукову, Стаљин је веровао да су Немци били у стању да изводе операције симултано дуж две стратешке осе, и био је сигуран да би отварање пролећних офанзива дуж целог фронта дестабилизовало немачку војску пре него што би имала прилику да започне потенцијално кобну офанзиву на Москву.Жуков, Мемоари, Москва, Олма-Прес, 2002. Упркос опрезу који су предлагали његови генерали, Стаљинова коначна одлука је била да ухвати Немце у изненађењу, путем извођења „локалних офанзива“.Гланц, Давид М., Битка за Лењинград: 1941—1944.. pp. 149–150. (Упркос наслову књиге, релевантан извор експлицитно наводи да се ово односи на цео фронт).

До краја пролећа 1942, Црвена армија је још увек била слабија од Вермахта, и по бројном стању, и по квалитету опреме, упркос интензивној кампањи појачавања током зиме и пролећа 1942, за значајним артиљеријским, тенковским и авијацијским појачањима. Све укупно, Црвена армија је на Источном фронту имала 5.600.000 војника, 3900 тенкова, 44.900 топова и 2200 авиона. Са друге стране, Вермахт је на располагању имао 6.200.000 војника (укључујући 810.000 савезничких војника), 3229 тенкова, 57.000 топова и 3395 авиона. Стога је снага Црвене армије још била инфериорна у свим ставкама, осим по броју тенкова, чији је квалитет опет био слабији од немачких.

Избор страгегије

Након зимске офанзиве, и СТАВКА (команда совјетских оружаних снага), и Стаљин су веровали да би евентуалне немачке офанзиве биле усмерене на Москву, уз велику офанзиву на југу, налик прошлогодишњим операцијама Барбароса и Тајфун. Стаљин и већина генерала и командира на фронту су стварно веровали да би главни немачки покушај представљала офанзива према Москви. Међутим, охрабрен зимским успехом, Стаљин је предложио да локалне офанзиве у овој области буду само са циљем да изморе немачке снаге, што би условило слабљење могућности немачке војске да организује нову операцију за освајање Москве. Мада се испрва сложио са припремом Црвене армије за „активну стратешку одбрану“, Стаљин је касније издао наређења за планирање седам локалних офанзива, од Балтика до Црног мора. Једна од области планираних за офанзиву је била област Харкова, а акција је првобитно планирана за март.Глантс, Дејвид М, Харков 1942: Анатомија војне катастрофе.

Почетком месеца, совјетска врховна команда је издала наређење југозападном главном штабу за напад у овој области, након победа код Ростова и Донбаса. Борбе су ескалирале тог месеца, кад су маршал Семјон Тимошенко и генерал Кирил Москаленко пробили немачке положаје дуж северног дела реке Доњец, источно од Харкова. Жестоке борбе су се наставиле и у априлу, Москаленко је успешно прешао реку и успоставио мостобран, док је на југу Совјетска 6. армија имала ограничен успех у одбрани од немачких снага, које су успеле да задрже свој мостобран на источној обали реке. Ови догађаји су представљали увод у оно шта ће се касније развити у Другу битку за Харков. До 15. марта, совјетски команданти су саставили прелиминарне планове за кампању око Харкова. 20. марта, Тимошенко је одржао конференцију у Купјанску, како би се расправило о предстојећој офанзиви, и каснији извештај за Москву који је припремио Тимошенков начелник штаба, генерал Иван Баграмјан, је успео да опише догађаје на конференцији, мада је можда изоставио неколико кључних обавештајних података. Прикупљање совјетских снага у области се наставило и почетком маја, а коначне детаље су разрадили Стаљин, генералштаб, и вођство Југозападног фронта, који је предводио Тимошенко, током марта и априла. Једну од коначних директива, СТАВКА је издала 17. априла.

Припрема офанзиве Совјетска поставка пред битку До 11. маја 1942, Црвена армија је успела да алоцира шест армија под два фронта, између осталих јединица. Под командом Југозападног фронта су се бориле 21. армија, 28. армија, 38. армија и 6. армија. До 11. маја, 21. тенковски корпус се успешно пребацио у област, заједно са 23 тенковским корпусом, обезбедивши 269 додатних тенкова. Ту су такође биле и три независне стрељачке дивизије, и један стрељачки пук, из 270. стрељачке дивизије, концентрисани у области коју је подржавао 2. коњички корпус у Богдановки. Јужни фронт је на располагању имао 57. армију и 9. армију, заједно са преосталих 30 стрељачких дивизија и једном стрељачком бригадом, и значајним појачањима из 24. тенковског корпуса, 5. коњичког корпуса и три гардијске стрељачке дивизије. У свом врхунцу, Јужни фронт је имао једанаест топова или бацача по километру фронта.К. С. Москаленко, На југозападном правцу, Москва, Наука, 1969.

Током прегруписавања снага у овом сектору је дошло до редовних поплава, које су већину земљишта претвориле у блатиште, а то је учинило да појачавање Југозападног и Јужног фронта траје дуже него што је очекивано. Високи совјетски представници су такође оштро критиковали команданте на фронту, које су кривили за лоше управљање војском, неспособност да организују офанзиве, и за командовање из фотеља, као што је Василевски истакао у својим мемоарима. Пошто је прегруписавање вођено толико неорганизовано, Немци су добили ограничена упозорења о совјетским кретањима према њиховим положајима. Москаленко, командант 38. армије криви чињеницу да фронтови нису сковали планове пре одлуке о прегруписавању, и тако је демонстрирано лоше управљање фронтом. Касније је коментарисао да није било изненађење што је „немачка-фашистичка команда прозрела наше планове“.

Совјетско вођство и људство мини|десно|200п|Семјон Тимошенко, командант Југозападног фронта, који је предводио Другу битку за Харков. Првенствено вођство у бици је додељено маршалу Семјону Тимошенку, ветерану из Првог светског рата и Руског грађанског рата. Мада је Тимошенко имао ограничени успех код Смоленска, годину дана раније, сматра се да су његови потези довели до коначног пораза у овој бици. Касније је успео да дође до победе код Ростова током зимских контранапада, и постигао је ограничен успех током пролећне офанзиве код Харкова, пре саме битке.А. П. Шикман, Актери националне историје, Биографска енциклопедија (унос Тимошенко), Москва, 1997. Потезе армије је надгледао војни комесар, Никита Хрушчов.

Међутим, просечан совјетски војник је био прилично неискусан. Због совјетског дебакла претходне године, који је олакшала једино победа код Москве, највећи број војника Црвене армије са почетка рата је био убијен, рањен, или заробљен. Губици само у бици за Москву су износили готово 1.000.000. То значи да је просечан војник у Црвеној армији тек недавно био регрутован, и имао је мало или нимало борбеног искуства. Осим недостатка искусних војника, Црвена армија је такође почела да пати од лоше логистике и недостатка намирница, пошто је велики део бивших совјетских индустријских области био под немачком контролом. Стога је преферирана доктрина у то време била „привремена стратешка одбрана“.

Начелник генералштаба, Маршал Василевски, и сам примећује да совјетска армија 1942, није била спремна да спроводи велике офанзивне операције против добро утрениране немачке армије, из простог разлога што Црвена армија у то доба није имала неопходне квантитативне и квалитативне предности над Вермахтом, и зато што се руководство, и командујуће, и нижи официри, још увек опорављало од тешких пораза из 1941. Ова напомена је ипак, у великој мери ретроспективна, и представља анализу совјетског деловања у њиховим стратешким офанзивама 1942, па чак и касније, као што су операција Марс из октобра 1942, и битка за Таргул Фрумош маја 1944.

Немачке припреме мини|десно|200п|Источни фронт маја 1942. Изијумска избочина је обојена у црвено. Совјети нису били свесни, да је Немачка 6. армија, под командом новопостављеног генерала Паулуса, добила наређења за операцију Фридерикус, 30. априла 1942.Бевор, Ентони, Стаљинград: Пресудна опсада. Циљ ове операције је био усаглашени напор да се сломе совјетске армије у Изијумској избочини (име дато избочини јужно од Харкова, која је начињена током совјетске Зимске противофанзиве), ослобођеној током совјетских раних пролећних офанзива у марту и априлу. Овај задатак је дат Немачкој 6. армији, а коначна директива је издата 30. априла, и најавила „очекивани почетак“ 18. маја.

Немци су такође уложили велике напоре да ојачају групу армија Југ, над којом је контрола пребачена на фелдмаршала Федора фон Бока, бившег команданта Групе армија Центар током операција Барбароса и Тајфун. 5. априла 1942, Хитлер је издао директиву број 41, која је одредила југ за главно тежиште операција у немачкој стратешкој летњој кампањи ове године, и на рачун осталих фронтова, дивизије Групе армија Југ су попуњене до пуне бројности до краја априла и почетка маја. Стратешки циљ је је илустрован након победа Ериха фон Манштајна и његове 11. армије на Криму. Централни циљ је остао Кавказ са својим нафтним пољима, а секундарни циљ - Стаљинград.

Увођење операције Фридерикус у априлу је омогућила даљи подстрек појачавању снага у области 6. армије под командом генерала Паулуса. Совјети значи нису знали да и Немачка војска изводи велико прегруписање у области која је одређена као центар операција у предстојећој офанзиви око Харкова. 10. маја је Паулус представио свој коначан нацрт планова за операцију Фридерикус. До тада, немачка војска директно супротстављена Тимошенку је била потпуно припремљена за борбене дужности у операцији према Кавказу.

Битка Први дани

мини|десно|350п|Мапа Харковске офанзиве и немачког опкољавања.