Марлон Брандо (; Омаха, 3. април 1924 — Лос Анђелес, 1. јул 2004) био је амерички глумац.

Тумачио је широк спектар различитих улога: од ликова бунтовника преко лика америчког официра заљубљеног у Јапанку у филму Сајонара, нациста у Младим лавовима, хомосексуалца у Одсјајима у златном оку, психички растројеног аристократу у Последњем тангу у Паризу и ауторитативног шефа подземља у Куму, до одбеглог америчког официра у Апокалипси данас. Са лакоћом је баратао својим великим распоном глумачких могућности, што га је учинило узором младих глумачких нараштаја и идеалним избором за тумачење било које врсте карактера.

Марлон Брандо је био једна од најутицајнијих личности поп културе. Својим агресивним сексепилом и изразитом мужевношћу разбио је мит о углађеном, декадентном џентлмену као идеалу мушке лепоте. Захваљујући улози сировог мачо–мушкарца у филму Трамвај звани жеља покренуо је моду белих, уских мајица кратких рукава, и наметнуо се као мушки еквивалент Мерилин Монро, највећег секс–симбола 20. века.

Његов стил глуме био је извор инспирације за глумце као што су Џејмс Дин, Пол Њуман, Ал Пачино, Џек Николсон, Роберт де Ниро, Дастин Хофман, Џони Деп, Роберт Дувал и Џин Хекман. Такође је био активиста, залажући се за многе циљеве, а посебно за Афроамерички покрет, што га је навело да активно учествује у Маршу на Вашингтон 1963. Умро је 2004. у 80. години, Брандо је био један од само три професионална глумца заједно Чарлијем Чаплином и Мерилин Монро, које ће амерички магазин Тајм прогласити за једног од 100 најутицајнијих ликова века 1999. Амерички филмски институт поставио је Бранда на четврто место међу највећим звездама у историји биоскопа.

Био је двоструки добитник Оскара за најбољег главног глумца: први пут је награђен 1954. године за филм На доковима Њујорка, а други за улогу у филму Кум. Поред тога, номинован је за још шест Оскара. Добио је два Златна глобуса, три Награде BAFTA и Канске награде за најбољег глумца.

Детињство и период пре глуме

Рано детињство Марлон Брандо је рођен у породици Марлона Бранда старијег (1895—1965) и Дороти Пенбејкер Брандо (1897—1954) у Омахи (Небраска), око 11 сати ујутру 3. априла 1924. године. Кад је имао једанаест година, родитељи су му се развели. Његова мајка се убрзо са троје деце преселила у Санта Ану (Калифорнија), где је живела све до 1937. године, кад се помирила са бившим супругом и преселила у Либертивил (Илиноис).

Породично порекло Породица је имала холандске, ирске, немачке и енглеске корене. Иако је Брандо тврдио да му је деда био Француз, Ежен Брандо (то је потврдило и неколико његових биографа), је нетачно. Његови деда и бака били су заправо Јуџин Брандо и Мари Холвеј, која је напустила мужа и дете кад је Брандов отац имао само пет година. Породица Брандо дуго је живела у држави Њујорк, а назив презимена се писао -{Brandow}-, а повезивана је са немачким имигрантом Јоханом Вилхелмом Брандауом, који је у Америку дошао почетком 18. века.

Брандова бака са мајчине стране, Беси Гон Пенбејкер Мејерс, са којом је Брандо можда био ближи него са мајком, била је такође неконвенционална. Како је као млада остала удовица, радила као секретарица да би се издржавала, касније као медицинска сестра у хришћанској добротворној организацији, била је изузетно позната у Омахи. Њен отац, Мајлс Гон, био је лекар из Ирске, а њена мајка Џулија Вотс била је из Енглеске.

Однос са мајком Брандова мајка је радила у локалном позоришту и помогла младом Хенрију Фонди да почне своју глумачку каријеру, те тако скренула Брандову пажњу на позориште. Она се борила са зависношћу од алкохола, а Брандо је о тим раним детаљима свог живота рекао:

мини|Марлон Брандо са 10 година.Као и многе куће из тог периода, кућа Марлона Бранда је поседовала клавир. Радио је тек био у повојима, а снимци су још били само бледи одјек правог музичког звука. Његова мајка је знала да свира клавир и често је свирала у позоришту, што је била једна од ретких породичних активности за младог Марлона. Свирала је народне и популарне нумере, а Марлон је успео све да их запамти, како би јој угодио. Када је у шездесет и петој години писао своју аутобиографију, насловио ју је "Песме које ме је научила моја мајка" (). Она се борила са меланхолијом, читајући новинарске извештаје о линчовањима, не обазирући се на своју децу, што је оставило дубок траг на њима.

Њена борба с алкохолизмом много је утицала на Марлона, а како је он то видео "постојала је стална, невидљива мијазма беса.” Заражен тим бесом око себе, наставио је непријатељски да се опходи према свету, да спаљује инсекте, сече гуме... Чести инциденти у школи изградили су му репутацију лошег дечка, али после сваког од инцидената, долазило је време кајања и самопрекора. Међутим, Марлон се изненада променио. Његова промена је била задивљујућа, па је једна од комшиница о томе рекла: "Бад! Он је велики дечак! Сладак и смешан, идеалан и ох, тако млад." Његова сестра присетила се те промене, говорећи:

Однос с оцем Његов отац, Марлон старији радио је као фотограф. Зарађивао је довољно новца да одржи породицу у комфорту средње класе, али је био веома емотивно недоступан својој деци. Иако би се понекад вратио кући и обасипао своју жену и децу поклонима, поново би тражио везе на једну ноћ. Марлон старији је често прекоравао свог сина, ругао би се његовом понашању, начину говора и држању. Као резултат, Марлон је мрзео ауторитет, што је показивао у школи, и био кажњен за своје понашање. Његово злокобно расположење и црне тишине биле су теже његовим ћеркама. Френи Брандо о Марлону старијем је писала:

Школовање и адолесценција Марлон је развио проблем са говором, па га је мајка одвела на говорну терапију, где је упознао дечака по имену Вoли Кокс. Воли је постао његов велики пријатељ, а Марлон се према њему понашао као заштитник у друштву, додуше приватно се понашао другачије. Једном приликом је везао Волија за дрво, а његова породица је морала да зове полицију. Међутим, то није променило њихов однос и остали су дугодишњи пријатељи.

Брандо је од малих ногу био вешт имитатор, па је врло рано развио вештину опонашања људи који су га окруживали. Његова старија сестра, Џослин Брандо је ипак прва је почела глумачку каријеру, отишавши у Њујорк како би студирала на Америчкој академији драмских уметности. После се појавила на Бродвеју, а касније и у филмовима и на телевизији. Његова друга сестра, Френи, напустила је колеџ у Калифорнији како би студирала у Њујорку. Марлон је следио њихов пример. Имао је бурно детињство, понављао је разред у средњој школи, а касније је и избачен. У шеснаестој години уписан је у војну школу Шатак у Фарибоуу (Минесота), коју је пре похађао и његов отац. У Шатаку се истакнуо у позоришту и веома добро се снашао у школи. На последњој години, 1943. године, прошао је са условном казном због дрскости према надређеном официру током маневара. Део те условне казне било је ограничено кретање у границама школе. Кад се покушао искрасти у град, ухваћен је и избачен из школе. Следеће године је позван да се врати, али је одлучио да не заврши школу. Отац му је средио посао копања канала у граду преко лета. Међутим, Брандо је одлучио да следи пример своје сестре, те је отпутовао на источну обалу. Посетио је сестру Френсис у Њујорку на Божић 1942. године. Отац га је помагао финансијски шест месеци и чак му пронашао посао у трговини, међутим Марлон је већ испланирао своје даље школовање. Ишао је у неколико школа глуме, између осталих и на New School's Dramatic Workshop, где је са професорком Стелом Адлер савладао технику система Станиславског.

Њујорк и глума мини|Стела Адлер, је била америчка глумица и угледни учитељ глуме. Основала је Cтудио глуме у Њујорку 1949. године, а Академију глуме у Лос Анђелесу основала је 1985. године. Брандо је одлучио да прати своје сестре у Њујорк, студирајући у професионалној школи, део Драмске радионице Нове школе, код утицајног немачког редитеља Ервина Пискатора. У документарцу из 1988. године, Марлон Брандо: Дивљак, Брандова сестра Џослин се сећала: „Био је у школској представи и уживао у томе... Па је одлучио да оде у Њујорк и студира глуму јер је то била једина ствар у којој је уживао. То је било када је имао 18 година." У епизоди А&Е Биографија о Бранду, Џорџ Енглунд је рекао да је Брандо пао у глуму у Њујорку јер је "тамо био прихваћен. Нису га критиковали. То је био први пут у његовом животу да је чуо добре ствари о себи." Првих неколико месеци у Њујорку провео је спавајући на каучима пријатеља. Неко време је живео са Ројем Сомлиом, који је касније постао продуцент на Бродвеју и четири пута освојио Еми."Marlon Brando", A&E Biography episode.

Брандо је био страствени ученик и заговорник Стеле Адлер, од које је научио технике система Станиславског. Ова техника је подстакла глумца да истражује и унутрашње и спољашње аспекте како би у потпуности схватио лик који се приказује. Брандова изузетна проницљивост и осећај за реализам били су очигледни рано. Адлер је причала да је, док је предавала Бранду, дала инструкције разреду да се понашају као кокошке, и додала да ће нуклеарна бомба пасти на њих. Већина разреда је квоцала и трчала, али Брандо је мирно седео и претварао се да сноси јаје. На Адлерино питање зашто је одлучио да реагује на овај начин, рекао је: "Ја сам кокошка - шта ја знам о бомбама?" Упркос томе што се обично сматра глумцем метод глуме, Брандо се није сложио. Тврдио је да се гнушао учења Лија Стразберга:

Брандо је први донео природан приступ глуми на филму. Према Дастину Хофману, у његовом онлајн мастеркласу, Брандо би често разговарао са сниматељима и колегама глумцима о њиховом викенду чак и након што би режисер позвао акцију. Када је Брандо осетио да може да одржи дијалог природно као и тај разговор, он би започео дијалог. У свом документарцу из 2015. Слушај ме, Марлон, је рекао да су глумци попут житарица за доручак, предвидљиви. Критичари ће касније рећи да је Бранду било тешко, али глумци који су радили са њим рекли би да је то само део његове технике.

Каријера

Почетак каријере: 1944–1951 мини|Млади Марлон Брандо у филму Људи (1950).|левоБрандо је користио своје вештине система Станиславског за своје прве летње улоге у Сејвилу, Њујорк, на Лонг Ајленду. Брандо је успоставио образац несталног, непослушног понашања у неколико емисија у којима је био. Његово понашање га је избацило из глумачке екипе у продукцији Нове школе у ​​Сејвилу, али је убрзо потом откривен у локалној представи тамо. Затим је 1944. стигао на Бродвеј у горко-слаткој драми Сећам се маме, глумећи сина Мади Кристијанс. Лунтови су желели да Брандо игра улогу сина Алфреда Лунта у О господарице моја, а Лунт га је чак и тренирао за његову аудицију, али је Брандово читање током аудиције било толико погрешно да нису могли да га ангажују. Њујоршки драмски критичари су га изгласали за „Младог глумца који највише обећава“ због улоге ветерана у Траклајн Кафеу, иако је представа била комерцијално неуспешна. Године 1946. појавио се на Бродвеју као млади херој у политичкој драми Застава је рођена, одбијајући да прихвати плате изнад стопе глумачког капитала.... Исте године, Брандо је играо улогу Марцхбанкс заједно са Кетрин Корнел у њеној продукцији оживљавања Кандиде, једне од њених препознатљивих улога.Mosel, "Leading Lady: The World and Theatre of Katharine Cornell Корнел га је такође поставила за Гласника у својој продукцији Антигоне Жана Ануја исте године. Понуђена му је и прилика да глуми једног од главних ликова на бродвејској премијери филма Комета леденог човека Јуџина О’Нила, али је одбио ту улогу након што је заспао док је покушавао да прочита масовни сценарио и рекао за представу да је „неспособно написана и лоше изграђена“.

Године 1947. Брандо је извршио екрански тест за рани сценарио за роман Бунтовник без разлога (1944), који није имао никакве везе са филмом који је на крају произведен 1955. Тест екрана је укључен као додатак у ДВД издању из 2006. Трамвај звани жеља. мини|Марлон Брандо 1950. године.