Ана Болен (; између 1501. и 1507 — 19. мај 1536) била је прва маркиза од Пембрука и краљица Енглеске, друга супруга енглеског краља Хенрија -{VIII}- Тјудора и по многима, најутицајнија краљица у историји Уједињеног Краљевства.
Ана је рођена у аристократској породици која је имала велику моћ на двору. Захваљујући врхунском образовању које је стекла на школовању у Аустрији и потом у Француској, на двору надвојвоткиње Маргарите од Аустрије, беспрекорним манирима и природном шарму, лако је освојила краља Хенрија VIII Тјудора и постала прво његова љубимица али не и љубавница, све до пред саму удају за њега 28. маја 1533. чиме је постала краљица Енглеске. Дугих 7 година Хенри VIII је опседао Боленову која је одбијала да попут своје сестре Мери постане краљева љубавница захтевајући да се краљ прво разведе и учини њу својом краљицом што је до тада било нешто незамисливо и незабележено. Тек када је Хенри VIII у настојању да поништи брак са Катарином Арагонском раскинуо везе са Римом и сам поништио тај брак, Ана Болен је коначно постала краљева љубавница и убрзо након тога затруднела и удала се за Хенрија VIII. Боленова је захваљујући Хенријевој слепој љубави успела да своју породицу учини најмоћнијом у краљевству, али не и да краљу подари тако жељеног мушког потомка. Након што је родила будућу славну краљицу Елизабету I, а потом имала најмање један побачај (нема поузданих података о другом побачају), краљ ју је презрео, а ускоро и заменио другом женом, исто као што је и Катарину Арагонску заменио њоме. Заправо, Ана није доживела да види венчање своје наследнице са својим мужем — погубљена је 19. маја 1536, неколико дана пре него што се Хенри VIII 30. маја 1536. венчао са Џејн Симор. Смртна пресуда је донета због наводне прељубе коју је Ана Болен починила са петорицом мушкараца(дворски музичар Марк Смитон, близак пријатељ Хенрија VIII сер Хенри Норис, Виљем Бреретон, сер Френсис Вестон и рођени брат краљице Џорџ Болен) као и због издаје која је произишла из тог чина и била подупрта сведочењем лејди Рошфор (супруге Џорџа Болена) која је наводно чула инкриминишући разговор Ане Болен и сер Хенрија Нориса у којем се спомињала могућност да се Ана Болен након смрти Хенрија VIII уда за Нориса. Будући да је текст оптужнице сачуван до данас из њега се јасно види да су оптужбе биле лажне јер су сведоци тврдили да је краљица починила прељубе на местима и у време на којима се тада није налазила јер се из других историјских докумената поуздано зна да је тада боравила на другом месту са краљем.
Иако није била славна и поштована владарка попут своје кћерке, Ана је била веома утицајна и моћна. У историји је упамћена као жена одговорна за раскид Енглеског краљевства са католичком црквом и утирање пута увођењу протестантизма. Док су је католици проклињали као срамоту за католицизам, протестанти су је славили као мученицу и борца за чисту Енглеску. Ипак, памти се и у бољем светлу: као особа која је на хладан енглески двор донела дух ренесансе, француску моду и либерална схватања.
Живот пре сусрета са Хенријем VIII Породица
мини|100px|десно|Грб породице Болен Родитељи Ане Болен су били Томас Болен, виконт од Рочфорда и госпа Елизабета Хауард. Њена тачна година рођења није позната, али савремени историчари сматрају да је рођена између 1501. и 1507. године; није познато ни тачно место њеног рођења, али се претпоставља да, уколико је рођена пре 1505, да је рођена у Бликлинг Холу, у Норфоку, односно у замку Хиверу у Кенту, уколико је рођена после 1505. године. Имала је старију сестру Мери и млађег брата Џорџа.
У време рођења Ане, Боленови су били једна од најмоћнијих аристократских породица у Енглеској. Иако стара легенда каже да је Анин прадеда био обичан продавац вуне, сигурно је то да је она била вишег рода од краљевих потоњих супруга Џејн Симор и Катарине Пар.
Детињство у Холандији Томас Болен је био угледан дипломата и познавалац више европских језика, због чега је био миљеник Хенрија VII, a касније остао у служби и код Хенрија VIII. Његов дух и професионалност поштовали су многи широм Европе, између осталих и надвојвоткиња Маргарита од Аустрије, која је у то време, као регент, управљала Холандијом. Одушевљена Томасом, понудила му је да његовој млађој кћерки допусти да живи на њеном двору. Ани је указана та част са свега дванаест година (због чега јој је надвојвоткиња тепала са -{La Petite Boleyn}-). Својим манирима и интелектом оставила је добар утисак у Холандији, након чега је 1514. отишла у Париз на даље школовање.
Живот у Француској мини|150px|лево|Портрет насликан у 17. веку, који Ану приказује као девојчицу обучену у одећу француског двора 17. века У Паризу је у то време на француском двору већ живела њена сестра Мери као дворска дама краљице Марије Тјудор, жене краља Луја XII. Два месеца након доласка сестара Болен на француски двор, краљ Луј XII је умро, па је њихова земљакиња (са којом је Ана иначе била у хладним односима) престала бити краљица. Марија Тјудор се вратила у Енглеску, а Боленове су остале у служби нове краљице, Клаудије — војвоткиње од Бретање. Ана је тада почела да ради као преводилац кад год би неки угледан Британац гостовао на француском двору; усавршила је своје знање француског језика, научила многе префињене француске манире и обичаје и истанчала модни укус који ју је касније и прославио. Тада је упознала и контроверзну краљицу Маргариту од Наваре, краљеву сестру, која је била позната као покровитељ хуманиста и ренесансних стваралаца. Она је Ани приближила ренесансну поезију и литературу. Њено познато дело, „Огледало грешне душе“, Ана је са собом понела у Енглеску, да би га касније на енглески језик превела њена ћерка, краљица Елизабета I.
Боравак на француском двору Ани је веома помогао у Енглеској. Хвалили су њен модни стил и укус, њено плесно умеће, као и њен ренесансни дух, сазрео у Француској. Пошто није била нарочита лепотица, високо је ценила и неговала баш те своје особине. Школовање у Паризу завршило се 1521. године, када се, по очевој наредби, вратила у Енглеску.
Преговори за брак Ана се вратила у Енглеску по очевој наредби, како би преговори за њен брак са даљим ирским рођаком, Џејмсом Батлером, могли да почну. Њихов брак је могао ставити тачку на непријатељства између породица Болен и Батлер, чији су узрок биле титуле и земље које су припадале грофовији Ормонд. Седми гроф од Ормонда умро је 1515. године, оставивши своје две кћерке Маргарет Болен и Ане Леџер као наследнице. У Ирској је Пирс Батлер, даљи рођак грофа од Ормонда, затражио титулу за себе. Анин отац, син Маргарет Болен, успротивио се томе и затражио помоћ од брата своје жене, војводе од Норфока. Овај се поводом тога обратио краљу, а краљ је плашећи се избијања грађанског рата, уредио да се Ана Болен уда за Пирса Батлера, па да му тако грофовију донесе као мираз. Међутим, договори за брак су пропали из непознатих разлога.
Успон на енглеском двору мини|десно|150п|Слика краља Хенрија и Ана Болен у лову на јелене Ана се први пут појавила на Хенријевом двору 1522. године, као пратња његове сестре Марије и његове тадашње љубавнице, а њене сестре - Мери Болен. Мери се удала убрзо пошто је Ана дошла на двор; Хенри се није потрудио да јој нађе пригодну прилику, те се венчала са племићем нижег ранга. Добили су сина, за кога се мисли да је краљев јер га је прозвала Хенри.
Веома брзо, Ана је добила нове удвараче. Један од њих био је и Хенри Перси, син петог грофа од Нортамберленда. Њихов однос је заправо остао непознат. Свештеник Џорџ Кавендиш, пријатељ младог Персија, коме је Ана била антипатична, тврдио је да њих двоје нису љубавници и да њихова веза није сексуална. Персијев отац је 1523. одбио предлог да се њих двоје венчају, па је Ана накратко напустила двор и неко време провела на свом породичном имању. По повратку на двор, окупила је око себе бројне пријатељице и удвараче. Постала је позната по својој способности да мушкарце држи довољно близу како би одржала своју популарност, а опет довољно далеко да не буде предмет трачева. Њен рођак ју је у том периоду описао као, наизглед, тиху и мирну, а у ствари непокориву и тврдоглаву.
Хенрију је Ана запала за око 1525. године. Поучена сестриним горким искуством одбачене љубавнице, Ана је одбијала Хенрија у његовим покушајима да је заведе, што је њега још више привлачило. Одупирала му се, говорећи да би се пре одрекла живота него својих принципа.
Веза са Хенријем Краљева љубавница Пре него што је Хенријев отац, краљ Хенри -{VII}- дошао на власт, у Енглеској су се водили Ратови ружа. Овај братоубилачки сукоб, који је трајао тридесет година, требало је да одлучи којој ће династији припасти власт. Хенри VIII је желео да избегне тако нешто, пошто су сва његова деца, осим Марије Тјудор, умрла у детињству. Ана је видела своју прилику у његовој опсесији сином, па је зато постала одлучна у својој намери да му се пода тек кад је ожени и учини краљицом. Лондоном је у то време харала мистериозна болест, која се манифестовала наглим презнојавањем и чије би жртве умирале убрзо након појаве првих симптома. Хенри се са својим двором одселио на време, али је Ана остала у Лондону пошто је била заражена. Уз помоћ краљевог најбољег лекара преживела је болест и потпуно се опоравила у јуну 1528. године. До тада брижљиво чувана у тајности, као потенцијална конкубина, Ана је сада постала претендент на краљичин престо јер је уживала повластице веће од иједне друге краљеве љубавнице. Она би га сада уместо краљице пратила на разним свечаностима и ручала са њим. Он би јој куповао крзна, хаљине и накит, плаћао њене коцкарске дугове. Боленова је имала огроман број присталица међу дворанима, али највећу подршку пружала јој је њена користољубива породица.
Краљев развод Хенри је убрзо након повлачења болести почео да тражи разлог да се растави од Катарине и ожени Аном, за коју је веровао да ће му родити сина. Од Папе је затражио поништење брака, тврдећи да је Катарина лагала када је изјавила да њен први брак није био конзумиран. Пошто је Катарина кратко време била удата за Хенријевог старијег брата Артура, морала је да докаже да је остала девица. У противном, њен брак са Хенријем би се сматрао инцестом. Папа, међутим, није био у могућности да Хенрију да поништење брака будући да је Карло V, цар Светог римског царства, коме је Катарина била тетка, тада држао Рим у својој шаци. Хенри тада задатак тражења поништења брака поверава Томас Вулсију, надбискупу од Јорка.
Папа је Хенрију забранио склапање новог брака све док се у Риму не доносе одлука о његовом браку са Катарином. Вулси није одобравао Хенријеву везу са Аном и желео је да за краља аранжира брак са француском принцезом како би побољшао однос са Француском, што је трајно оштетило његов однос са Аном, те самим тим ставило тачку на његову каријеру. Веома осветољубива, Ана је вршила притисак на Хенрија да отпусти моћног надбискупа, што је овај и учинио 1529. године, прогласивши га неспособним. Вулси је након тога молио Ану да му помогне да се врати на своју пређашњу позицију, али је она то одбила, након чега Волси започиње тајне договоре са папом са циљем да протера Ану из Енглеске. Његови планови су били откривени, те је Хенри наредио његово хапшење. Да није умро од непознате болести 1530, врло је вероватно да би био погубљен због велеиздаје. Након што се отарасила Вулсија, Ана је добила већи утицај на верску и државну политику. После смрти надбискупа од Кентерберија, Ану је на ту позицију поставила Томаса Кранмера, пријатеља своје породице.
Годину дана касније, Хенри је прекинуо брачни живот са Катарином и њу иселио у замак Кимболтон, а њене собе на двору поклонио Ани. Народ је, међутим, подржавао Катарину. Једне вечери у јесен 1531. године, док је Ана вечерала уз реку на очевом имању, напала ју је велика група бесних жена, од којих је једва успела да побегне бродом.