Јелена Анђел, у старијој историографији позната и као Јелена Анжујска (око 1236 — Брњаци, 8. фебруар 1314) била је српска краљица, супруга српског краља Стефана Уроша I и мајка краљева Стефана Драгутина и Стефана Милутина. Након Урошеве смрти, а за време владавине својих синова, управљала је неко време Зетом. Подизала је многе цркве, како православне тако и римокатоличке. Саградила је манастир Градац у коме је и сахрањена. Због бројних заслуга проглашена је за светитељку, а њено житије је саставио српски архиепископ Данило II. У старијој историографији постојала је претпоставка о њеној припадности анжујској династији, али новија истраживања су показала да је са напуљским Анжујцима била тек у даљем, односно посредном сродству, док је поводом њеног стварног порекла указано на друга генеалошка решења.Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Ђорђе Бубало, Матица српска, Нови Сад (2004)
Историјски извори о краљици Јелени 220px|мини|десно|Архиепископ српски Данило II, фреска из Пећког манастира
Писани извори Историјски извори о животу краљице Јелене могу се поделити на писане и материјалне, односно на изворе домаћег и страног порекла. У српској средњовековној књижевности остала је забележена у добром сећању. Највише података забележено је у "Житију краљице Јелене", које је написао њен савременик, српски архиепископ Данило II (1324-1337). Њено житије припада корпусу хагиографско-биографских дела из "Даниловог зборника", који је такође познат под називом: "Животи краљева и архиепископа српских". Биографија краљице Јелене писана је хагиографским стилом, за разлику од биографија владара. По редоследу настанка, написано је пре Драгутиновог и Милутиновог житија, а такође и пре житија њеног супруга Уроша, за које се сматра да представља издвојени уводни део Драгутиновог житија. Житије краљице Јелене настало је 1317. године, односно три године након њене смрти.Мак Данијел (1991), 217-218
Поред архиепископа Данила II, Јелену помињу и потоњи писци: патријарх Пајсије, Мавро Орбин и гроф Ђорђе Бранковић. Оставила је трага и у дипломатичкој грађи, пре свега у документима напуљског архива, захваљујући преписци са својим рођацима, анжујским владарима. Од грчких (византијских) извора, Јелену помиње Теодор Метохит у свом "Посланичком слову", приликом описа преговора између цара Андроника II и краља Милутина о женидби српског краља и малолетне принцезе Симониде. Јелена се помиње и у пет родослова: Карловачки, Загрепски, Пајсијев, Врхобрезнички и Пејатовићев родослов.
За Јелену су такође везана и нека локална народна предања. Изнад Добрског Села, Павле Ровински спомиње да постоји извор Краљичина вода, коју је по народној традицији из камена извела св. српска краљица Јелена. У другом тому "Етнографије Црне Горе", Ровински је навео још неколико народних легенди везаних за краљицу Јелену, на простору данашње Црне Горе.
Материјални извори Уз царицу Јелену, супругу Душана Силног, краљица Јелена је најчешће осликавана жена српског средњовековног фрескосликарства. У манастиру Сопоћани приказана је на фресци "Смрт Ане Дандоло", са ћерком Брнчом. Са супругом Урошем и синовима Милутином и Драгутином, Јелена је приказана на својој задужбини, у манастиру Градац, код гробног места. Такође је насликана на хоризонталној композицији лозе Немањића у Ђурђевим Ступовима. Јелена је насликана у Драгутиновој задужбини, манастиру Светог Ахилија, у природној величини. Последњи краљичин портрет је у манастиру Грачаница краља Милутина где је насликана као монахиња, заједно са супругом Урошем.
Поред фрески, Јеленин лик сачуван је и на две иконе на којима је такође осликана са синовима. Иконе су сличне и поклоњене су манастирима Светог Николе у Барију и Светог Петра и Павла у Риму.
Порекло Архиепископ Данило II у "Житију краљице Јелене" бележи да је била "од племена фрушкога, кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави", али нигде не помиње имена њених родитеља. Слично томе, исти аутор у "Житију краља Уроша" бележи да је Јелена била "од царскога племена, од фрушкога рода", али такође без ближег помена њених родитеља. Због такве неодређености, Јеленино порекло дуго није могло бити утврђено, док се на основу уопштеног података о њеном "фрушком", односно француском пореклу сматрало да је потицала из неке западноевропске великашке породице или династије.
Накнадно је, тек током 19. века, на основу архивске грађе постало познато да су Јелена и њена сестра Марија од Кајеа биле у некаквом у сродству са Карлом I Анжујским (1266—1285), краљем Напуља и Сицилије, из чега су потом изведене и претпоставке о Јелениној припадности анжујској династији, а тим поводом је скован и термин Јелена Анжујска, који се временом одомаћио у делу историографије и публицистике, уз изношење додатних претпоставки о њеним родбинским везама.
Таква схватања су временом доведена у питање, поготово након 1984. године, када је британски слависта Гордон Мак Данијел () указао на неодрживост претпоставке о њеној припадности анжујској династији, указавши на податке према којима је Јелена могла бити кћи грчко-угарског великаша Јована Анђела, господара Срема и Ковина (око 1235-1250) и француске племкиње Матилде од Вијандена, господарице Пожеге. По тој претпоставци, Јелена би по оцу била унука византијског цара Исака II Анђела и Маргарите Угарске, која је била кћи краља Беле III. Са мајчине стране, Јелена би по истој претпоставци била унука Маргарете од Куртенеа, сестре латинског цара Бодуена II.
Полазећи од предложених решења, истим питањем су се током наредних година бавили и други истраживачи, како страни тако и домаћи, што је у научној историографији временом довело до потпуног одбацивања првобитних заблуда о Јелениној припадности анжујској династији. Поводом питања о њеном стварном пореклу, предлагана су разна решења. Иако се већина истраживача определила за прихватање Мекданијелових претпоставки, разне појединости о Јеленином пореклу још увек нису у потпуности разрешене, тако да се то питање и даље сматра отвореним.
Јелена током владавине краља Уроша Јелена је у Србији за краља Уроша (1243–1276) играла значајну политичку улогу. Са великом сигурношћу утврђено Јеленино угарско порекло сведочи о њеном значају у неговању добрих српско-угарских односа средином 13. века. Краљ Бела IV је након монголске најезде настојао да осигура јужну границу своје државе дипломатским акцијама и стварањем система бановина. Један од дипломатских напора угарског краља био је и учвршћење односа са српским владаром, што је највероватније остварено кроз женидбу Уроша и Јелене. Српски одреди учествују уз угарске у Пелагонијској бици, а такође и у саставу угарских одреда 1260. године у борбама са чешким краљем Отокаром II Пшемислом. Урош је присутан на женидби угарског принца 1264. године.
200п|мини|Српски краљ Урош I са сином, фреска из Сопоћана
Јелена је током мужевљеве владавине предузимала кораке који су се чак противили и вољи српског краља. Краљ Урош је у више наврата водио ратове против Дубровачке републике. У једном свом писму дубровачком кнезу Ивану Сторлату и архиепископу Алеарду, Јелена се обавезала да у случају да српски краљ припрема војску да нападне Дубровник, обавести општину. Датација писма није поуздана, а понуђена су два решења: 1) писмо је издато у време српско-дубровачког рата (1265–1268), 2) писмо је издато после 1276. године, односно у време Драгутинове владавине.
Јеленином утицају приписују се и контакти Уроша и Карла Анжујског у време када је сицилијански владар настојао да створи балканску коалицију за борбу против византијског цара Михаила VIII Палеолога. Непозната је краљичина улога у догађајима везаним за приступ Српске цркве Лионској унији 1274. године, али се са правом претпоставља да је у зближавању Србије са западом Јеленина улога морала бити велика. У кореспонденцији са Карлом I и Карлом II Анжујским, Јелена је називана "предрагом рођаком", што сведочи о некаквој родбинској повезаности са Анжујцима, али у ком је степену сродства са њима била, није поуздано утврђено.
Јелена током владавине краља Драгутина Грађански рат у Србији Драгутин је још крајем седме деценије 13. века постао штићеник угарског краља Беле. Одневши победу у рату са Србијом 1268. године, Бела је наметнуо Урошу институцију "младог краља" којом је Драгутин именован наследником, уместо Милутина, који је био Урошев избор. Данило пише о притисцима Белиног сина Стефана на Драгутина да од оца захтева да му се додели комад земље на управу. Како Урош није одступао од своје централистичке политике, Драгутин се обратио Угарима за помоћ. Највероватније му је помоћ пружио славонски бан Јоаким Пектар, стварни господар у Угарској 1276. године. Захваљујући угарској помоћи, Драгутин односи победу у бици код Гацка и свргава оца са престола. Урош се повлачи у Хум где умире следеће године.
Утврдити Јеленин став у грађанском рату у Србији 1276. године није лако. Посредне податке добијамо из Јелениног житија. Архиепископ Данило пише да је Драгутин, након победе у грађанском рату, оделио комад земље мајци на управу и то из два разлога. Први разлог био је тај што је Драгутин још на почетку владавине хтео нагласити разлику између своје и очеве политике. Познато је да је краљ Урош завео политику крутог централизма, одстрањујући са чела појединих удеоних кнежевина потомке Мирослава и Вукана. Драгутин је одмах на почетку владавине оделио комад земље на управу мајци, а могуће и брату. Други разлог овог Драгутиновог поступка био је тај што је од мајке хтео добити опроштај због свргавања оца, што представља посредан доказ да се Јелена, бар у почетку, противила Драгутиновом поступку. Иако је Урош свргнут, Јелена је и после 1276. године наставила да носи титулу српске краљице, упоредо са Драгутиновом супругом Каталином. У Ђурђевим Ступовима је 1282. године титулисана као "велика краљица".
Држава краљице Јелене мини|Стефан Драгутин Додељивањем државе на управу краљици Јелени, Драгутин је одустао од очеве централистичке политике. Да ли је Милутин владао одређеним делом земље током братовљевог краљевања није познато. Драгутинов поступак свргавања оца уз помоћ стране најамничке куманске војске није наишао на одобравање многих значајних фактора у земљи. Архиепископ Јоаникије је, као представник српске цркве, својевољно напустио архиепископску столицу солидаришући се са старим краљем и одлазећи са њим у Хум. Умро је у Хуму 1279. године, а његово тело пренела је краљица Јелена у Сопоћане, где је сахрањено поред тела Урошевог. По први пут у средњем веку је територија на управу додељена једној жени. Време када је Драгутин доделио државу на управу својој мајци не може се прецизно утврдити, али се то, по писању Даниловом, догодило након Урошеве смрти, дакле после 1. маја 1277. године.
Територија Јеленине државе обухватала је: Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар. Јеленина власт у Требињу и у Зети посведочена је у бројним дубровачким документима. Територија "земље" Требиње обухватала је старе жупе Травуније и Требињску жупу, допирући до дубровачког залеђа. Краљица је у требињској области често боравила и имала је тамо свој двор, можда у Цавтату. Са Дубровником је на овим просторима вођен осамдесетих година 13. века спор око винограда. У старијој историографији сматрало се да Јелена није управљала Ускопљем, али су таква мишљења одбачена као нетачна. Јелена је власт над Улцињом уступила својој сестри Марији де Кајо у ранијим изворима навођеној као Марија де Шор. Владавина краљице Јелене над Требињем и Зетом трајала је до 1306. године, док је остатак живота краљица провела на својим територијама у унутрашњости земље. У долини Ибра, Јелена је сасвим сигурно држала области око двора у Брњацима и око манастира Градац. Остале жупе које је Јелена држала у Горњем Ибру нису познате.
Спољнополитички утицај Јелене од 1276. до 1282. године