Едит Пијаф (, 19. децембра 1915 — 10. (званично 11) октобра 1963) француска је чувена певачица шансона и национална музичка икона. Њена музика је често повезана са њеним трагичним животом а изводила је углавном баладе које су је и прославиле. Њене најпознатије песме су „-{La Vie en rose}-“ (1946), „-{Hymne à l'amour}-“ (1949), „-{Milord}-“ (1959), „-{Non, je ne regrette rien}-“ (1960). Њена песма -{Hymne à l'amour}- постала је инспирација за филм -{Toutes ces belles promesses}- француског режисера -{Jean-Paul Civeyrac}-. Песма -{Hymne à l'amour}- се такође може у виду одраде наћи на албуму -{Songs To No One 1991-1992}- извиђача Џеф Барклија и Гари Лукаса.
Детињство Упркос безбројним објављиваним биографијама, многе чињенице и догађаји Едитиног живота су још увек обавијени велом мистерије. Рођена је под пуним именом Едит Ђована Гасион () у Белевилу у Паризу, у имиграционом одељењу како је касније сазнао и објавио Данијел Пенак. Названа је Едит по погубљеној енглеској сестри Едит Кавел, а презиме Пијаф, што на француском значи врабац, добила је захваљујући надимку 20 година касније).
Њена мајка, Анета Ђована Мајар (1898—1945), била је Италијанка, тада седамнаестогодишња девојка, пореклом из Ливорна, радила је певачица у кафеу под псеудонимом -{Line Marsa}-, а од ње је Едит узела средње име Ђована.Her grandmother, Emma Saïd ben Mohamed, was born in Mogador, Morocco, in December 1876, Pierre Duclos and Georges Martin, , Éditions du Seuil, , Paris. Отац, Луј Алфонс Гасијон (1881—1944), био је улични акробат и позоришни извођач. Мала Едит је најпре била остављена накратко код баке са мајчине стране. Касније, Едитин отац долази и одводи је код његове мајке која је водила бордел у Нормандији, и онда се пријављује у француску војску (1916). Тада је Едит била у контакту са проституткама и најразличитијим људима који су утицали на њену личност и променили су њен начин виђења живота.
Од своје треће до седме године живота Едит је била слепа. По једној од легенди, Едит је опет прогледала када је једна од бабиних проститутки отишла на ходочашће до сада већ канонизоване светице Терез де Лисије. Године 1929. придружила се оцу у његовим уличним акробацијама. Касније је изнајмила собу у хотелу Клермон и одвојила се од њега, идући својим путем као улична певачица у Паризу. Имала је око 16 година када се заљубила у достављача Луј Дипона, са којим је добила дете, малу девојчицу по имену Марсела. Марсела је убрзо умрла од менингитиса. Венчање родитеља Луј Гасион, отац Едит Пијаф, придружио се 89.ој пешадији ,11 août 1914. године која се налазила у Сансу. Капетан му је дозволио тродневно одсуство како би се венчао. Венчање је било 4 септембра 1914. године, са Анетом Маилард. Извештај о венчању који се чува у општинским архивима говори о томе да се церемонија одржала у 10 сати и 30 минута док су битке Првог светског рата беснеле на истоку Француске. Матичар тога дана био је Дупшез, помоћник сенатора градоначелника Сенс-а, од 1872. до 1879. године. Због присуства у Сенсу, Едитин отац наставља војну службу а породица остаје у том граду због њега.
Певачка каријера Године 1935, Едит открива власник ноћног клуба Луј Лепле (-{Louis Leplée}-), чији су клуб посећивали слојеви како ниже тако и више класе. Он ју је форсирао да пева упркос њеним нервозама и тремама. Њена висина (142 -{cm}-) инспирисала га је да је назове именом који ће је пратити целог живота и бити њено уметничко име: Мали врабац (-{La Môme Piaf}-). Њена прва плоча појавила се исте године. Недуго затим, Лепле је убијен а Едит оптужују да је била саучесник у његовом убиству, али је ослобођена оптужбе.
Певачица кабареа У јесен 1935. године, Едит Пијаф је откривена на углу авеније Мак-Махон и улице Троион од стране Луиса Лепле, менаџера кабареа -{Le Gerny's}-, која се налази у авенији Јелисејска поља . е Лепле постаје њен ментор и старатељ и који, ангажовањем у кабареу, бира уметничко име "Едит Пијаф" (као "врабац"). Едит је радила сваке вечери и имала је смештај. Прво вече нико није веровао да ће једна стидљива девојка освојити цео кабаре. Једне вечери упознаје познатог певача Канетиа који јој предлаже да јој помогне око каријере. 1936. Едит снима своу прву песму -{Les Mômes de la cloche}-. Песма је толико била популарна да је била на свим топ листама скоро шест месеци. Године 1940, Жан Кокто пише успешан комад -{Le Bel Indifférent}- у коме Едит глуми. Спријатељила са познатим људима, као што је глумац Морис Шеваље и песник Жак Боржеа. Сама је писала текстове за већину својих песама, и удружује се са композиторима због мелодија.
Њена песма која јој постаје заштитни знак, -{"La Vie en rose"}- писана је усред немачке окупације Париза током Другог светског рата. У то време, она је постајала све успешнија. Певајући за високе немачке официре у пар клубова, Едит је зарадила право да се слика са француским ратним заробљеницима, под изговором да би им дигла морал. Када би те слике дошле у посед затвореницима, они би исецали своје ликове на фотографији, и користили их да направе лажне документе за бег из затвора. Данас, Едитина повезаност са Француским покретом отпора је позната и многи јој и данас дугују животе. После рата путовала је на турнеје по Европи и Америци (јужној и северној), где је постала интернационално позната личност. Њена популарност у САД је била толика да се појавила осам пута у емисији Шоу Ед Саливана и два пута у Карнеги холу (1956 и 1957). Помогла је успону каријере Шарла Азнавура, водећи га на турнеју са њом по Француској и САД.
Велика љубав Едит Пијаф, боксер Марсел Сердан, погинуо је 1949. у авионској несрећи. Пијаф се удавала два пута. Њен први муж био је Жак Пил, певач; венчали су се 1952. и развели 1956, а други, Тео Сарапо (), био је фризер, певач и глумац, 20 година млађи од ње. Венчали су се 1962.
Године 1951, доживела је саобраћајну несрећу после које је постала зависник од морфијума, од кога се касније одвикла.
Дворана Олимпија у Паризу је место где је Пијаф последњи пут одржала серију популарних концерата. Ту је држала рецитале од јануара 1955. до октобра 1962. Одломци пет рецитала (1955, 1956, 1958, 1961, 1962) су сакупљени и издати на плочи. У априлу 1963, Пијаф снима своју последњу песму: -{"L'homme de Berlin"}-.
Смрт и заоставштина мини|250п|Гроб Едит Пијаф, на гробљу у Паризу У својој 47. години, Пијаф умире од рака на Француској ривијери, 10. октобра 1963, један дан раније од свог пријатеља Жан Коктоа. Њено тело враћено је у Париз и тада је и њена смрт је објављена 11. октобра. Тај датум је постао званични датум њене смрти. Говори се да је њено тело враћено у Париз у тајности, да би њени фанови мислили да је умрла у свом родном граду. Та информација и дан данас остаје мистерија о којој се још увек спекулише. Сахрањена је на чувеном гробљу Пер Лашез у Паризу. Упркос томе што је париски надбискуп католичке цркве забранио маси да се окупља на гробљу због начина на који је живела, њена сахрана је окупила неколико хиљада људи на улице Париза. Убрзо је гробље било претрпано са више од 40.000 обожавалаца и поштовалаца. Шарл Азнавур је помињао сахрану Едит Пијаф као догађај који је први пут комплетно зауставио саобраћај у Паризу, још од времена Другог светског рата. Данас постоји музеј посвећен Едит Пијаф у Паризу, а она се памти као једна од најбољих Француских певачица.
Песме
1933
1934
1935
1936
1937
(with Raymond Asso)
1938
1939
1940
1941
1942
1943
1944
1945
1946
1947
1948
1949
1950
Hymne à l'amour
Hymn to Love -{Autumn Leaves}- -{The Three Bells}-
-{Simply a Waltz}-
1951
1952
1953
Johnny, tu n'es pas un ange
1954
1955
1956
Heaven Have Mercy One Little Man 'Cause I Love You
Don't Cry I Shouldn't Care My Lost Melody
1957
1958
1959
1960
1961
No Regrets
1962
1963
(њен задњи снимак)
Студијски албуми 1947 : La rue Pigalle / Édith Piaf Sings (на језику француски) Vox VSP 305 1948 : Chansons des cafés de Paris Decca A-697 1949 : Édith Piaf Sings Vox PL 3050 / Polydor PLP 3050; reprend trois chansons de Vox VSP 305 1950 : Chansons des cafés de Paris Decca DL-6004; réédition de Decca A-697 avec deux chansons supplémentaires 1950 : Chansons parisiennes Columbia FL 9501 1950 : Chansons parisiennes Volume II Columbia FL 9507 1950 : Édith Piaf Sings Columbia FL 9510 1951 : Édith Piaf Sings Again Columbia FL 9520 1951 : Encores Columbia FL 9527 1951 : Hits from "La P'tite Lily" Columbia FL 9535 1952 : Encores Parisiennes Columbia CL 6223 1953 : Édith Piaf / Je t'ai dans la peau Columbia FS 1014 1953 : La Vie en rose Columbia FS 1008 1954 : Le Bel Indifférent - 1 acte de Jean Cocteau Columbia FS 1021 1954 : Édith Piaf Sings Bravo pour le clown Angel Records ANG 64005 1954 : Édith Piaf rencontre Charles Trenet Columbia FS 1031 (avec Charles Trenet) 1955 : Édith Piaf chante Raymond Asso Polydor 530 027 1955 : Piaf of Paris Angel Records ANG 64015 1955 : Piaf Tonight Angel Records ANG 65024 1955 : Mes grands succès Columbia FS 1037 1956 : La Vie en rose / Édith Piaf Sings in English Columbia CL 898 1958 : Édith Piaf / J'ai dansé avec l'amour Columbia ML 4779 1958 : Mea Culpa Columbia 33CSX 5 1959 : Le Ballet des cœurs Pathé PAM 67.010 1959 : Piaf! Capitol T10210 1960 : Édith Piaf / C'est l'amour Columbia FS 1083 1960 : Sincerely..... Édith Piaf Columbia 33SX 1276 1961 : De l'accordéoniste à Milord Columbia 33 FSX 138 HS 1962 : Potpourri par Piaf Capitol T 10295 1962 : Les Amants de Teruel Columbia FS 1104 1963 : Édith Piaf / Amour du mois de mai Decca 99.018/London SKL 4351
Филмови La garçonne (1936) Montmartre-sur-Seine (1941) Etoile sans lumière (1946) Paris chante toujours (1951) Boum sur Paris (1953) Si Versailles m'était conté (1954) French cancan (1954)
Фестивал
Удружење „пријатељства Пољска-Француска” у сарадњи са париским удружењем пријатељи Едит Пијаф организују од 2009. године, у Кракову у Пољској, међународни фестивал француске песме „Велика награда Едит Пијаф”. Овај конкурс је отворен за све, једини захтев је да се представе две француске песме, укључујући барем једну из репертоара Едит Пијаф. Учесници могу освојити главну награду Едит Пијаф. Референце
Литература
(originally published 1958 as Au bal de la chance) Édith Piaf and , published January. , translated into English
. Dietrich dedicates a whole chapter to her friendship with Piaf. Jim Yates, Édition d'Amèlie. Piaf and Oscar Wilde meet in a pink-tinted Parisian Purgatory.
[by] Denise Gassion (sister of É. Piaf) & Robert Morcet.
Спољашње везе
Фотографска историја Француски почасни сајт Едит Пијаф Песме Едит Пијаф Музеј Едит Пијаф. Текстови песама Нова биографија о Едит Пијаф руши митове („Вечерње новости“, 29. август 2013)
-{Édith Piaf's songs}- -{Genealogy of Édith Piaf }- -{Edith Piaf and her Paris}-
-{Falling down the rabbit hole with Edith Piaf, in Bernay }- Одрасла у борделу, веровала да је убила свог партнера и певала све до смрти (Б92, 11. октобар 2018)
Категорија:Рођени 1915. Категорија:Умрли 1963. Категорија:Француски певачи Категорија:Француски уметници Пијаф Категорија:Парижани