thumb|Грчки рукопис почетка Хесиодових Радова и дана Старогрчка књижевност обухвата књижевно стваралаштво од најстаријих текстова на старогрчком до периода Византијског царства, оквирно до 529. године нове ере, када је византијски цар Јустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу у антици. Најстарија очувана дела старогрчког литерарног наслеђа, која потичу из ране архаичне епохе, су две епске песме Илијада и Одисеја, смештене у идеализовану архаичну прошлост која данас има везе са микенским периодом. Ова два епа, заједно са Хомерским химнама и две песме Хесиода, Теогонија и Послови и дани, чинили су главне основе грчке књижевне традиције која ће се наставити у класичном, хеленистичком и римском периоду.
Лирски песници Сапфо, Алкеј и Пиндар били су веома утицајни у раном развоју грчке поетске традиције. Есхил је најранији грчки трагичар чије су се драме очувале у потпуности. Софокле је познат по својим трагедијама о Едипу, посебно Краљ Едип и Антигона. Еурипидес је познат по својим делима која су често померала границе трагичног жанра. Комедиограф Аристофан је писао у жанру Старе комедије, док је каснији драматург Менандр био рани пионир Нове комедије. Историчари Херодот из Халикарнаса и Тукидид, који су живели у V веку пре нове ере, написали су извештаје о догађајима који су се десили непосредно пре и за време њихових живота. Филозоф Платон је писао дијалоге, обично усмерене на свог учитеља Сократа, који су се бавили различитим филозофским темама, док је његов ученик Аристотел написао бројне трактате који су касније постали веома утицајни.
Важно је поменути и касније писце попут Аполионија са Родоса, који је написао Аргонаутику, епску песму о путовању Аргонаута; Архимеда, који је написао важне математичке трактате; и Плутарха, који је писао углавном биографије и есеи. Писац из II века нове ере, Лукијан из Самосате, био је Грк који је писао углавном сатирична дела. Старогрчка књижевност имала је дубок утицај на каснију грчку књижевност као и на западну књижевност уопште. Такође, утицала је на формирање римске књижевности, као и на целокупну потоњу европску књижевност, како у тематици тако и у обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици – осам пре нове ере и пет нове ере – стварали су многи песници и прозни писци, који су језиком и културом Грци, али нису сви родом били Грци: освајања Александра Великог проширила су грчку цивилизацију ван граница Хеладе, те су главни градови Александрових наследника – Александрија, Антиохија и други – постали већа средишта грчке цивилизације од старих грчких полиса Посебно, многи римски писци су црпели инспирацију од својих грчких претходника. Од ренесансе, европски писци уопште, укључујући Дантеа Алигјерија, Виљема Шекспира, Џона Милтона и Џејмса Џојса, сви су снажно црпели из класичних тема и мотива.
Архаични период
Најстарије познато грчко писмо је микенско слоговно линеарно Б, које је сачувано на глиненим плочама из тог доба. Ове табеле садрже записе, најчешће једноставно у облику разних спискова, који се односе на трговину: тамо нема праве литературе, а њено одсуство се објашњава на различите начине. Према једној теорији, микенска књижевност, као што је то случај са каснијим Хомеровим делима и другим делима цикличног епа, преносила се усмено, поготово што Линеар Б није био у потпуности прилагођен звуцима грчког језика. Према другој теорији, књижевна дела – будући елемент друштвене елите – писана су на финијем материјалу, који, међутим, није сачуван.
Епска поезија Хомер лево|мини|301x301п|Хомер На почетку грчке књижевности стоје њена два највећа дела, Хомерови епови Илијада и Одисеја, и неколико мањих метричких списа из VIII века пре нове ере. Ове две поетске творевине својом сложеном структуром и стилизацијом стоје далеко изнад сваког рудиментарног дела: јасно је да оне, у ствари, представљају врхунац епске традиције чији почеци и развој остају у мраку оних векова који се називају Мрачни век Грчке (од XII до VIII века пре нове ере). Хомер (Ομηρος) је први писац грчке књижевности и уједно највећи епски песник свих времена. Претпоставља се да је живео негде у VIII веку пре нове ере, али о њему и његовом животу заправо нема поузданих података. Античко предање нам говори да је Хомер био слепи певач, али ово је највероватније само пројекција лика слепог певача Демодока из Одисеје на личност самог песника. Стога је од антике до данас створено читаво тело веома различитих теорија о првом хеленском песнику које се бави тзв. Хомерско питање.
Хомерова дела се стога морају схватити као врхунац дугогодишњег развоја усмене народне књижевности у Малој Азији. Данас се претпоставља да су Хомерови претходници можда били певачи – рапсоди (ραψοδοι), који су лутали од града до града и забављали становнике песмама о „славним делима хероја“ (κλεα ανδρων), а међу собом обично спада и а насељавали би се на двору владара и тамо на забавама или када је потребно певали о јуначким делима јунака митског периода. Према неким размишљањима, ови рапсоди и аеди су преносили јуначке песме кроз многе векове. Да је епска поезија у Хелади цветала и пре Хомера, потврђују и Хомерови епови, у којима налазимо савршену епску технику, уметнички израз, књижевни језик, окретан стих, мноштво украсних придева, тзв. стални епитети, за које у Хомеровом тексту нема оправдања (нпр. „брзоноги Ахил “, иако ниједна сцена у еповима не оправдава тај епитет), облици (формуле) који се увек понављају кад год наратив дође до одређене тачке у опису битке, пловидбе брода и на крају типични бројеви. Све ове појаве су несумњиво плод дугогодишње уметничке праксе. Може се претпоставити да су хеленском јуначком епу претходиле краће песме у којима су се јуначка дела певала уз пратњу музичког инструмента. Ове песме су, чини се, биле дело Еолаца – Ахејаца, који су дошли из Тесалије и других делова грчког копна и први су се усталили на обали Мале Азије, на Троаду и суседним острвима. Песме са ликовима и мотивима из копнене Грчке мешале су се са онима из нове домовине, а биле су подређене једној основној теми – борби са становницима новог краја. Неговање ових песама током векова створило је чврсту основу за велики народни еп, који је свој највиши уметнички домет достигао у Илијади и Одисеји око VIII века. века пре нове ере.
Илијада (Ιλιας, 24 књиге, 15.693 хексаметра ) је названа по Илијуму (λιον), другом називу за град Троју. Његов садржај је преузет из циклуса прича о Тројанском рату, али песник није обухватио дужи временски период, већ је материјал ограничио приказом догађаја који су се десили током 51 дана десете године рата. Главна тема овог епа је свађа Ахила и Агамемнона због отмице робиње Брисеиде, а потом и Ахилов гнев на тројанског јунака Хектора, који је убио Ахилејевог пријатеља Патрокла.
Одисеја (Οδυσσεια, 24 књиге, 12.110 хексаметара) је названа по главном јунаку Одисеју и говори о Одисејевом повратку на Итаку. После десет година рата под Тројом, Одисеј десет година лута по разним морима и доживљава многе опасне авантуре. Изгубивши све своје пријатеље у бројним опасностима, враћа се на Итаку, где се, уз помоћ сина Телемаха, свети удварачима који су малтретирали његову верну жену Пенелопу и пљачкали његову имовину на гозбама. Дакле, окосницу ове песме чини Одисејев повратак и освета просцима, али су ови мотиви обогаћени синтетичким и драматичним приказом претходних десетогодишњих лутања јунака, које сам јунак приповеда на двору феачког краља Алкиноја (пев. 9–12). Поред тога, песма садржи и мотив о сину који креће у потрагу за оцем (певнице 1–4). Дакле, композиција Одисеје је замршена, за разлику од композиције Илијаде, која је једноставна, а то је забележио и Аристотел, који у Поетици 1459б каже: „Свака од њих је састављена од песама: Илијада је једноставна и пуна патње, а Одисеја је замршена и мирна. Хомер је сјајан песник који је успео да народну епску поезију уздигне на уметничку висину коју нико од тада није достигао. Хомерова поезија је пуна живописног приповедања, јасног израза, пажљивог цртања људских карактера, свеже животне динамике и хуманизма. Ниједно дело светске књижевности није извршило тако снажан и трајан утицај као Хомерови епови.
Првобитно, у антици, Хомеру су се приписивала не само ова два епа, већ готово читаво епско дело архајског периода, иако је проблем Хомерових дела постојао још од V века. века пре нове ере. изазвао озбиљну критику, која траје до данас, а назива се хомерско питање. Под тзв Мали Хомер се односи на мања поетска дела која се приписују Хомеру. Међу њима је свакако најзначајнија збирка од 33 хомерске химне (υμνοι) писане хексаметрима и епским стилом, које обухватају временски распон од VII до V века пре нове ере. , који славе разна божанства. Ове химне су се првобитно звале „уводи“ (προοιμια), што сугерише да оне заправо нису биле химне, већ су служиле као увод за рапсоде у њихово рецитовање епских песама. Неке од њих су по броју стихова попут малих песама. Тако се Химна Деметри бави причом о отмици Персефоне и тешком болу Деметри, која лута светом у потрази за својом ћерком. Химна Аполону опева рођење овог бога на Делу и његова искуства током оснивања пророчишта у Делфима. Химна Афродити говори о богињиној љубавној вези са Анхизом, док је Химна Хермесу пуна хумора и прича о томе како је новорођени Хермес несташним лукавством преварио свог брата Аполона. Поред химни, ово укључује Битку жаба и мишева (Βατραχομυομαχια, 303 стиха) која пародира садржај и стил једне епске песме, али која је вероватно настала тек у хеленистичком периоду, Маргит (Μαργιτοης, Μαργιτοης, Μαργιτοης, од ње је говорила -будала која је много знала, али све погрешно, и Керкопи (Κερκωπες) који је приказивао два брата - веште лопове које је ухватио Херакле, али су га толико засмејали својим шалама да их је ослободио.
Епи о Кикладима Епска поезија је наставила да цвета у Јонији и читавом хеленском свету после Хомера, што је резултирало великим бројем песама које су такође, бар једно време, приписиване Хомеру. Ове песме се називају цикличним еповима јер чине неколико епских циклуса: наиме, хронолошки представљају непрекинути круг (κυκλος) митских догађаја у садржајној целини. Цикличне песме су такође биле укључене у репертоар рапсодиста и давале су богат митолошки материјал за лирске, хорске и драмске песнике. Међутим, Илијада и Одисеја потиснуле су цикличке песме у други план, па су оне за нас углавном изгубљене и до данас су опстале само у оскудним фрагментима, иако нам је њихов садржај познат. Тебански циклус обухватао је песме Едип (Οιδιποδεια, 6.600 стихова) о Едиповом убиству сопственог оца, победи над Сфингом, инцестуозном браку са његовом мајком и смрти Едипа, затим Тебаиде (Θεβоесс,0ς о рату против Сфинге). извршење Едипове клетве међусобним убиством Полиника и Етеокла, Епигони (Επιγονοι, 7.000 стихова) о рату синова седморице хероја против Тебе, и, коначно, Алкмеониди о томе како је Алкмеонид убио своју мајку и потом се очистио од греха.