Бошко Палковљевић Пинки (Манђелос, код Сремске Митровице, 14. децембар 1920 — Мала Ремета, код Ирига, 10. јун 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Као ученик Државне средње техничке школе у Новом Саду, 1940. постао је члан Савеза комунистичке омладине Југославије, а децембра исте године је био један од организатора штрајка ученика ове школе. Почетком 1941. је ухапшен и искључен из школе, под оптужбом за комунистичко деловање.

У току Априлског рата, као добровољац се прикључио војсци, али је убрзо био заробљен. Успео је да побегне из сабирног логора за заробљенике и вратио се у родно место где се укључио у припреме за организовање устанка. У лето 1941. био је један од првих сремских партизана, а августа 1941. учествовао је у организацији бекства затвореника-комуниста из затвора у Сремској Митровици.

Крајем 1941. био је од стране Окружног комитета КПЈ за Срем послат као курир у источну Босну, где је након скоро месец дана путовања, јануара 1942. на Романији успео да пронађе Врховни штаб и Централни комитет КПЈ. Тада је врховном команданту Јосипу Брозу Титу пренео информације о Народноослободилачкој борби у Војводини.

Био је један од првих диверзаната у Војводини. Извршио је више смелих акција и диверзија на железничким пругама у Срему. Више пута се истицао у борбама са усташама и Немцима и још за живота је међу сремским партизанима постао легендарна личност. Погинуо је јуна 1942. у борбама с Немцима на Фрушкој гори.

За народног хероја је проглашен 25. октобра 1943. године.

Књижевник Јован Поповић је по његовим доживљајима 1944. написао књигу Пинки је видео Тита, која је дуги низ година била део школске лектире за ученике основних школа.

Биографија Рођен је 14. децембра 1920. године у селу Манђелосу, код Сремске Митровице. Потицао је из сиромашне породице; његов отац Милош бавио се земљорадњом, а мајка Мара је била бабица. Поред Бошка, они су имали још двојицу синова — Видосава и Петра. Основну школу је учио у родном селу.

Након завршене основне школе, отишао је у Нови Сад, где је уписао Државну средњу техничку школу. Године 1939, у овој школи је отворена ђачка менза, коју је организовало ђачко удружење „Техничар”. Ово удружење је било под јаким утицајем организације Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Пинки се као бунтован младић, незадовољан стањем у друштву, 1940. године прикључио СКОЈ-у и постао секретар ђачког удружења „Техничар”.

Ђачки штрајк десно|мини|усправно|Споменик Пинкију у Новом Саду У Средњој техничкој школи је, поред ђачког удружења „Техничар”, деловало и удружење „Збор”, које је окупљало прорежимски расположене ученике. Ово удружење је имало подршку наставничког већа и успело је да онемогући рад удружења „Техничар” и угаси ђачку мензу. Ово је изазвало велико незадовољство бројних ученика. Пинки и његов друг Иван Шенка су тада тражили да их прими директор школе и да у најкраћем року поништи забрану рада ђачке мензе. Уместо тога, они су од директора добили укор, а наставничко веће их је прогласило за политички неподобне ученике и тражило је да буду најоштрије кажњени.

Након овакве одлуке руководства школе, Бошко је организовао штрајк ученика, који је трајао од 10. до 17. децембра 1940. године. Овај штрајк подржали су скоро сви ученици школе и уместо на настави, они су се окупљали у Дунавском парку и на обали Дунава. Штрајк је имао снажну подршку новосадске средњошколске омладине и накратко је уздрмао цео Нови Сад. Подршку штрајку су пружили Синдикат графичара, ученици Прве мушке гимназије, ученице Женске гимназије и Женске учитељске школе. Такође, штрајк су подржавала и два професора Средње техничке школе, као и многобројни родитељи ученика. Штрајкачки одбор, на чијем је челу био Пинки, захтевао је да се преговара са просветним властима и Банском управом око решења проблема у Средњој техничкој школи. Након добијених писмених гаранција да ће сви захтеви ученика бити испуњени, штрајк је прекинут 17. децембра 1940. године.

Пинки се након ђачког штрајка нашао на удару руководства школе, али и полиције, па се чекала прва прилика како би се он избацио из школе и евентуално ухапсио. Пошто је често учествовао у радничким конференцијама и примедбама, прилика за хапшењем се указала убрзо након штрајка текстилних радника, у којима су учествовали и чланови његове скојевске организације, фебруара 1941. године. Хапшење је било повод да 11. фебруара буде искључен из Средње техничке школе. Агенти новосадске полиције су очекивали да ће преко Пинкија успети да изврше провалу у новосадску скојевску или партијску организацију. Био је брутално тучен, али никога није одао. Након два месеца проведена у притвору, био је пуштен услед недостатка доказа.

Народноослободилачки рат Убрзо након Пинкијевог изласка из затвора, у Београду је 27. марта 1941. био извршен војни пуч, па је напад Сила Осовине на Краљевину Југославију постао питање дана. Пинки је тих дана одржавао састанке организација Савеза комунистичке омладине Југославије у Новом Саду, на којима је члановима објашњавао потребу да се земља брани од фашизма. Када је 6. априла 1941. године извршен напад на Југославију, Бошко се са групом својих другова добровољно пријавио у Југословенску војску. Заједно са Бошком је био и његов друг Ђорђе Зличић, секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину и члан ЦК СКОЈ-а.

Јединица којој су се прикључили убрзо је била заробљена. Војници, међу којима је био и Бошко, били су потом одведени у Руму, где су смештени у сабирни логор за заробљене припаднике Југословенске војске. Бошко и Ђорђе су из овог логора успели да побегну и Бошко је отишао у своје родно село Манђелос. Убрзо по доласку кући, Бошко је чуо да се на Фрушкој гори, изнад села Гргуреваца налази један уништени авион. Одмах сутрадан упутио се тамо и на авиону пронашао митраљез и муницију, које је скинуо и понео кући.

Бошко је активно радио на сакупљању наоружања, као и на ангажовању и укључивању омладине у Народноослободилачки покрет (НОП). Када је 22. јуна 1941. године извршен напад на Совјетски Савез, у близини његовог родног места, на Фрушкој гори се окупила прва партизанска група у Срему. Били су то углавном чланови Окружног комитета КПЈ за Срем — Јован Штоковац, Станка Веселинов и Роса Вилић, али и познати сремски партизани — Бошко Палковљевић Пинки, Марко Перичин Камењар и др. Ова партизанска група извела је и једну од првих партизанских акција у Срему, 6. августа 1941. године, када су у Бешеновачком Прњавору разоружали једног усташу и ослободили два ухапшена друга и једну другарицу. Након ове акције, партизанској групи се придружио још један члан ОК КПЈ за Срем Ђорђе Никшић.

Ослобођење затвореника-комуниста

усправно|мини|десно|Детаљ споменика „Слобода” на Иришком венцу Партизанска група на Фрушкој гори успела је да успостави везу са политичким затвореницима-комунистима који су се налазили у затвору у Сремској Митровици. Везу са њима је одржавала једна омладинка из Сремске Митровице, преко затворског стражара. Сазнавши да заточени комунисти копају пролаз испод затворског зида, партизанска група је отпочела са организацијом њиховог бекства и пребацивања на Фрушку гору. Након завршетка копања подземног канала, бекство робијаша-комуниста је изведено у ноћи 21/22. августа 1941. године. Пошто је број затвореника био велик, чак 32, одређено је да у групи која треба да их прихвати буде само десет бораца, како се услед већег броја људи не би стварала гужва и тиме нарушила конспирација акције. Међу борцима који су добили задатак да прихвате групу затвореника након изласка и прокопаног канала били су — Пинки, Јован Штоковац, Роса Вилић, Славка Веселинов, Марко Перичин Камењар и др.

Партизанском групом командовали су Пинки и Камењар. Након доласка у близину затвора у Сремској Митровици, група се задржала у кукурузу, а Пинки је отишао до договореног места, у близини затворског зида, где се завршавао прокопани тунел. Око поноћи на договореном месту се одједном провалила земља и из ње су почели да излазе затвореници-комунисти. Бошко их је прихватао и помагао им да изађу. Након тога они су полако пузећи дошли до кукуруза, где су их чекали остали чланови партизанске групе. Одмах потом сви су се упутили у смеру Фрушке горе, како би избегли непријатељску потеру. У зору 22. августа група партизана и ослобођених комуниста се нашла на Фрушкој гори, где су им се придружили Сима Релић и Ђорђе Никшић.

У Фрушкогорском одреду Крајем августа партизанској групи на Фрушкој гори се придружила група бораца из Ирига, коју је предводио Јован Бељански Лала, а почетком септембра је стигао и Јусуф Тулић, секретар Окружног комитета КПЈ за Срем, који је пренео директиву за формирање партизанског одреда. На Хајдучком брегу 9. септембра 1941. године формиран је Фрушкогорски партизански одред, који је тада бројао око 60 бораца. За команданта Одреда био је именован Сима Релић, за политичког комесара Станко Пауновић Вељко, а за заменика команданта Пинки. Убрзо по формирању Одреда успостављена је веза са Врховним штабом и Централним комитетом КПЈ и они су ослобођене комунисте из Сремске Митровице позвали да пређу на ослобођену територију западне Србије. Из групе бивших затвореника била су издвојена четворица — Станко Пауновић Вељко, Јован Веселинов, Јован Трајковић и Слободан Бајић Паја — који су задржани у Срему као испомоћ тамошњој партијској организацији. Након ове директиве, група комуниста која се спремала на пут, била је ради безбедности пребачена Шуљамнску Главицу. Пошто је курир из западне Србије каснио, услед почетка Прве непријатељске офанзиве, Пинки је добио задатак да с двојицом партизана одбегле комунисте одведе до Саве, па су се код Богатића пребацили из Срема у Мачву, где су их прихватили борци Мачванског партизанског одреда.

Крајем септембра и почетком октобра 1941. године усташке и фолксдојчерске снаге су покушале да униште Фрушкогорски партизански одред, али је Одред успео да се извуче из обруча и пребаци у близини Стејановаца. Тада је дошло до реорганизације Штаба одреда, па је на место заменика команданта Одреда уместо Пинкија био именован Марко Перичин Камењар. Пинки је био упућен у Стејановце, где је организовао прву партизанску радионицу у Срему. Он је овде умногоме користио своје знање стечено у средњој техничкој школи. Партизанске бомбе и мине биле су прављене од исечених водоводних цеви и биле су пуњене експлозивом, а паљене шибицом. Овакве мине су биле веома значајне за вршење диверзија на железничкој прузи између Београда и Загреба.

Прва диверзија на прузи изведена је почетком новембра 1941. године, када је оштећена железничка пруга између Сремске Митровице и села Вогањ те села Вогња и Мартинаца. Извели су је Сима Релић и Ђорђе Никшић и тада је пруга била оштећена у дужини од 15 m. Иако успешна, Пинки није био задовољан овом акцијом и желео је да приликом минирања пруге избаци воз из шина. Са једном групом омладинаца из села Мартинаца пошао је на пругу како би је минирао, а омладинцима је дао задатак да чувају стражу. Уплашени од Пинкијеве приче о експлозији они су напустили положаје и разбежали се. Након овога, Пинки је у нову акцију повео другарицу Јованку Габош и дао јој задатак да чува стражу, док он поставља мину. Када је наишао воз Пинки је активирао мину која је уништила пругу и композиција је излетала из шина.

Пут у Босну мини|лево|Група одбеглих робијаша-комуниста са мачванским партизанима у Богатићу, септембра 1941. године; у горњем реду (на камиону) лево од девојке с марамом налази се Пинки, који је ослобођене комунисте пратио од Фрушке горе до Богатића