Живорад Јовановић Жикица Шпанац (Ваљево, 17. март 1914 — Радановци, код Косјерића, 12. март 1942) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка у западној Србији и народни херој Југославије.

Као ученик Ваљевске гимназије, због левичарских размишљања био је искључен из школе, након чега је школовање наставио у Београду, где је потом студирао књижевност на Филозофском факултету. Током студија прикључио се револуционарном студентском покрету, а политички је деловао и у родном Ваљеву, због чега је 1935. године примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије.

Учествовао је у Шпанском грађанском рату, где се у редовима Интернационалних бригада борио против фашизма. Током рата је био рањаван, а након пораза Шпанске републике заједно са осталим интербригадистима налазио се у логорима у Француској. У јесен 1940. године успео је да се врати у Југославију, где је наставио са партијским радом.

Учествовао је у припремама оружаног устанка у западној Србији и формирао партизанску чету у Рађевини. Са овом четом је 7. јула 1941. године у Белој Цркви, код Крупња, извео прву устаничку оружану акцију, која се касније обележавала као Дан устанка народа Србије. У току устанка 1941. године налазио се на дужностима команданта и политичког комесара батаљона и политичког комесара одреда.

Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, остао је на територији западне Србије, где је почетком 1942. године био члан команде Групе одреда западне Србије. Погинуо је 12. марта 1942. године у близини села Радановци на огранцима планине Маљен према Косјерићу у сукобу са четницима Косте Пећанца и припадницима Српске државне страже.

За народног хероја проглашен је 6. јула 1945. године.

Биографија Рођен је 17. марта 1914. године у Ваљеву, као други по реду син у породици кафеџије Милана Јовановића, досељеника из Крушевца и његове супруге Олге, рођене Ђорђевић, чији је отац Димитрије Ђорђевић био поштански службеник, пореклом из Темишвара. Пре Жикице добили су сина Драгољуба. Недуго по његовом рођењу, јула 1914. избио је Први светски рат, након чега му је отац мобилисан у Српску војску. Како се ратни вихор приближавао Ваљеву, Жикицина мајка Олга је с децом отишла у Крушевац, код мужевљеве родбине, а касније се поново вратила у Ваљево. Почетком 1916. поново је напустила Ваљево и отишла код своје фамилије у Шид.

Након завршетка Великог рата породица имућног ваљевског гостионичара и трговца Милана Јовановића увећана је за још две ћерке — Мару и Бранку. Мајка Олга била је домаћица и бринула се о деци, посветивши се њиховом васпитавању и образовању. Живот у имућној породици омогућио им је безбрижно детињство, а мајка им је развијала навике за рад, уредност и одговорност. Због велике посвећености коју им је пружала, између мајке Олге и деце створио се јак и присан однос. Жикица се касније у годинама студирања и ратовања у Шпанији, често сећао своје мајке.

Школовање десно|мини|200px|Фотографије Жикице Јовановића у поставци музеја у Белој Цркви Након завршене четворогодишње основне школе, Жикица је 1925. уписао Ваљевску гимназију. Током школовања испољавао је наклоност према књижевности. Писао је књижевне саставе и приче, са веома критичким приказима друштва. Присуствовао је и ђачким књижевним састанцима, где је веома живо учествовао у дискусијама. Имао је смисла и за сликање, који је изражавао цртањем карикатура. Овим се радо бавио у школи, обично цртајући ликове појединих наставника, а касније и ликове појединих политичара. Савременици из школских дана су Жикицу описивали као младића бистрог ума, ведрог духа, отвореног карактера, али и помало својевољног, спремног да непосредно, неретко и врло експлозивно реагује на нечије поступке. Због своје самосталности и пркоса, није подносио понашање појединих професора, који су чинили омаловажавајуће и недемократске поступке према ђацима и често се противио таквим поступцима. Због својих слободних ставова брзо је дошао на удар управе школе, па је један инцидент искоришћен за његово искључење из школе. Током седмог разреда, група ученика искључена је из школе због физичког обрачуна са једним професором. Без обзира на то што није учествовао у самом инциденту, Жикица се нашао у групи ученика који су искључени из гимназије.

Иако је био одличан ђак, због искључења из школе, Жикици је било тешко да пронађе нову школу у коју би се уписао, па је на крају морао отићи у Београд, где је даље школовање наставио у Првој мушкој гимназији. Доласком у Београд, почело је његово интересовање за револуционарни покрет радника и студената, који је овде био веома активан. Након матурирања, 1932. уписао је студије књижевности на Филозофском факултету. На Универзитету се сусрео са веома организованим револуционарним студентским покретом, којим је руководила тада илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Убрзо се и сам укључио у студентски покрет, делујући у општим студентским удружењима, а посебно у стручном удружењу студената слависта Филозофског факултета. Сарађивао је и у листу „Студент”, а учествовао је и у демонстрацијама против владајућег режима.

Политички рад 200px|мини|лево|Жикица Јовановић у Београду за време студија, фотографија из музеја у Белој Цркви Поред активности у студентском покрету у Београду, Жикица је своју друштвену и политичку активност развијао и у родном Ваљеву. За време студентских распуста, ангажовао се у агитовању политичког програма тада илегалне Комунистичке партије Југославије. У друштву истакнутих политичких трибуна КПЈ — Драгојла Дудића, напредног земљорадника и књижевника, и Мише Пантића, лекара, учествовао је у агитацији за листу Удружене опозиције на парламентарним изборима маја 1935. године. Са групом омладинаца кришом је ноћу учествовао у растурању предизборних летака по ваљевским улицама. Након избора, на којима је опозициона листа добила 37% гласова, а свега 18% мандата, у Ваљеву је дошло до демонстрација опозиционо расположених грађана, у којима су учествовали и многи ваљевски комунисти, међу којима и Жикица. Партијска организација КПЈ у Ваљеву, пратила је његову активност и у лето 1935. га примила у чланство и укључила у организовани политички рад.

У првим годинама „Шестојануарске диктатуре” партијска организација КПЈ у Ваљеву била је разбијена, а прва обновљена ћелија КПЈ у Ваљеву формирана је у другој половини 1934. године. У току 1935, основане су још три партијске ћелије, што је створило услове да почетком 1936. дође до обнављања Месног комитета КПЈ за Ваљево, на чијем је челу био Миле Милатовић. Овај комитет деловао је поред ваљевског и на колубарском и тамнавском срезу. У циљу већег ангажовања омладине у КПЈ, у лето 1936. био је формиран марксистички кружок у коме су, поред Жикице Јовановића, деловали и Миле Милатовић и Мића Јеремић. Жикица је био прочелник марксистичког кружока који је окупљао револуционарне студенте, а касније и младе раднике. На састанцима овог кружока проучавана је марксистичка литература, чиме су се његови чланови идеолошки уздизали, али и учили политичком раду и развијању политичке свести у народу. Жикица је такође деловао и у раду ваљевског Омладинског клуба интелектуалних радника, културно-просветној организацији, која је била формирана почетком 1930-их и представљала легалну форму рада тада илегалне КПЈ и њене омладинске организације — Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Један од оснивача овог удружења и његов главни делатник био је ваљевски лекар Миша Пантић.

Жикица је активно радио и на повезивању револуционарних студената из Ваљева са другим револуционарним студентима Београдског универзитета. Преко Удружења студената славистике, у коме је био активан, организовао је у Ваљеву књижевно поподне на коме су читани њихови радови, као и наступ рецитаторског хора Београдског универзитета. Том приликом изведен је и позоришни комад „Мати” чехословачког књижевника Карела Чапека.

Политичко ангажовање Жикице Јовановића у Ваљеву и Београду успоравало је његове студије, а на то је утицала и његова жеља да се посвети новинарству. Сматрао је да ће му новинарство, пошто је имао дара за писање, дати могућност за његов шири јавни рад. Након краћег рада у ваљевском листу „Штампа”, постао је 1936. дописник београдског листа „Политика”. Најпре је радио у рубрици о криминалу, што је тада била честа пракса за почетнике у новинарству. Његове репортаже о преступима и преступницима убрзо су биле запажене, не само по томе што су писане књижевним језиком, већ и по начину како су поједини случајеви и личности у њима приказивани — чланке је обогаћивао карикатурама или фотографијама, које је као фото-аматер сам снимао. Пошто је у дирекцији листа Жикица био обележен као комуниста, крајем 1936. му је отказана сарадња.

200px|мини|десно|Део из Жикициног писма мајци, у сталној поставци Музеја „4. јули 1941.” у Белој Цркви

Шпански грађански рат Након напуштања новинарства, почетком 1937. Жикица се вратио студијама и посветио превођењу текстова са енглеског језика, као и већем ангажовању у раду Народног фронта у Ваљеву. Ова организација настала је након Седмог конгреса Коминтерне, 1935. и деловала је под паролом „борбе против фашизма и рата, а за мир и демократију”. Одбор Народног фронта у Ваљеву развијао је своју политичку делатност на платформи борбе за одбрану независности земље и за савез са Совјетским Савезом, а Жикица је био активан пропагатор овог програма. У то време дошло је до распламсавања грађанског рата у Шпанији, који је отпочео јула 1936. војном побуном генерала Франциска Франка, а уз помоћ фашистичких паравојних формација из Италије и Немачке. Шпанска република тешко се борила са фашистичком побуном, па је њена Влада, састављена од социјалиста и комуниста, септембра исте године позвала све антифашисте да се у редовима Интернационалних бригада придруже шпанском народу у борби против фашизма. Новембра 1936. у листу „Пролетер“ био је објављен чланак Јосипа Броза Тита, у коме је он у име Централног комитета КП Југославије позвао све комунисте и антифашисте да се укључе у одбрану Шпанске републике.

Пратећи догађаје у Шпанији, код њега се јавила велика жеља да се као добровољац прикључи Интернационалним бригадама и бори против фашизма. Пред само полагање дипломског испита, почетком 1938. Жикица Јовановић отишао је у Шпанију. Пошто је одлазак у Шпанију био забрањен, он је под изговором да одлази у Париз да учи француски језик отпутовао из земље. Након тога се из Француске, преко Пиринеја илегално пребацио у Шпанију. У Шпанију је отишао упркос негодовању ваљевске партијске организације КПЈ, која је сматрала да не треба да иде у рат јер је био кратковид и није служио војну обавезу, нити прошао војну обуку на којој би стекао знања неопходна за ратовање. Приликом одласка у Француску, Жикица својим родитељима није саопштио праву намеру путовања, већ им се само јавио разгледницом по доласку на југ Француске.

200п|мини|лево|Део из Жикициног писма мајци, у сталној поставци Музеја „4. јули 1941.” у Белој Цркви У Шпанији, Жикица Јовановић се борио у југословенској чети батаљона „Дивизионарио”, који је био у саставу 45. дивизије Републиканске армије. Учествовао је у борбама на више фронтова — арагонском фронту и у Тортози, као и на положајима према граду Гандеси, а током Битке на Ебру 1938. био је рањен приликом експлозије гранате. Налазио се у дивизијској извиђачкој групи, која је извела неколико ратних подвига. Када су марта 1939. снаге под командом генерала Франка заузеле Мадрид, то је означило крај грађанског рата, па су борци Интернационалних бригада тада прешли у Француску, где су одмах били смештени у сабирне логоре — Сен Сепријен и Аржелс. Након три месеца, били су пребачени у новоподигнути логор „Гирс“, који се налазио на путу између места По и Бајон. У овом логору налазило се око 300 југословенских добровољаца, којима власти Краљевине Југославије нису дозволиле повратак у земљу, па су били приморани да остану у логору.