Опсада Јерусалима 70. године н.е. била је одлучујући догађај Првог јеврејског устанка против Римског царства (66–73. н.е.). Римске снаге предвођене Титом опселе су јеврејску престоницу, главно упориште устанка. Након вишемесечних борби, пробиле су одбрану, уништиле Други храм и сравниле град са земљом, убивши, поробивши или раселивши већи део становништва. Пад града означио је ефективни крај устанка и имао је далекосежне политичке, верске и културне последице.
У зиму 69/70. године н.е., након рата за наследство у Риму, Тит је повео најмање 48.000 војника – укључујући четири легије и помоћне снаге – назад у Јудеју. До пролећа, ова војска је опколила Јерусалим, чије се становништво нагло повећало због избеглица и ходочасника за Пасху. Унутар града, супарничке фракције предвођене Јованом из Гишале, Симоном бар Гиором и Елеазаром бен Симоном бориле су се међусобно, уништавајући залихе хране и слабећи одбрану. Иако су се фракције на крају ујединиле и пружиле жесток отпор, римске снаге су пробиле градске зидине и потиснуле браниоце у подручје храма.
У летњем месецу аву (јул/август), Римљани су коначно заузели Храмовну гору и уништили Други храм — догађај који се у јудаизму сваке године обележава постом на Тиша беав. Остатак Јерусалима је убрзо пао, а десетине хиљада људи је убијено, поробљено или погубљено. Римљани су систематски сравнили град, остављајући само три куле Иродове цитаделе и делове зида да сведоче о његовој некадашњој величини. Годину дана касније, Веспазијан и Тит су прославили своју победу тријумфом у Риму, парадирајући са пленом из храма — укључујући и менору — заједно са стотинама заробљеника. Подигнути су споменици попут Титовог славолука да би се обележила победа.
Уништење Јерусалима и његовог храма означило је прекретницу у јеврејској историји. Како жртвено богослужење више није било могуће, јудаизам је доживео трансформацију, што је довело до настанка рабинског јудаизма, усредсређеног на проучавање Торе, дела милосрђа () и молитве у синагоги. Пад града такође је допринео растућем раздвајању између раног хришћанства и јудаизма. Након рата, X легија Fretensis успоставила је стални гарнизон на рушевинама. Инспирисани ранијом обновом Јерусалима након његовог уништења 587/586. п.н.е., многи Јевреји су очекивали обнову града. Године 130. н.е., цар Хадријан га је поново основао као Елију Капитолину, римску колонију посвећену Јупитеру, чиме су срушене јеврејске наде за обновљени храм и отворен пут за још један велики јеврејски устанак — Устанак Бар Кохбе.
Позадина
Јерусалим уочи устанка
Уочи устанка, Јерусалим је био просперитетна метропола и духовни и политички центар јеврејског народа, како у Јудеји, тако и у дијаспори. До тада је град достигао свој највећи обим, простирући се на око 1.800 дунума (180 хектара) — скоро двоструко већи од данашњег Старог града — и у њему су живеле десетине хиљада становника. Његова слава се проширила широм римског света. Римски аутор Плиније Старији назвао га је „далеко најпознатијим градом Истока”,Pliny the Elder, Natural History, 5.70 (Loeb Classical Library version, translated by Harris Rackham) док га је историчар Тацит описао као „престоницу Јевреја”, са храмом „огромних размера”.Tacitus, Histories, 5.8 (Loeb Classical Library version, translated by C. H. Moore)
Град је био подељен на неколико четврти: Доњи град, густо насељено подручје; Горњи град, богата четврт у којој је живела градска елита, укључујући свештеничке породице; и Храмовна гора, верско и политичко срце Јерусалима. Његово језгро био је Други храм, грађевина централна за јеврејски верски и национални идентитет. Краљ Ирод Велики, који је владао Јудејом између 37. и 4. п. н. е., значајно је проширио и обновио Храм, претворивши га у једно од највећих светилишта античког света. Храмовни комплекс је такође служио као центар политичких активности, где су се одржавале народне скупштине и судска тела, а функционисао је и као једна од највећих градских пијаца. Обавезни порез од пола шекела прикупљан је годишње од одраслих Јевреја за одржавање Храма. Током три јудејска ходочасничка празника, десетине хиљада посетилаца, како из Јудеје, тако и из иностранства, путовало је у Јерусалим да учествује у храмовним ритуалима. Овај редован прилив ходочасника значајно је допринео угледу и просперитету града.мини|усправно=1.3|Макета Јерусалима из првог века н.е., део Холиленд модел Јерусалима у Израелском музеју
Одбрана Јерусалима Стратешки положај Јерусалима, окружен Кедронском долином на истоку и долином Хином на југу, пружао је природне препреке које су отежавале директне нападе. Ове природне одбране биле су ојачане низом одбрамбених зидина, грађених током дуге историје града. „Први зид”, изграђен у другом веку п. н. е. од стране краљева Хасмонејске династије на темељима ранијег зида из времена краљева Јудеје, окруживао је и доњи и горњи град, чинећи језгро Јерусалима. Како се град ширио, изграђен је „Други зид” даље на северу, како би заштитио нове четврти и трговачке области. Почетком 40-их година н.е., наставак раста подстакао је изградњу „Трећег зида”, коју је покренуо краљ Ирод Агрипа да би оградио северно предграђе Бетезда. Његова изградња је заустављена од стране цара Клаудија, било због страха од јеврејске побуне или Агрипине смрти. На крају је журно завршен на почетку устанка.
Град је такође имао неколико утврђених структура. На северозападном углу Храмовне горе стајала је Антонијева тврђава, важно војно упориште и палата која је надгледала храмовни комплекс. У западном делу горњег града, северно од Иродове палате, стајао је још један утврђени комплекс — данас место Давидове куле — ограђен зидовима и заштићен са три куле: Фасаел, Хипик и Маријамна.
Способност Јерусалима да издржи опсаду била је ограничена његовом зависношћу од увоза хране из Јудеје, Самарије, Галилеје и шире, пошто локална пољопривреда није могла да одржи становништво, иако је град одржавао резерве хране. Снабдевање водом зависило је од великих базена који су сакупљали кишницу и канала који су усмеравали воду из извора попут извора Гихон. Поред тога, систем аквадукта доносио је воду из околине Витлејема и даље на југ. Током рата, долазак избеглица и устаника повећао је рањивост града на глад.
Јерусалим током устанка
У пролеће 66. године н.е., након сукоба између Јевреја и Грка у Цезареји, римски прокуратор Гесије Флор стигао је у Јерусалим и запленио средства из храма. Овај чин изазвао је широко распрострањене немире, које су Римљани угушили масакрирањем цивила. Након што је Флор побегао из града, а про-римски клијентски краљ Агрипа II није успео да одврати становништво од побуне, Елеазар бен Хананија, храмовни званичник, зауставио је дневне жртве које су се приносиле у име цара. Јеврејски устаници су преузели контролу над Антонијевом тврђавом и запалили резиденцију првосвештеника, градске краљевске палате и јавне архиве које су садржале дужничке записе. Римски гарнизон у Јерусалиму је побијен, а радикална фракција Сикарија погубила је првосвештеника и његовог брата пре него што се повукла у пустињско утврђење Масаду.
Као одговор, римски гувернер Сирије, Гај Цестије Гал, напредовао је према Јерусалиму са војском од отприлике 30.000 војника, стигавши до горе Скопус и спаливши северно предграђе Бетезду. Затим се неочекивано повукао и упао у заседу јеврејских снага код Бет Хорона, претрпевши губитак скоро целе легије. Након пораза Гала, у Јерусалиму је успостављена привремена јеврејска влада, која је именовала војне заповеднике широм земље и завршила трећи зид града. Јован из Гишале у Галилеји и Симон бар Гиора у Јудеји водили су независне побуњеничке фракције изван власти централне владе.
Године 67. н.е., римски генерал Веспазијан је именован од стране цара Нерона да угуши устанак. Покренуо је методичну кампању широм Галилеје, покоравајући побуњеничка упоришта једно по једно. У међувремену, Јерусалим је постао нестабилан како су избеглице и побуњеничке фракције – укључујући Јована из Гишале и његове следбенике – пристизале у град. Зилоти, предвођени Елеазаром бен Симоном, убрзо су ангажовали Идумејце, који су им помогли да збаце умерено руководство у насилној чистки. До 68. н.е., Веспазијан је покорио већи део Јудеје, али је Рим био у хаосу након Нероновог самоубиства, што је изазвало рат за наследство познат као Година четири цара. Веспазијан је одложио опсаду Јерусалима како би омогућио да се јеврејске фракције међусобно ослабе унутрашњим борбама и да сачека пролећну жетву. Године 69. н.е., Веспазијана су његове трупе прогласиле царем и припремао се да се врати у Италију како би обезбедио царски престо, поверивши команду над кампањом свом сину, Титу.
У међувремену, у Јерусалиму је избио грађански рат. До пролећа 69. н.е., снаге Симона бар Гиоре улогориле су се изван града, нападајући дезертере, док су радикалне фракције унутра терорисале становништво. Надајући се да ће ослабити Јована из Гишале, његови ривали су дозволили Симону да уђе у град, али је његов долазак само појачао сукоб. Према Јосифу, јеврејском заповеднику и очевицу који је касније под римским покровитељством забележио устанак, Јерусалим је потонуо у тространи грађански рат, где је свака фракција нападала друге; Тацит такође бележи да је град био подељен између три генерала и три војске.Histories, 5.12 Јован из Гишале, Елеазар бен Симон и Симон бар Гиора контролисали су различите секторе: Јован је држао већи део Храмовне горе и југоисточно брдо; Елеазар, унутрашње двориште храма; а Симон, командујући највећом силом, доминирао је остатком града. Током борби, фракције су спалиле градске залихе хране, уништавајући намирнице кључне за предстојећу опсаду.
Знамења пре уништења Јосиф Флавије наводи неколико знамења за која се говорило да су предсказала уништење Јерусалима у годинама које су му претходиле.The Jewish War, VI, 288 Међу њима је била „звезда налик мачу, која је стајала над градом, и комета која се задржала читаву годину” – могуће Халејева комета, видљива изнад Јерусалима у зиму и пролеће 66. године н.е.The Jewish War, VI, 289 Други знаци су укључивали јарку светлост око олтара храма уочи Пасхе, краву која је родила јагње, и тешку источну капију унутрашњег светилишта која се сама отворила.The Jewish War, VI, 290–293 Јосиф Флавије такође помиње појаву небеских војски на небу пре заласка сунца,The Jewish War, VI, 298 а током празника Шавуот, свештеници су наводно чули гласну буку, тресак и глас из храма који је објавио: „Одлазимо одавде.”The Jewish War, VI, 299 Почевши четири године пре устанка, сељак Исус бен Ананија лутао је градом, пророкујући његово уништење више од седам година.
Титова кампања и поход на Јерусалим мини|усправно=1.05|У зиму 69/70. године, Тит, син Веспазијана, вратио се у Јудеју са војском од скоро 50.000 војника. Зими 69/70. године, Тит је стигао из Александрије и Цезареју учинио својом главном базом. Његове снаге су укључивале неколико легија, укључујући V Македонску, X Fretensis, и XV Аполонову, заједно са XII Громовничком, која је претрпела пораз 66. године. Тиберије Јулије Александар, Титов заменик, био је гувернер и генерал коњаничког сталежа јеврејског порекла, који се одрекао своје вере и предачких традиција. Додатне трупе су дошле из одреда III легија Cyrenaica и XXII легија Deiotariana из Египта, двадесет пешадијских , осам коњичких , сиријских нерегуларних трупа и помоћних јединица које су обезбедили савезнички вазални краљеви. Према Тациту, „снажна сила Арапа”, вођена дугогодишњим непријатељством према Јеврејима, такође се придружила кампањи. Ова здружена сила, процењена на минимум 48.200 војника, била је знатно већа од оне која је распоређена за инвазију на Британију 43. године н.е.
Истовремено, у Јерусалиму су се наставиле унутрашње борбе. Елеазар бен Симон се утврдио у унутрашњем дворишту храма, запленивши залихе јестивих приноса. Јован је нападао одоздо, док су снаге Симона бар Гиоре, које су одржавале контролу над горњим и доњим градом, нападале Јованов положај. Обе стране су користиле артиљерију, узрокујући тешке губитке, укључујући свештенике и вернике.