Цивилизација Маја била је мезоамеричка цивилизација коју су развили народи Маја и која је била запажена по свом логограмском писму — најсофистициранијем и најразвијенијем систему писања у претколумбовској Америци — као и по својој умјетности, архитектури, математици, календару и астрономском систему. Цивилизација Маја развила се на подручју које данас обухвата југоисточни Мексико, цијелу Гватемалу и Белизе, као и западне дијелове Хондураса и Салвадора. Обухвата сјеверну низију Јукатана и висије Сијера Мадре де Чијапаса, мексичку државу Чијапас, јужну Гватемалу, Салвадор и јужне низије пацифичке приморске равнице. Израз „Маја” је скорашњи и односи се на различите народе који су насељавали ово подручје. Они за себе нису користили назив „Маја” и нису имали осјећај заједничког идентитета или политичког јединства. Данас њихови потомци, познати под заједничким називом Маје, броје више од 6 милиона појединаца, говоре више од 28 преживјелих мајанских језика и живе на готово истом подручју као и њихови преци.

У архаичном периоду, прије 2000. године прије н. е, дошло је до првих развоја на пољима пољопривреде и најранијих села. Предкласични период (отприлике од 2000. п. н. е. до 250. н. е.) забиљежена је успостава првих сложених друштава у регији Маја и узгој основних усјева мајанске исхране, укључујући кукуруз, пасуљ, тиквице и чили папричицу. Први градови Маја развили су се око 750. прије н. е, а до 500. п. н. е. ови градови су имали монументалну архитектуру, укључујући велике храмове са сложеним фасадама од штуке. Хијероглифско писање се користили у регији Маја до 3. вијека прије н. е. У касном предкласичном периоду у Петенском басену развио се низ великих градова, а град Камуналхују се истицао у Гватемалској висији. Од око 250. н. е, класични период у великој мјери је одликован мајанским подизањем скулптура са датумима дугог рачуна. У овом периоду цивилизација Маја је развила многе градове-државе повезане сложеном трговинском мрежом. У мајанском низоземљу два велика супарника, градови Тикал и Калакмул, постали су моћни. У класичном периоду дошло је и до наметљиве интервенције централног мексичког града Теотивакана у мајанску династичку политику. У 9. вијеку дошло је до широко распрострањеног политичког колапса у средишњој регији Маја, што је довело до међусобног сукоба, напуштања градова и кретањем становништва према сјеверу. У посткласичном периоду забиљежен је успон Чичен Ице на сјеверу и ширења агресивног Гумаркаха у Гватемалској висији. У 16. вијеку, Шпанска империја колонизовала је мезоамеричку регију, а током дугих низова похода пао је Тајасал 1697, посљедњи мајански град.

Власт током класичног период била је усредсређена на концепт „божанског краља”, за кога се сматрало да дјелује као посредник између смртника и натприродног царства. Краљевска титула се насљеђивала патрилинеарног, а власт је нормално прелазила на најстаријег сина. Очекивало се да ће будући краљ бити успјешан ратни вођа, као и владар. Затворени покровитељски системи били доминантна сила у мајанској политици, иако је начин на који је покровитељство утицало на политички састав краљевства варирало међу градовима-државама. До касног класичног периода, аристократија је постала бројнија, што је утицало на смањење претходно искључиве моћи краља. Маје су развиле софистициране умјетничке форме користећи и пропадљиве и непропадљиве материјале, укључујући дрво, жад, опсидијан, керамику, споменике од вајаног камена, штукатуре и фоне осликане мурале.

Мајански градови имали су тенденцију ненамјерног раста. Градска средишта састојала су се од церемонијалних и административних комплекса, окружених стамбених четврти неправилног облика у поступку ширења. Различити дијелови града често су били повезани насутим путевима. Архитектонски су градске грађевине укључивале палате, храмове пирамиде, церемонијална игралишта и грађевине посебно поравнате за астрономско посматрање. Мајанске елите биле су писмене и развиле су сложен систем хијероглифског писања. Њихов систем писања био је најнапреднији у претколумбовској Америци. Маје су своју историју и ритуално знање забиљежили у књигама, од који су остала само три неоспорна примјерка, а остатак су уништили Шпанци. Поред тога, на стелама и керамици може се наћи мноштво примјера мајанских текстова. Маје су развиле изузетно сложен низ међусобно повезаних ритуалних календара, а користили су математику која је садржала један од најранијих познатих случајева употребе нуле (0) у људској историји. Као дио своје религије, Маје су практиковале жртвовање људи.

Мезоамерика

мини|десно|Подручје Маја унутар Мезоамерике. мини|десно|Остаци у Хоја де Серену, насељу из класичног доба у Салвадору сахрањеном испод вулканског пепела око 600. године н. е. Очуваност остатака у великој мјери је помогла у проучавању свакодневног живота у аграрном друштву Маја.

Цивилизација Маја се развила у оквиру мезоамеричког културног подручја, које покрива регију која се простире од сјеверног Мексика према југу до Средње Америке. Мезоамерика је била једна од шест колијевки цивилизација широм свијета. Подручје Мезоамерике изњедрило је низ културних догађаја у која се убрајају сложена друштва, пољопривреда, градови, монументална архитектура, писање и календарски системи. У скуп особина које дијеле мезоамеричке културе убрајају се познавање астрономије, крвно и људско жртвовање и космовизију која је свијет дијелила на четири одјељења усклађена са странама свијета, сваки са различитим атрибутима и троструком подјелом свијета на небески, земаљски и подземни.

До 6000. године прије н. е, рани становници Мезоамерике покушавали су припитомити биљке, поступак који је на крају довео до успостављања сталних аграрних друштава. Разнолика клима дозвољавала је велике разлика у доступним усјевима, али су сви крајеви Мезоамерике гајили основне усјеве кукуруза, пасуља и тиквица. Све мезоамеричке културе користиле су технологију каменог доба: послије 1000. године н. е. обрађивали су бакар, сребро и злато. Мезоамерика је имала недостатак теглећих животиња, није користила точак и посједовала је неколико припитомљених животиња; главна средства кретања била је пјешке или кануом. Мезоамериканци су свијет посматрали као непријатељски настројен и којим управљају непредвидива божанства. Ритуална мезоамеричка игра лоптом била је широко распрострањена. Мезоамерика је језички разнолика, а већина језика спада у мали број језичких породица — главне породице су мајанска, михе-соканска, ото-манга и јуто-астечка; постоји и низ мањих породица и изолата. Мезоамеричко језичко подручје дијели низ важних особина, укључујући широко распрострањене позајмљенице и употребе вигесималног бројевног система.

Територија Маја покривала је трећину Мезоамерике, а Маје су биле у динамичном односу са сусједним културама које су укључивале Олмеке, Миштеке, Теотивакан, Астеке и друге. Током раног класичног периода, градови Тикал и Камуналхују били су кључна мајанска средишта у мрежи која се простирала изван подручја Маја у висије средњег Мексика. Отприлике у исто вријеме, постојало је снажно присуство Маја у Тетитли у Теотивакану. Неколико вијекова касније, током 9. вијека н. е, мурали у Какаштли, другом налазишта у средишњим мексичким висијама, осликани су у мајанском стилу. Ово је можда био или покушај да се усклади са још увијек моћним мајансим подручјем након пропасти Теотивакана и проистекле политичке фрагментације у мексичкој висији, или покушај да се изрази далеко мајанско поријекло становника. Мајански град Чичен Ица и далека толтечка пријестоница Тула имали су посебно блиску везу.

Географија мини|десно|Мапа мајанске регије, са главним ријекама, планинским ланцима и регијама.

Цивилизација Маја заузимала је широку територију која је обухватала југоисточни Мексико и сјевер Средње Америке. Ово подручје је обухватала читаво полуострво Јукатан и цјелокупну територију на којој се данас налазе државе Гватемала и Белизе, као и западни дијелови Хондураса и Салвадора. Већи дио полуострва чини пространа равница са мало брда или планина и уопштено ниском обалом.

Регија Петен састоји се од густо пошумљене кречњачке равнице; ланац од четрнаест језера пролази средишњим ријечним сливом Петена. На југу се равница постепено уздиже ка Гватемалској висији. Густа шума покрива сјеверни Петен и Белизе, већи дио Кинтана Роа, јужни Кампече и јужни дио државе Јукатан. Сјеверније се вегетација претвара у нижу шуму која се састоји од густог грмља.

Приморска зона Соконуско лежи јужно од Сијера Мадре де Чијапаса, а састоји се од уске приобалне равнице и подножја Сијера Мадреа. Мајанска висија простире се на исток од Чијапаса до Гватемале, достижући свој највиши ниво у Сијера де лос Кучуматанесу. Главни претколумбовски популациони центри висије били су смјештени у највећим брдским долинама, као што су Гватемалска и Кетсалтенанго долина. У јужном дијелу висије, појас вулканских купола креће се паралелно с обалом Тихог океана. Висија се простире на сјеверу до Верапаза и постепено се спушта према истоку.

Историја

Историја цивилизације Маја подијељена је на три главна периода: преткласични, класични и посткласични. Њима је претходио архаични период, током које су се појавила прва насеља и рани развој у пољопривреди. Савремени научници сматрају ове периоде произвољно подјелом хронологије Маја, умјесто да се указује на културну еволуцију или пад. Дефиниције датум почетка и завршетка периода могу се разликовати до једног вијека, у зависности од аутора.

+ Мајанска хронологија Период Подјела Датуми Архаични 8000—2000. п. н. е. Преткласични Рани преткласични 2000—1000. п. н. е. Средњи преткласични Рани средњи преткласични 1000—600. п. н. е. Касни средњи преткласични 600—350. п. н. е. Касни преткласични Рани касни преткласични 350—1. п. н. е. Касни касни преткласични 1. п. н. е. — 159. н. е. Терминални преткласични 159—250. н. е. Класични Рани класични 250—550. н. е. Касни класични 550—830. н. е. Терминални класични 830—950. н. е. Посткласични Рани посткласични 950—1200. н. е. Касни посткласични 1200—1539. н. е. Контакт 1511—1697. н. е.

Преткласични период (2000. п. н. е. — 250. н. е.)

Маје су свој прву цивилизацију развиле у преткласичном периоду. Научници и даље воде расправе о томе када је почело ово доба цивилизације Маја. Мајанско присуство у Квелу (данашњи Белизе) угљеничним датирањем одређено је 2600. године прије н. е. Насеља су основана око 1800. п. н. е. у регији Соконуско на обали Тихог океана, а Маје су већ обрађивале основне усјеве кукуруза, пасуља, тиквице и љуте папричице. Овај период карактеришу седентарне заједнице и увођење грнчарије и фигурица од печене глине.

Лидар истраживањем новооткривеног налазишта Агвада Феникс у мексичкој држави Табаско откривене су велике структуре за које се претпоставља да представљају церемонијални локалитет који датира између 1000. и 800. п. н. е. Извештај о истраживању за 2020. у часопису Nature сугерише његову употребу за церемонијално посматрање зимског и летњег солстиција, уз повезане свечаности и друштвена окупљања.

Током средњег преткласичног периода, мала села су почела расти и образовати градове. Накбе у департману Петен у Гватемали је најраније добро документован град у Мајанској низији, гдје велике грађевине датирају из око 750. п. н. е. Сјеверна низија Јукатана била је насељена у средњем преткласичном периоду. Рани владари Маја су око 400. п. н. е. подизали стеле. Развијено писмо се користило у Петену већ од 3. вијека прије н. е. У касном преткласичном периоду, огромни град Ел Мирадор порастао је приближно на 16 км². Иако не толико велик, Тикал је био значајан град већ око 350. године прије н. е.

На висији, Камуналхују постао је главно средиште у касном преткласичном периоду. Такалик Абах и Чокола била су два најважнија града на приобалној равници Тихог океана, а Комчен је постао важно мјесто на сјеверу Јукатана. Касна преткласична културна процват је прекинут у 1. вијеку н. е. и многи велики градови Маја из те епохе су напуштени; узрок овог пада је непознат.

Класични период (250—950. н. е.)