Мери Вулстонкрафт (; Спајталфилдс, 27. април 1759 — Лондон, 10. септембар 1797) била је британска књижевница, филозофкиња и рана феминисткиња.
Данас се сматра једном од оснивача феминизма као идеје јер су први феминистички филозофи њена мишљења и ставове узимали као пример, а разне феминистичке организације често наводе њен живот и дела као важан утицај.
Њено рано дело Размишљање о образовању кћери (1787) најавило је каснији рад и дело у којем ће се бавити положајем жена у друштву. Написала је неколико романа, есеја и дечјих књига, а најпознатија је по делу Одбрана права жена (1792), које се сматра њеним најважнијим радом. Такође, битан допринос је дала и делом Одбрана права мушкараца (1790), као и критиком памфлета Едмунда Берка о Француској револуцији.
Нешто касније, Вулстонкрафтова је тврдила да се карактер жене формира под утицајем образовања (односно недостатка образовања) које контролишу мушкарци те да је брак легализована проституција. Залагала се за друштвени поредак заснован на разуму и који је неоптерећен било каквим празноверјем или предрасудама. Одбрана права жена сматра се најбитнијим феминистичким текстом 18. века. Мери Вулстонкрафт се залагала за једнак приступ образовању за жене. Иако се данас на то гледа као на либерални аргумент, а она се сматра зачетницом либералног феминизма, у време када је текст писан, овај захтев је био један од радикалнијих.
Вулстонкрафтова је била у браку са филозофом Вилијамом Годвином, истакнутим атеистом и родоначелником анархистичког покрета, а позната је и као мајка Мери Шели, ауторке романа Франкенштајн или модерни Прометеј. Убрзо након што је родила ћерку, Мери Вулстонкрафт је умрла од породиљске грознице.
Живот и рад
Вулстонкрафт је рођена 27. априла 1759. године у Лондону, као друго од седморо деце у породици пољопривредника Едварда Џона Вулстонкрафта и његове жене Елизабет Диксон. Још од детињства породица се стално селила с једног места на друго. Као последица тога, Мери је била лоша у школи. Још као девојчица се заузимала за равноправно образовање жена. Са 19 година постаје радница у једном домаћинству у Бату. Ту ради од 1778. до 1779., након чега се вратила кући како би бринула о њеној мајици која је била на самрти. Након тога оснива, заједно са својим сестрама, приватну школу у којој предаје до 1786.
У децембру 1785. путује за Лисабон, на позив своје најбоље пријатељице Фени Блад, да би јој помогла при порађају. Када је Фени умрла током порођаја то је емотивно доста утицало на Мери. Фани је касније била инспирација за Мерин први роман Мери: фикција, из 1788. године. Кад се у јануару 1786. вратила у Лондон, затекла је своју приватну школу на рубу стечаја. Школу су у њеној одсутности водиле њене сестре. Да би платила дугове њени пријатељи јој помажу и она постаје гувернанта ћерке англо-ирске породице у Ирској. Искуства која је доживела за годину дана колико је радила овај посао је објединила у њеној јединој књизи за децу, Оригиналне приче из стварног живота, из 1788. године. Године 1787., мења посао гувернанте, али је у исто време већ објавила свој први роман Мери: фикција, те је располагала с довољно новца да себи приушти мали стан у Лондону. Посао напушта због своје радикалне идеје да започне каријеру аутора, али је у то време ретко која жена могла да се изражава писањем. Преко Џозефа Џохансона, свог издавача, упознаје 1790. швајцарског писца и сликара Хенрија Феслија с којим је имала своју прву везу. Веза није дуго идржала, јер је Фесли био ожењен. Она је чак предложила и платонски живот са Фуселијем и његовом женом, али је његова жена била згрожена том идејом и он је прекинуо везу са Мери.
Већина раних Вулстонкрафтових радова је о образовању; она је саставила антологију књижевних извода „за побољшање младих жена“ под насловом The Female Reader и превела је два дечја дела, Young Grandison Марије Гертруиде ван де Веркен де Камбон и Елементи морала Кристијана Готилфа Салцмана . Њени сопствени списи су се такође бавили том темом. У својој књизи о понашању Thoughts on the Education of Daughters (1787) и књизи за децу Original Stories from Real Life (1788), Вулстонкрафт се залаже за образовање деце у настајању етоса средње класе: самодисциплина, поштење, штедљивост и друштвено задовољство.Kelly, 58–59. Обе књиге такође наглашавају важност подучавања деце разуму, откривајући Вулстонкрафтов интелектуални дуг према образовним погледима филозофа из седамнаестог века Џона Лока.Richardson, 24–27; Myers, "Impeccable Governesses", 38. Међутим, истакнутост коју она придаје религиозној вери и урођеном осећању разликује њено дело од његовог и повезује га са дискурсом сензибилитета популарним крајем осамнаестог века.Richardson, 24–27. Оба текста такође се залажу за образовање жена, што је била контроверзна тема у то време и којој ће се враћати током своје каријере, посебно у A Vindication of the Rights of Woman. Волстонкрафт тврди да ће добро образоване жене бити добре супруге и мајке и на крају позитивно допринети нацији.Richardson, 25–27; Jones, "Literature of advice", 124; Myers, "Impeccable Governesses", 37–39.
Мерина слава се касније проширила преко енглеског канала и када је француски државник Шарл Морис посетио Лондон 1792. године, он је посетио и Мери, где је она током састанка тражила да се француским девојчицама да исто право на образовање које је француским дечацима нудио нови режим у Француској након Француске револуције.
Исте године, у децембру је Мери отишла у Париз, када су Британија и Француска биле на ивици рата, а пријатељи су јој саветовали да не иде. 26. децембра је Мери видела бившег краља Луја XVI ког воде на суђење пред Народну скупштину и на њено велико изненађење, како је касније записала то открила је како сузе неосетно теку из њених очију, када је видела Луја како седи, са више достојанства него што је очекивала од њеног карактера, у кочији која иде у сусрет смрти.
Пре одласка у Француску Мери је написала дело Одбрана права мушкараца, као одговор на чланак Одрази револуционарне Француске ирског државника Едмунда Берка, у ком он брани уставну монархију, аристократију и енглеску цркву, али и напада пријатеља Волстонкрафтове, Ричарда Прајса из Унитарне цркве.
Мери је напала, не само монархију и наследне привилегије, већ и језик који је Бурк употребио да их брани. У познатом пасусу у Одразима, Бурк је рекао: ,,Мислио сам да ће десет хиљада мачева полетети из својих корица да се освете чак и погледу који би јој запретио – али доба каваљерства је готово”, мислећи притом на Марију Антоанету, француску краљицу која је гиљотинирана за време француске револуције.
Већина његових следбеника осећала је сажаљење због краљице, а које је било на рачун грађана. Мери је била јединствена у свом нападу на Бурков сексистички тон. Редефинишући термине ,,узвишен” и ,,леп”, које је први описао сам Бурк у делу ,,Филозофско преиспитивање наших идеја о лепом и узвишеном” (1756.), нарушила је његове аргументе, али и сам језички израз. Бурк је повезивао лепоту са слабошћу и женственошћу, а узвишеност са мужевношћу и снагом. Мери окреће ове дефиниције против нега, тврдећи да хиперболисан опис његове визије претвара његове читатељке, које махом припадају грађанској класи, у слабиће који иду како ветар дува. У својој првој феминистичкој критици, за коју многи тврде да је и даље непревазиђена у својим аргументима, Волстонкрафтова урушава Буркову одбрану друштвене неједнакости засновану на пасивности жена.
Француска је објавила рат Британији у фебруару 1793. године и тад је Мери покушала да напусти Француску и упути се у Швајцарску, али јој је дозвола одбијена. Убрзо на власт долази Комитет јавног спаса у чијем саставу су доминирали јакобинци, који је успоставио тоталитарни режим који је почео да мобилише Француску за тотални рат.
У то време живот за странце у Француској је постао веома тежак и морали су да имају боравишне дозволе и били су стављани под полицијски надзор. У Паризу је упознала и заљубила се у Гилберта, америчког авантуристу. Она је била увређена односом јакобинаца према женама јер су одбили да дају женама једнака права и јасно ставили до знања да жене требају да се прилагоде Жак Русоовом идеалу жене као мушком помагачу.
Убрзо су почела свакодневна хапшења у време владавине терора, па је и Мери била сумњива као британска држављанка и пријатељица неких жирондинаца, политичке групе проглашене за непријатеља државе. 31. октобра 1793. године већина жирондинских вођа је ухапшена и убијена. У то време Мерин љубавник Гилберт је користио британску блокаду Француске, која је изазвала несташице и инфлацију, па је он унајмљивао бродове да довозе храну и сапун из Америке и тако избегао британску краљевску морнарицу. Тако је задобио поштовање неких јакобинаца, осигуравајући како се он надао слободу током њиховог терора. Да би заштитио Мери од хапшења он је дао лажну изјаву америчкој амбасади у Паризу да је оженио Мери, чиме је она аутоматски постала америчка држављанка.
Убрзо након тога је Мери остала трудна и 14. маја 1794. године родила своје прво дете Фани, дајући јој име у знак сећања на преминулу пријатељицу. Временом је Гилберт постао незадовољан са Мери и убрзо је почео да се удаљава од ње и на крају је напустио. У јулу 1794. године Мери је поздравила пад јакобинаца, предвиђајући да ће након тога бити обновљена слобода штампе у Француској, а у априлу следеће године Мери напушта Француску и враћа се кући.
Након тога је јакобински режим описивала као владавину терора, али је истовремено тврдила да је револуција велико достигнуће. У Лондону је више пута покушала да обнови везу са Гилбертом, али безуспешно. Тад је покушала да се убије скоком у реку Темзу, али је један пролазник видео и спасао је.
Након тога се постепено вратила свом књижевном животу и убрзо се упустила у љубавну везу са Вилијамом Годвином, романописцем и филозофом. Када је затруднела они су се венчали.
Смрт Она је 30. августа 1797. године родила своју другу ћерку. Иако се у почетку чинило да је порођај прошао како треба Мери је добила породиљску грозницу која је била честа појава у 18. веку, али у највећем броју случајева и фатална.
После неколико дана Мери је умрла од сепсе 10. септембра. Годвин је био скрхан болом, а преживелу ћерку је назвао Мери, по мајици. Сахрањена је у црквеном дворишту цркве Светог Панкраса, где на њеном надгробном споменику пише ’’Мери Вулстонкрафт Годвин, ауторка Отврдњавања права жене, рођена 27. априла 1759, умрла 10. септембра 1797.’’
1851. године, Мерин унук, Сер Перси Шели је пренео њене посмртне остатке у његову породичну гробницу и цркву Светог Петра у Борнмунту.
Наслеђе мини|Скулптура за Мери Вулстонкрафт у Њуингтон Грину, Лондон мини|Плава плоча у улици Долбен 45, Саутварк, где је живела од 1788; постављена 2004. Вулстонкрафт као историјска личност носи оно што је научница Кора Каплан 2002. означила као 'радознало' наслеђе које је еволуирало током времена: „за аутора-активисту вешту у многим жанровима ... све до последњих четврт века о њеном животу се читало много пажљивије од њеног књижевног дела.“ После разорног ефекта Годвинових Мемоара, Вулстонкрафтова репутација је била у расулу скоро цео век. Други романописци као што су Мери Хејс, Шарлот Смит, Фани Барни и Џејн Вест створили су њој сличне фигуре, да би својим читаоцима дали „моралну лекцију“ (Хајс је био близак пријатељ и помогао је њеном неговању на самрти.)