Сењ је град у Хрватској, који се налази у подножју Сењског била, у Личко-сењској жупанији. У самом мјесту живи 4.810 становника. Познат је по тврђави Нехај подигнутој 1558. године.
Географија Поглед на Сењ са планина|мини|лево|200px
Највећа је урбана агломерација на хрватској обали између Ријеке и Задра. Подручје града обухвата морску обалу у дужини од 76 -{km}-, а смјештен је између мора, обронака Капеле и Велебита, највеће планине у Хрватској. Лежи на 14° 54' 10" источне дужине и 44° 59' 24" сјеверне географске ширине. Његов положај на источној обали Јадрана поморски га повезује с градовима и земљама Средоземља. Копненим везама повезан је са залеђем преко планинског превоја Вратник (700 -{m}- над морем), на западу с Винодолском долином, Ријеком и њеним залеђем, а на југу са Задром, Сплитом и Далмацијом.
Историја Археолошки и историјски подаци за ово подручје нису бројни. То су углавном камени фрагменти или делови неколико натписа.
Први народи који су се доселили на ова подручја спадали су у илирску групу народа, а они су и уједно били ти који су и основали овај град. Први илирски народи који су се овдје доселили били су Јаподи. Ово подручје одувијек је било привлачно за живот, па су зато око Сења и настала многобројна насеља која се називају градине. Градине су биле на бријегу, па се лакше могло пратити кретање непријатеља и њихово дјеловање. Због свог положаја била је идеална полазишна тачка за повезивање мора с унутрашњошћу.
У 4. вијеку п. н. е. ови јаподски крајеви дошли су под власт илирског племена Либурна који су насељавали подручје око Задра. Либурни као вјешти и неустрашиви поморци били су господари цијеле источне обале Јадрана, па укључују овај простор у Либурнију која је обухватала простор од ријеке Раше, па све до ријеке Крке. Либурни су потискивали Јаподе уз обални коридор Велебита и тада се почињу ширити према сјеверу, тако да су убрзо овладали цијелим подручјем Кварнерског залива.
Либурни су на овим просторима добро живјели захваљујући повољним климатским условима, обиљу шуме и воде, а сам градински смјештај штитио их је од разних нападача и са копна и са мора.
мини|Тврђава Нехај изнад града, симбол Сења
Под либурнском власти насеља на овом подручју уједињује се у једно насеље које добива назив Сениа. То је име илирског поријекла (Сенитас) које је касније ушло у латински језик. У доба Римљана у северној Далмацији постојао је град Senia,Иван Хоић: "Повјесница Хрватска...", Загреб 1897. данашњи Сењ.Напад Јапода и Хистра на новоосновану римску колонију Аквилеју у сјеверној Италији доводи до рата између Илира и Римљана. Око 129. п. н. е. Илири су поражени, па су стога морали плаћати Риму данак.
Римљани из колоније Аквилеје дубоко преко Сение, Гацке и Лике продрли у илирско подручје, а Сениа постаје полазишна тачка у војним походима Октавијана Августа у његовим војним походима против бунтовних Јапода у залеђу Сение, тј. у Гацкој и Лици. У тим походима Јаподи су тешко поражени, тако да је на њиховом простору коначно успостављана римска власт.
У Сенији и другим средиштима аутохтоних илирских заједница започиње снажан процес романизације у свим сегментима живота. Романизацију предводи домаћа аристократија. Римљани су знали наградити лојалне либурнске заједнице, па су су поједине заједнице добиле низ повластица. Илири се постепено романизирају, мијењају свој стил живота, селе се на море те напуштају своја ранија успостављена градинска насеља. Заједно са асимилираним Илирима Римљани-Италици почињу изграђивати нова насеља која постају средишта романизације те политичког, господарског и духовног живота на овим просторима.
Поред трговачког значаја то је "град ускока", који има славну прошлост и борбену традицију. Ту су од 16. века живели чувени "ускоци" који су са својим малим чамцима угрожавали интересе прво Турске, а затим и Млетачке републике. Они нису хтели споразум са Млецима, нити су им давали данак. Аустријанци су им били други велики непријатељ."Време", Београд 31. децембар 1934. Сењ је био вековима чувен по пљачкашима - ускоцима, који су упадали на Млетачку или Турску територију. У 16-17. веку Сењом су господарили кнезови Франкопани. Када су Турци кренули да заузму градић, ту су се налазили ускоци. Претходно су 1537. године заузели ускочко место Клис. Место Сењ је онда постало уточиште за све бегунце. Године 1552. угарски краљ Лауш II уступио је због оскудице у новцу (за издржавање плаћеничке војске), аустријском цару Фердинанду I утврђена места Сењ, клис, те Лику и Крупу."Школски лист", Сомбор 1. фебруар 1866. Сењки капетани су нису мешали у оно што су радили ускоци, јер су ови имали заштитнике у Аустрији. Међу ускоцима постојале су две чете: "стипендијарци" (плаћеници) и "авантурци" (не плаћени момци). И једни и други бавили су се гусарским "занатом" на мору, а било их је толико да се населили и околна места. Обично их је било 500-600 наоружаних људи. Године 1580. било је време ускочког војводе Ђуре Даничића (родом из Босне) и његова три сина."Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године Турци су да би им доскочили формирали "мартолоке", још горе (наоружане) људе од ускока са којима су имали да се боре. Чинили су такође лутајуће чете, састављене од Хришћана који су радили за Турке."Матица", Нови Сад 1866. године
У Сењу је рођен Павле Витезовић (1652—1713) далматински књижевник, историчар и хералдичар, познат по монументалном историјском делу Serbia illustrata."Србски дневник", Нови Сад 1852. године У Сењу је радила најстарија штампарија. Сењ је родно место и хрватских књижевника Силвија Страхимира Крањчевића, Вјенцеслава Новака, Милана Огризовића, Милутина Цихлара Нехајева и других.
За време Војне границе Сењ (Zengg) је важно место у Оточкој регименти. Када су Французи загосподарили ушао је Сењ у састав Илирских провинција (1809-1813). Сењ је некада био важно трговачко место на Јадрану. У месту које је 1838. године отворена варош било је тада 1716 становника."Србскиј народниј лист", Будим 1839. године Имао је погодан природни положај на обали мора са малим пристаништем, где се трговало са: житом, медом, вином, сољу, дуваном. Трговином су се бавили пре свега богати шпекуланти из Ријеке и Трста. Одлуком Хрватског сабора 1848. године граду су враћена његова некадашња права. Издвојен је из Војне границе 1871. године. Године 1874. у граду са око 4.000 становника постоје установе: католичка богословија, гимназија, реалка, наутичка школа, те неколико "нижих" школа."Србадија", Беч 26. децембар 1874. Број становника је стално опадао тако да их је 1883. године било 3150."Отаџбина", Београд 1. мај 1883. У граду је било седиште католичког бискупа.
Након Првог светског рата радила је у Сењу осморазредна државна гимназија. Ради и као средња школа четвороразредна стара Католичка богословска академија. Између два светска рата Сењ је био мирно среско место. Туризам је био слабо развијен, будући слабих . Постојала је ту лука али са слабим прометом и државна фабрика дувана. Много се очекивало од градње жељезничке пруге и пута тзв. Јадранске магистрале.
Срби у Сењу мини|Кула Светог Саве у Сењу У Сењу је сачуван изворни рукопис који се односи на савез горских кнезова (морлачких поглавара) и суседа Сењана, створен против Млечана. Ти становници планина су се временом променили. Сами себе називају Буњевци јер су дошли ту са подручја Буне у Босни. Толико су били потлачени и злостављани да су се морали стално селити. У време Максимилијана II многи од њих су се одселили у Мађарску где њихови потомци настављају да живе (1774). Други су се скрасили у Италији, захваљујући подршци Аустрије. Буњевци су по Фортису италијанском путописцу - католички Морлаци.Фортис Алберто: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984.
Мјесто су Срби одувијек звали Сењ бијели, а познато је из српских пјесама.Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849."Босиљак", Загреб 1865.Богољуб Петрановић: "Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине", Београд 1867. Позната је српска епска песма о ускоцима "Женидба Сењанина Иве".Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", Беч 1846. Песма је поред Ива Сењанина, опевала и његове рођаке Јуришу и Тадију. Столетна борба ништа им нахудила није, већ их још већим јунацима начини. Стојан Јанковић, Илија Смиљанић и други јунаци из Равних Котара, Сења и Задра начинише од Далмације другу класичну земљу србску, на коју Србин помишљајући осећа исту насладу и понос...."Даница", Нови Сад 1861.
У том утврђеном граду се од времена турског заузимања Будима, јављају Срби "ускоци". Они су учествовали у одбрани јадранске обале од Турака. Када је 1537. године пао град Клис, сви ускоци су се слегли у Сењ, који је постао њихово главно упориште. Турски султан Селим се 1545. године отворено жалио на ускоке, који су упадали у "турску област". Жалбе се понављају 1560, 1565. и 1569. године. Турци су због ускока објавили Млецима рат 1570. године. Када је рат прошао ускоци се нису смирили; почели су 1575. године пљачкати венецијанске бродове. Покушали су Сењани 1583. године да преотму Клис, али нису успели."Београдске општинске новине", Београд 3. јул 1894. Најпознатији ускок тог времена био је Ђуро Даничић"Гласник Српског ученог друштва", Београд 1870., сењски војвода 1580., родом из Босне. Уследило је после 1591. године принудно расељавање Срба ускока са морске обале од Сења, од стране аустријског цара Карла.
Сењски капитан Сигмунд Гусић је такође насељавао Србе, почетком 17. века, у позадини Сења (Брлог, Дренов Кланац...) на својим поседима, за одбрану од Турака. У Сењу се налази "прастара кула св. Саве" (Драгутин Франић, "С гјацима...", стр. 406.).
Манојло Грбић у „Карловачком владичанству“ у 1. књизи (од три заједно објављене у једној, репринт издање 1990, Топуско), на 150. и 151. страни пише да су се у Сењ доселиле неке српске трговачке куће, крајем 18. вијека. Године 1784. у Сењу је било пет српско православних породица. Тамо је свагда била војничка, граничарска посада. Године 1788. они саграде себи лијепу црквицу Свете Богородице. Године 1790. било је у Сењу 9 православних породица са 41 душом. Године 1800. у Сењу је 10 српских кућа са 55 душа, а 1880. 17 кућа са 195 душа, али то су скоро све чиновници. Када се пореде две године, разлика је минимална. Тако 1847. године ту живи 56 православних Срба, а 1867. године има их 101 душа."Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године Манојло Грбић на иде у дубљу прошлост која нам казује да је славни војсковођа Никола Јуришић из Сења, који је код Кисега побиједио Сулејмана Величанственог био православац и потписивао се ћирилицом. Он је насељавао остале Србе и Влахе у 16. вијеку за одбрану од Турака, како је сачувано у његовим писмима цару. По Александру Будисављевићу у књизи „Племе Будисављевића у Горњој крајини“ он је потомак једног од три брата који су дошли из Метохије, Јурише, Филипа и Будише од којих настају Јуришићи, Филиповићи и Будаци и Будисављевићи.
Сењска црквена општина била је мала по броју Срба, али знаменита и одступа од осталих (попут Трста и Ријеке) по неким особеностима. Усташе су за време Другог светског рата срушиле православну цркву Успења пресвете Богородице. У њој је неколико година, између 1847-1852. године службовао као администратор поп Милутин Тесла, отац научника Николе."Правда", Београд 1934. године Пре доласка поп Милутина Тесле, ту је 1846. године био поп Петар Кокотовић. Породица Тесла се ту "злопатила" неколико година са 200 ф. плате и накнаде од 40 ф. за станарину. Администратор парохије 1867. године је поп Лазар Поповић.