мини|Четири јахача Апокалипсе, дрворез из Апокалипсе Албрехта Дирера (1497–1498) Есхатологија (; ) бави се очекивањима краја садашњег доба, људске историје или самог света. Крај света или последња времена предвиђа неколико светских религија, које уче да ће негативни светски догађаји достићи врхунац. Веровање да је крај света неминован познато је као апокалиптицизам, а током времена су га заступали како припадници главних религија, тако и култови судњег дана. У контексту мистицизма, термин се метафорички односи на крај обичне стварности и на поновно сједињење са божанским. Многе религије третирају есхатологију као будући догађај проречен у светим списима или у фолклору, док друге религије могу имати концепте обнове или трансформације након значајних догађаја.
Аврамске религије следе линеарну космологију, са сценаријима последњих времена који садрже теме трансформације и искупљења. У јудаизму, израз „крај дана” односи се на Месијанско доба и укључује сакупљање прогнане јеврејске дијаспоре, долазак Месије, васкрсење праведних, и свет који долази. Хришћанство приказује последње време као период Велике невоље који претходи другом доласку Христа, који ће се суочити са успоном Антихриста заједно са његовом структуром моћи и лажним пророцима, и увести Царство Божије. Експлицитан опис нове земље се првенствено налази у хришћанским учењима (овај опис се може наћи у 21. поглављу Откривења Јовановог). У исламу, бројни шиитски и сунитски хадиси описују различите догађаје који претходе Судњем дану. Међу њима су појава Махдија, појава Масих ад-Даџала и потом силазак Иса (Исуса), који ће пратити Махдија и победити Антихриста. Након тога следи низ догађаја који ће кулминирати изласком сунца са запада и почетком Кијамета (Судњег дана).
Индијске религије обично имају цикличније погледе на свет, са есхатологијама последњих времена које карактеришу пропадање, искупљење и поновно рођење (мада неки верују да су прелази између циклуса релативно мирни). У хиндуизму, последње време наступа када Калки, последња инкарнација Вишнуа, сиђе на белом коњу и оконча садашњу Кали Југу, завршавајући циклус који поново почиње регенерацијом света. У будизму, Буда је предвидео да ће његова учења бити заборављена након 5.000 година, након чега ће наступити немири. Каже се да ће се појавити бодисатва по имену Маитреја и поново открити учења Буда-дхарме, и да ће коначно уништење света тада доћи кроз седам сунаца.
Од развоја концепта дубоког времена у 18. веку и израчунавања процењене старости планете Земље, научни дискурс о последњим временима разматра крајњу судбину универзума. Теорије укључују Велико цепање, Велико сажимање, Велики одскок и Велико замрзавање (топлотна смрт). Друштвени и научни коментатори такође брину о глобалним катастрофичним ризицима и сценаријима који би могли довести до изумирања човечанства.
Етимологија Реч „есхатологија” потиче од старогрчког израза (éschatos), што значи „последњи”, и -логија, што значи „наука о”, а први пут се појавила у енглеском језику око 1844. године.Dictionary – Definition of Eschatology. Webster's Online Dictionary. Оксфордски речник енглеског језика дефинише есхатологију као „део теологије који се бави смрћу, судом и коначном судбином душе и човечанства”."Eschatology, n.", def. a, Оксфордски речник енглеског језика. Приступљено 18. 5. 2016.
Линеарна космологија
Јудаизам
мини|200п|десно|Свитак Књиге пророка Исаије
Главна начела модерне јеврејске есхатологије, без посебног редоследа, укључују: Бог ће искупити Израел из ропства које је почело током Вавилонског ропства у новом Егзодусу. Бог ће вратити јеврејски народ у Земљу Израел. Бог ће обновити дом Давидов и Храм у Јерусалиму. Бог ће подићи регента из дома Давидовог, јеврејског Месију, да води јеврејски народ и свет и уведе доба правде и мира, Месијанско доба. Не-Јевреји ће признати да је Бог Израелов једини прави бог. Бог ће васкрснути мртве. Бог ће створити ново небо и земљу.
У јудаизму се последња времена обично називају „крајем дана” (aḥarit ha-yamim, אחרית הימים), изразом који се појављује неколико пута у Танаху. Последња времена се обрађују у Књизи пророка Данила и у бројним другим пророчким одломцима у јеврејским светим списима, а такође и у Талмуду, посебно у трактату Авода Зара.
Идеја о Месијанском добу, ери глобалног мира и спознаје Творца, има истакнуто место у јеврејској мисли и укључена је као део краја дана. Добро познати одломак из Књиге пророка Исаије описује ово будуће стање света: „Они ће прековати мачеве своје у раонике и копља своја у српове; неће дизати мач народ на народ, нити ће се више учити ратовању” (Исаија 2:4, види такође Михеј 4:3). Мајмонид (1135–1204) даље описује Месијанску еру у Мишне Тори: „И у то време неће бити глади ни рата, ни зависти ни ривалства. Јер добра ће бити у изобиљу, и све ће посластице бити доступне као прах. Једино занимање света биће да познаје Бога;... народ Израелов биће велике мудрости; они ће спознати езотеричне истине и схватити мудрост свог Творца колико је човеку могуће. Као што је написано (Исаија 11:9): ’Јер ће се земља напунити знања о Богу, као што море покрива вода.’”Мишне Тора, Закони о краљевима 12:5
Кабала
У Кабали, Зохар тврди да седам дана у недељи, засновано на седам дана стварања, одговара седам миленијума стварања.Зохар, Вајера 119а Седми дан у недељи, Шабат, дан одмора, одговара седмом миленијуму, добу универзалног одмора, или Месијанској ери. Седми миленијум почиње са годином 6000 AM, и најкасније је време када Месија може доћи. Бројни рани и касни јеврејски учењаци су писали у прилог овоме, укључујући Рамбана,Рамбан о Постању (2:3) Исака Абарбанела,Абарбанел о Постању 2 Аврама Ибн Езру,Рамбан цитира Ибн Езру на Левитску (25:2) рабина Бахју,Бахја о Постању 2:3 Виленског Гаона,Сафра Д’Цниуса, погл. 5 Лубавичког Ребеа,Сефер ХаСихот 5750:254 Рамхала,Дерех Хашем 4:7:2 Арија КапланаСтрана 318, Прави Месија и ребецин Естер Јунграјс.
Зороастризам
Фрашокерети је зороастријска доктрина о коначној обнови универзума када ће зло бити уништено, а све остало ће тада бити у савршеном јединству са Богом (Ахура Маздом). Доктринарне поставке су: Добро ће на крају превладати над злом. Стварање, у почетку савршено добро, касније је искварено злом. Свет ће на крају бити враћен у савршенство које је имао у време стварања. „Спасење за појединца зависило је од збира [његових] мисли, речи и дела, и није могло бити интервенције, било саосећајне или хировите, од стране било ког божанског бића да се то промени”. Тако сваки човек сноси одговорност за судбину сопствене душе и истовремено дели одговорност за судбину света..
Зороастријска есхатологија се сматра једном од најстаријих у забележеној историји. Рођење њеног оснивача, Заратустре, је непознато, са научним датумима у распону од 500. п. н. е. до 1500. п. н. е. Плиније Старији чак сугерише да су постојала два Заратустре. Међутим, са веровањима која паралелно прате и можда претходе оквиру главних аврамских вера, потпуно развијен концепт краја света није успостављен у зороастризму све до 500. п. н. е. Бахман Јашт описује: На крају твоје десете стоте зиме, сунце је мање видљиво и пегавије; година, месец и дан су краћи; и земља је неплоднија; и усев неће дати семе. И људи постају лажљивији и склонији подлим поступцима. Неће имати захвалности. Поштено богатство припашће онима изопачене вере. И тамни облак чини цело небо ноћу, и падаће киша штетнијих створења него воде.
Битка између праведних и злих биће праћена Фрашокеретијем. На земљи ће Саошјант доћи као коначни спаситељ човечанства и донети васкрсење мртвих. Јазати Арјаман и Атар ће истопити метал у брдима и планинама, који ће тећи као лава преко земље и целог човечанства, и живи и васкрсли, мораће да прођу кроз њу. Ашаван ће проћи кроз истопљену реку као да је топло млеко, али грешни ће горети. Она ће се затим слити у пакао, где ће уништити Ангра Мајнјуа и последње остатке зла.
Праведни ће се причестити парахаомом, која ће им подарити бесмртност. Човечанство ће постати попут Амеша Спенти, живећи без хране, глади, жеђи, оружја или повреда. Тела ће постати толико лака да неће бацати сенку. Цело човечанство ће говорити једним језиком и припадати једној нацији без граница. Сви ће делити јединствену сврху и циљ, придружујући се Ахура Мазди за вечно и божанско узвишење..
Гностицизам Гностички кодекс О пореклу света (вероватно настао крајем трећег века н. е.) наводи да ће током онога што се назива свршетак доба, Сунце и Месец потамнети док звезде мењају свој уобичајени ток. Краљеви ће ратовати једни против других, а грмљавина ће потрести свет. Корумпирани Архонти ће туговати. Море ће бити узнемирено борбом краљева који су се опили од пламеног мача. Најзад, велика грмљавина доћи ће од Софије, жене на своду изнад сила Хаоса. Она ће бацити корумпиране богове у амбис где ће се они међусобно борити све док не остане само њихов поглавар Јалдабаот и сам себе уништи. Затим ће се небеса Архоната срушити једна на друга пре него што Земља потоне у амбис. Светлост ће покрити таму и елиминисати је, а затим се формирати у нешто веће од свега што је икада постојало. Извор таме ће се растворити, а недостатак ће бити уклоњен из свог корена. Они који нису били усавршени у незачетом једином добиће славе у својим областима и краљевствима бесмртних, а они који јесу ући ће у краљевство без краља. Сви ће бити суђени по својим делима и гнози.
Хришћанство
Хришћанска есхатологија је студија која се бави коначном судбином појединачне душе и целокупног створеног поретка, заснована првенствено на библијским текстовима унутар Старог и Новог завета.
Хришћанска есхатолошка истраживања проучавају и расправљају о питањима попут природе божанства и божанске природе Исуса Христа, смрти и загробног живота, Небеса и Пакла, Другог доласка Исусовог, васкрсења мртвих, узнесења, Велике невоље, миленијализма, краја света, Страшног суда и Новог Неба и Нове Земље у свету који долази.
Есхатолошки одломци се јављају на многим местима у Библији, како у Старом тако и у Новом завету. У Старом завету, апокалиптичка есхатологија се може наћи нарочито у Исаији 24–27, Исаији 56–66, Јоилу, Захарији 9–14, као и у завршним поглављима Данила и у Језекиљу.Bauckham, R. J. (1996). "Apocalyptic". In D. R. W. Wood, I. H. Marshall, A. R. Millard, J. I. Packer, & D. J. Wiseman (Eds.), New Bible Dictionary (3rd ed., p. 53). Leicester, England; Downers Grove, IL: InterVarsity Press. У Новом завету, применљиви одломци укључују Матеј 24, Марко 13, параболу о „Овцама и јарцима” и Откривење Јованово—Откривење често заузима централно место у хришћанској есхатологији.
Други Христов долазак је средишњи догађај у хришћанској есхатологији у ширем контексту пуноће Царства Божијег. До данас није постигнут консензус о тумачењу Царства Божијег.Familiar Stranger: An Introduction to Jesus of Nazareth by Michael James McClymond (2004) pp. 77–79Studying the Historical Jesus: Evaluations of the State of Current Research by Bruce Chilton and Craig A. Evans (1998) pp. 255–257 Дејл Алисон тврди да су многа библијска пророчанства, попут Исусовог повратка, била условљена покајањем Израела да би се испунила. Већина хришћана верује да ће смрт и патња наставити да постоје до Христовог повратка. Међутим, постоје различити погледи на редослед и значај других есхатолошких догађаја.
Књига Откривења стоји у средишту великог дела хришћанске есхатологије. Проучавање Откривења се обично дели на четири интерпретативне методологије или херменеутике: Футуристички приступ третира Књигу Откривења углавном као неиспуњено пророчанство које ће се одвијати у некој још неодређеној будућности. Претеристички приступ тумачи Откривење првенствено као да се пророчки испунило у прошлости, углавном у догађајима првог века н. е.