Матија Корвин (, , ), познат и као Матија Хуњади (, , ; Клуж, 23. фебруар 1443 — Беч, 6. април 1490), био је угарски краљ (1458—1490) и реформатор, уз то од 1486. године аустријски војвода а од 1469. је полагао право и на чешку краљевску круну, за коју је водио борбе прво са Јиржијем Подјебратским, а онда и са Владиславом II Јагелонским.
Као син Јаноша Хуњадија, војводе из Ердеља, изабран је за краља 1458. године и био је последњи средњовековни угарски владар који је успео да среди унутрашње прилике у земљи и да успостави јаку краљевску власт. Само доба Корвина је период највећег успона угарске државе. Краљ се најпре ослањао на ниже и средње племство, а затим и на све већу моћ градова. Државни сабор је сазиван сваке године, а притом су одржавани и жупанијски сабори или конгрегације. Због брзог развијања градова, на саборе су пуштани и њихови представници. Градови су давали велика материјална средства за остваривање освајачке политике коју је тада водила Угарска.
Матија је успешно ратовао против Турака, иако на почетку владавине није успео да спречи пад Србије 1459. године и Босне 1463. године под турску власт. Матија је заслужан за стварање једне врсте војне границе према Турцима, која се налазила на Дунаву и у Босни, где је преотевши један део земље од Турака створио јајачку и сребреничку бановину. Он је изградио читав низ тврђава од Београда преко Сребреника, Јајца и Клиса све до Јадранског мора, где је живео граничарски слој становништва, увек спреман за рат. Међутим, ово није била довољна одбрана од премоћних Турака. На целој дужини фронта од ушћа Дунава до Јадранског мора земље круне Светог Стефана биле су отворене нападима турских чета и читавих њихових војски, које су харале и пљачкале. Никад не признајући мир неверницима, Турци су на граници непрестано ратовали четујући, робећи, палећи све пред собом, при чему су страдала и села и градови. Током Матијине владавине, они су безброј пута упадали у Угарску, допирући чак и по неколико стотина километара од границе. Турски упади утицали су на промену етничке слике Угарске, а посебно Хрватске и Славоније, које су тешко пострадале.
Матија Корвин је водио и успешне ратове са Бохемијом, освојивши део њене територије, једно време заузимајући и сам њен престо. Међутим, најуспешнији рат вођен је против Хабзбурговаца, који је резултирао освајањем Штајерске, Корушке и читавог њиховог породичног наследног поседа Аустрије са престоницом Бечом 1485. године.
Корвин је реформисао државу, у Пожуну (данас Братислава) је 1465. године основао универзитет, а 1473. прву штампарију.
Током његове владавине обновљено је 1471. године српско деспотско достојанство, са Вуком Бранковићем као првим деспотом у Угарској.
После његове смрти 1490. године, Угарска је утонула у политички хаос и у феудалну анархију, што је искористио Максимилијан Хабзбуршки освојивши натраг Аустрију. Назван је Корвин због гаврана () на свом штиту.
Порекло и младост (1443—1457) Матија се родио 23. фебруара 1443. године у Клуж-Напоки као други син угарског војсковође Јаноша Хуњадија и његове супруге Ержебет Силађи. Учитељ му је био Хрват, Јанош Витез од Средне, саветник његовог оца и, од 1445. године, бискуп Великог Варадина. У младости није био много активан, делимично ступа на сцену после очеве смрти, када се он и цела породица Хуњади нашла у опасности од других магнатских породица, понајвише од Цељских и Горјанских. Матијин старији брат Ладислав је 9. новембра убио грофа Улриха II Цељског. Међутим, угарски краљ Ладислав V, коме је цељски гроф био ујак, 13. марта 1357. године на превару је заробио браћу Хуњади у Будиму. Осумњичени да припремају убиство краља и његових саветника, браћа Хуњади су од стране великаша осуђени на смрт. Док је Ладислав заиста 16. марта 1457. године био погубљен на тргу Светог Ђорђа, Матија је одржан у животу.
У овом безакоњу, странка Хуњадијевих, под вођством Матијиног ујака Михаља Силађија и мајке Ержебет, започела је организовање завере. На то је краљ, стрепећи од отвореног устанка, почетком априла побегао у Беч, а одатле 19. септембра у Праг, све време водећи Матију са собом као заробљеника. Већ 23. новембра исте године, млади краљ Ладислав је умро у Прагу од куге, по некима отрован..
Избор за краља (1457—1458) Пошто Ладислав није имао потомство, у јануару 1458. године су се састали сталежи да би изабрали новог краља, више племство у Будиму, а ниже у Ракошу. Многи су полагали право на круну и нудили су се овој титули. Краљ Ладислав имао је две сестре: Ану, удату за саксонског војводу Вилхелма, и Елизабету, удату за пољског краља Казимира IV Јагелонца. Међутим, њихове странке су биле преслабе, прва нарочито. Међу властелом био је већи број присталица Фридриха III, цара Светог римског царства и главе породице Хабзбурга, али је највећи део учесника сабора желео да се за краља изабере неки домаћи великаш. Круни се надао палатин Ладислав Горјански, који је по својој мајци Ани Цељској био у сродству са три последња краља: Сигисмундом, Албрехтом и Ладиславом, а уз то је његов отац Никола положај палатина обављао 32 године. Осим тога Ладислављева жена Александра била је војвоткиња Тјешина. Такође је круну желео и Никола Илочки, војвода Ердеља и бан Славоније и Мачве. Никола је био богат и поносан великаш и уз Јаноша Хуњадија прославио се у ратовима са Османским царством. Пошто је његова кћерка Јеронима била од 1455. године верена с Хенриком, сином губернатора Бохемије Јиржија Подјебрадског, Никола се надао чешкој помоћи.
мини|лево|Јиржи Подјебрадски и Матија Корвин, уљана слика Миколаша Алеша из 1878. године. Упркос свим жељама вишег племства, ниже племство и народ Угарске желели су за владара Матију. За Матију је била и црква предвођена кардиналом Хуаном Карвахалом и острогонским надбискупом Дионизијем Сечом, који је био у сродству са угледним угарским породицама. На Матијину страну убрзо је прешао и Ладислав Горјански. Он је, наиме, 12. јануара са својом женом дошао у Сегедин, где се споразумео са Силађијем, тадашњим београдским капетаном, и са његовом сестром Ержебет. Ладиславу је јамчено да ће му Матија оставити палатинску част и сва имања и да ће се оженити његовом кћерком Аном. Да би прекратио колебање вишег племства и убрзао избор, Силађи је 20. јануара, са 15.000 до 20.000 војника, упао на сабор, изјавивши да ће, ако се настави колебање, „онда његов мач одлучити о избору краља”. Тако је после дугог већања, 24. јануара четрнаестогодишњи Матија изабран за краља једногласним гласањем, а Силађи за губернатора краљевине на 5 година због краљеве малолетности. Међутим, нови краљ није наследио целу заоставштину Ладислава V. Предуго бирање краља искористио је Фридрих III, који је као глава Хабзбурга завладао надвојводством Аустријом. Овај метеж у Угарској искористили су и Чеси, који су 2. марта изабрали губернатора Јиржија Подјебрадског за свог засебног краља.
Нови краљ се за време избора још увек налазио у Прагу, где га је губернатор Подјебрадски још 24. новембра 1457. године ослободио заробљеништва и верио са својом деветогодишњом кћерком Катарином. Дознавши за његову победу, Подјебрадски га је 5. фебруара 1458. године са сјајном пратњом чешких великаша довео до границе са Угарском, где су га чекали мајка и ујак са угледним посланством, у чије је име новог краља поздравио Јанош Витез. Матија је 9. фебруара поновио своје обећање, да ће се оженити с Катарином Подјебрадском, а обећање су сада печатима потврдили: краљева мајка и ујак, а за њима и сви чланови посланства. На то је Матија 14. фебруара свечано ушао у Будим. На почетку је у његово име владао губернатор Силађи, али је нови краљ већ у марту преузео своје владарске дужности, али не и власт у потпуности. Силађи тада одлази у Београд, а краљ је за свог главног саветника поставио Јаноша Витеза.
Губернатор Михаљ Силађи (1458—1459) Тешко стање на почетку владавине мини|десно|180п|Михаљ Силађи, Матијин ујак, губернатор Угарске и војсковођа. Иако му је дуговао свој долазак на престо, Матија га је сурово потиснуо с власти и заробио га. Слика Јожефа Телекија. Краљевска власт младог Матије је у почетку била слаба. Михаљ Силађи је, у интересу његовог избора, прихватио врло тешке услове опозиционих великаша. Не мање обећања он је дао и у Матијино име, као, на пример, да се млади краљ неће светити због смрти свог старијег брата, да ће своје противнике оставити на положајима, да неће прикупљати ванредне порезе, да ће се оженити ћерком вође опозиције, а ради спровођења свега овог Михаљ Силађи ће пет година бити губернатор. Стога не изненађује чињеница што су у иностранству први Матијини краљевски актови прихватани само ако је на њих ставило своје потписе и неколико великаша.
У години његовог ступања на власт земљи је са свих страна запретио непријатељ – са југа Османлије, чија претећа сила је све више расла, а са севера веома моћни претенденти на престо. Истовремено, како то један хроничар је забележио:
Ослањајући се на своје најамнике из Бохемије, а и сам плаћеник Јан Јискра је деценијама побеђивао сваку краљевску војску и сматран је законитим господаром северне Угарске. Нажалост, ово није био усамљени пример, било их је сличних и у другим деловима земље. Док се умножавао број спољних непријатеља и унутрашњих насилника, ризница је остајала празна, а војска слаба.
Матија је имао доста посла и у Хрватској и околним областима. Од погибије Улриха Цељског, водила се љута борба за богату баштину цељских кнежева. Цар Фридрих напао је поседе цељских у Крањској и Штајерској, а Јан Витовец у Хрватској и Славонији, док је Улрикова удовица Катарина, кћерка деспота Ђурђа Бранковића, настојала да их задржи. Највећа јагма настала је у Хрватској, где су се за краљевске градове Книн и Островицу и за баштину кнежева Таловаца Клис и Сињ отимали Франкопани, Курјаковићи, Краљевина Босна, Млетачка република и херцег Стефан Вукчић Косача. Матија је узалуд покушавао да тамо обнови краљевску власт. Такође се питало ко ће наследити звања Улриха Цељског. Матија је на месту славонских банова оставио Николу Илочког и Јана Витовца, али је сменио банове Хрватске и Далмације, где је крајем 1458. за банове били постављени Павле Шпиранчић и Петар Зоб.
Српско питање и рат против Турака мини|лево|Српска деспотовина у тренутку Матијиног ступања на власт. Смрћу српског деспота Лазара Бранковића, сина Ђурђа Бранковића, 20. јануара 1458. године, Српска држава запала је у дугу анархију. Да би избегле страно мешање сукобљене стране покушале су да организују намесништво, да би задовољили и Турке и Угаре. Јемство Угарској давали су Лазарев ослепљени брат, Стефан Бранковић и Лазарева удовица Јелена Палеолог. Међутим, добар део Срба, који су били за мађарофилску оријентацију, био је отуђен од исте, због тога што је губернатор краљевине Угарске био Силађи, крвник деспота Ђурђа. Угарску страну додатно је ослабила вест из редова кардинала Карвахала, да је Лазар Србију завештао папској курији, која ју је, доиста, 14. марта 1458. године узела под заштиту. Чак и поред свега тога, међу намесницима су се наставили сукоби, што је учинило угарски утицај ништавним. У међувремену, у самој Угарској није могло бити правог говора о рату с Турцима. Видевши то, босански краљ Стефан Томаш 21. априла 1458. године признао је врховну власт Турака.