Стефан Немањић, односно Стефан Немања II (око 1166 — 24. септембар 1227.), познатији као Стефан Првовенчани (), био је српски средњовековни владар (1196–1227.) и први крунисани (овенчани) краљ међу Немањићима, због чега је добио надимак Првовенчани. Као српски велики жупан владао је у два наврата, од 1196. до 1202. године и потом од 1204. до 1217. године, а затим је као српски краљ наставио да влада од 1217. до 1227. године. Био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића и његове супруге Ане. Стефанов старији брат Вукан Немањић био је удеони владар у приморским областима, а накратко и велики жупан (1202—1204.), док је њихов најмлађи брат Свети Сава постао први српски архиепископ (1219.). Током Стефанове владавине настављена је политика његовог оца Стефана Немање, што је довело до коначног обједињавања српских земаља, изградње независне државе, стицања краљевског достојанства и добијања аутокефалне цркве.
Постао је велики жупан и владар Србије када је наследио престо на државном сабору код Петрове цркве у Расу вероватно 25. марта 1196. године, а по жељи свог оца, који се тада одрекао власти и замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200), Престо је наслеђен мимо права примогенитуре и после смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Тако је почео грађански рат између браће који је трајао од 1202. године до 1204. године, или до 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Првовенчани се склонио вероватно у Другу Царевину Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204.године). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље.
мини|Сахрана краљице Ане Дандоло, супруге Стефана Првовенчаног (фреска из средине 13. века у манастиру Сопоћани)
Независност Србије одлучио је да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно ко је извршио крунисање, он или архиепископ Сава Први. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године. Мањи део историчара мисли да је било и друго крунисање у мају 1221. године, али постоји и треће мишљење да је крунисање Првовенчаног за краља било најраније на Божић 1219. године. Тако су Срби после краљевина у Захумљу и Зети, добили нову краљевину у својој историји.
Игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио брату и владару Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава I је отишао у Никеју и из ње донео 1219. године сагласност за самосталност српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.
Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у којем је описао живот и чуда свога оца.
Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао, те је стога одступио са власти, примивши монашки постриг и добивши име Симон, због чега га Српска православна црква слави управо као светог Симона. Умро је 24. септембра, али о тачној години његове смрти у историографији постоје различита мишљења, од 1223. до 1227.
У српској јавности о Стефану Немањићу се често погрешно говори као о првом српском краљу. Исправно је тумачити реч првовенчани као први крунисани (венац је круна) из династије Немањића, а не као први српски краљ јер је било српских краљева и пре власти династије Немањић.
Име Око његовог личног и владарског имена нема потпуног слагања међу историчарима. Већи број историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању других историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II).
Биографија
Рођење и младост Претпоставља се да је рођен непосредно после очевог преузимања великожупанског престола у Рашкој, то јест око 1166. године. Први поуздани записи о Првовенчаном везани су за измирење Србије и Византије после битке на Морави 1190. После српског пораза у сукобу на Морави 1190. Византија није имала снаге да победу искористи за наметање своје врховне власти Србији. Напротив, великом жупану Стефану Немањи I цар Исак II Анђел признао је ослобађање од вазалних обавеза и препустио велики део територија које је освојио од Византије у претходној деценији. Да би се створио савез између дотадашњих непријатеља уговорен је брак између српског престолонаследника Првовенчаног и Евдокије, синовице византијског цара Исака II Анђела.
Велики жупан (од 1196. до 1227.) мини|лево|Стефан Немања I предаје власт свом сину Првовенчаном.
Неколико година касније када је у априлу 1195. године Евдокијин отац Алексије III Анђел (1195—1203) постао цар, остарели Стефан Немања I је одлучио да је време да формално преда владарски престо царевом зету а свом средњем сину. То се вероватно догодило 25. марта 1196. године на државном сабору код Петрове цркве у Расу. Опис тог догађаја оставио је Свети Сава I Немањић у “Студеничком типику”.
Старији Вукан је наставио да управља као кнез, и самозвани краљ, удеоном облашћу Зетом (Дукљом). Вукан је себе прогласио за краља Дукље (ту титулу су носили стари дукљански владари најкасније од 1077), Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (Метохије). Колико је познато Првовенчани је од око 1200. тражио од тадашњег папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Томе се противио Вукан Немањић који је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Овај сукоб око вишег владарског звања био је један од првих показатеља да међу браћом нема слоге и поверења који су били неопходни за јаку државу. Истовремено то је указивало на жељу обојице да имају више владарско звање, то јест врховну власт у Србији а то је био прави узрок оружаног сукоба који је уследио око 1202. године.
Брак са Евдокијом који је Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти монаха Симеона Немање, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђел. Око 1201. Првовенчани је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом.
У сукобу са братом Вукан је добио значајну помоћ од угарског краља Емерика. Угарска војска напала је Србију 1202. и тако је Вукан збацио Првовенчаног са власти. Изгледа да је Вукан владао Србијом између 1202. и 1204/05. Угарски краљ је себе видео као врховног владара Вуканове Србије, а од 1202. у титули краљева Угарске се јавља и и име Србије (Seruiaeque Rex). Поражени Првовенчани је био привремено протеран из Србије, а подршку је нашао у Бугарској. Почетком XIII века Византија је убрзано слабила, а у јулу 1203. године крсташи из Четвртог крсташког рата први пут су освојили Цариград, али формално за византијског претендента. Коначно крсташки напад у априлу 1204. године довео је до пада Цариграда у руке крсташа и Венеције, а царство се распадало. Пропаст Византије, је омогућила Бугарској да стекне већи значај и слободније делује према Угарима.
У лето 1203. Бугари су поразили Угарску и освојили области од Ниша до Браничева. То је утицало да и Вукану ослаби углед и власт у Србији, али судећи по папским писмима он је и у једном делу 1204. био на власти у Србији, као и раније у марту 1203. Као штићеник бугарског владара Калојана (1197—1207.), Првовенчани се могао вратити у Србију 1204. или 1205. и измирити са Вуканом. Рат међу браћом је престао, а према споразуму Првовенчани је остао велики жупан и врховни владар државе. Вукан је после био удеони кнез „југозападне Србије“.
Пошто су опљачкали Константинопољ 1204. године, Венецијанци и крсташке вође поделили су између себе велики део територије Византије, а за цара су прогласили Балдуина Фландријског. Грци су одржали своју власт у две новостворене државе Епирској деспотовини, на западу, и на подручју Никејске државе, на истоку. Латински цар је покушао покорити и Бугаре, али 1205. године у боју код Једрена Балдуин је потпуно поражен од стране Калојана. Сукоби Бугара и Латина су се наставили и ускоро, после смрти Калојана 1207. Првовенчаном се указала прилика да прошири своју власт. У Бугарској је дошло до сукоба, а власт је освојио Борило (1207—1218.). Првовенчани је користио неприлике Бугара и помогао Бориловом сроднику Стрезу да се одметне у области Просека. Угари су такође користили прилику и завладали долином Велике Мораве, а Првовенчани је припојио Србији области Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана. Касније око 1214. Бугари и Латини су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.
Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Првовенчани се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару 1208. године Сава I Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, ... са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.”
Око 1214. године на Србију је са југа напао епирски владар Михајло I Анђел. Србија је привремено изгубила Скадар, али је Михајла убрзо убио слуга. Сам Стефан Првовенчани је у житију свога оца и тај догађај описао као чудо које је извршио Свети Симеон. Са новим владарем у Епирској деспотовини Теодором I Анђелом (од око 1214. до 1230) Првовенчани се измирио, а измирење је ојачано родбинским везама. Изгледа да је прво око 1216. године сестра великог жупана била удата за Манојла, брата Теодора I Анђела, а неколико година касније је, и кћерка Теодора I Анђела Ана удата за српског наследника престола Стефана Радослава.
У време приближавања западу, после пада Цариграда 1204. године, али пре крунисања краљевском круном, Стефан Првовенчани се оженио трећи пут изгледа 1216/1217. а жена му је постала Ана Дандоло, унука млетачког дужда Енрика Дандола (који је био идејни творац напада на Цариград у Четвртом крсташком рату).
Крунисање за краља и црквено осамостаљење мини|десно|Крунисање Првовенчаног за краља. После вишегодишњег ишчекивања краљевске круне, коначно Првовенчани је послао представника који је убедио папу Хонорија III да пошаље краљевску круну. Сви писани извори из средњег века описују једно крунисање Стефана Немање II Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Западни (латински) писани извори (Тома Архиђакон и Андрија Дандоло) описују крунисање које је извршио посланик папе Хонорија III, домаћи српски извори (Доментија Хиландарац и Теодосије Хиландарац) описују да је крунисање извршио архиепископ Сава Први. Стефан је према фрескописаним изворима био крунисан круном типа стематогирион - тип крунског венца. Каснији Немањићи су крунисани крунама типа стема.