Ђорђе Ђока Јовановић (Нови Сад, 21. јануар 1861 — Београд, 23. март 1953) био је српски вајар и академик. Његов вајарски опус садржи 628 дела.

Као један од оснивача Уметничке школе, из које је касније настала Уметничка академија, Јовановић је био веома посвећен педагошком раду. Најзначајнији део његовог стваралачког опуса представљају јавни споменици и портрети, међу којима посебно место заузимају Споменик косовским јунацима у Крушевцу, Кнезу Милошу у Пожаревцу, Јосифу Панчићу, Кости Таушановићу, Вуку Караџићу и Војводи Вуку у Београду, као и низ споменика на београдском Новом гробљу.М.Јовановић, Ђока Јовановић (1861—1953), каталог изложбе Ђорђе Јовановић, САНУ, Београд 2008; Е. Милошевић, Д. Рајић, Р. Бојовић, Вајар Ђорђе Јовановић, Народни музеј Чачак, Чачак 2007

Биографија Рођен је у Новом Саду као најмлађе седмо дете. Отац му је био грчког порекла, из јужне Македоније. Његова мајка Јованка Јовановић, била је Српкиња, кћи богатог трговца из Ивањице или Ужица. Јовановићев отац је завршио Богословију у Београду и населио се у Нови Сад, где је радио као учитељ. Породица се пресилила у Кнежевину Србију јер његова мајка није желела да јој деца буду аустријски војници.

Јовановић је завршио основну школу у Пожаревцу, где је упознао и дружбовао са Ђуром Јакшићем, који га је описао у приповетки Чича Тима као: "дебел[ог] даскал[а], родом из Јеладе". Јовановић је кренуо у Крагујевачку гимназију, па је по мајчиној жељи прешао убрзо на Земљодељско-шумарску школу у Пожаревцу. По мајчиној смрти измолио је министра просвета 1879. године, да му се дозволи упис у гимназију.Миодраг Јовановић: "Вајар Ђока Јовановић (1861—1953)", Београд 2008. године

thumb|Фотографија Јовановића из млађих дана

По завршеној београдској Реалци 1882. године, уписао је Велику школу у Београду, где је на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студирао годину дана. Студије је прекинуо због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прешао је у Минхен, и наставио студије на Академији, у класи проф. Видмана. Оженио се први пут током студија у Минхену, са Немицом, Емом Викторијом Шајтлер. Из тог брака родила су се два сина, Александар и Мирко. Након развода, Јовановић је пребацио оба сина у Париз где је наставио образовање. У Паризу је упознао петнаестогодишњу Парижанку, Маргарету, која ће му прво помоћи око деце, а затим постати и супруга.Аница Шаулић: "Ђорђе Јовановић - српски вајар", сепарат, Нови Сад 1958. године У Паризу је дипломирао вајарство на -{École des Beaux-Arts}-, у класи професора Шапија и Енжаблера 1890. године, тиме поставши први српски академски вајар.Српски легат: Кућа великог српског вајара Ђорђа Јовановића на Неимару

Јовановићев син Мирко гине у Првом светском рату у бици на реци Марни 1915. године, борећи се као добровољац у француској Легији странаца.

Јовановић се вратио се у Србију и током 1891. године радио као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново је отишао у Париз, где је остао до 1903. Поново се вратио у Београд где је постао професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина. Био је члан Српске краљевске академије наука и уметности од марта 1921."Политика", 7. март 1921

Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.

Преминуо је у свом дому, у Београду, 23. марта 1953. године.

Дело Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.

Своја дела је излагао у оквиру павиљона Краљевине Србије на међународној изложби у Риму 1911. године.

Јовановићеву скулптуру кнеза Милоша срушили су бугарски завојевачи 1916.

Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: Споменик Јосифу Панчићу (1891) у Универзитетском парку у Београду; споменик кнезу Милошу Обреновићу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); Споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.

Лични живот мини|Вајар Ђока Јовановић са сликарима Ристом и Бетом Вукановић и Марком Муратом Ђорђе Јовановић је био атлетског стаса и авантуристичког - спортског духа, и спада у прве и најбоље српске велосипедисте и планинаре. Правио је неколико великих европских тура, возећи велосипед (претечу бицикла) по хиљаду и више километара километара у низу.

Сматрао је да у тадашњем српском друштву људи који разумеју шта је уметност, професори, учитељи, немају новаца, док да они који имају новца се више интересују за аутомобиле.Вајар Ђорђе Јовановић БОН 1939

О уметницима свога доба је писао: „...Они много лутају, а требали би већ да нађу свој пут. Видите, многи од њих мисле да је уметност, само оно што је најновије, последња мода, па био то ма какав екстрем. А у уметности, нема новог и старог; постоји само добро – уметност, и рђаво- неуметност. Правци, школе и разни „...изми“ то је све споредно...“.

Јовановић је о себи 1947. написао: „Мој српски Народ ме зна, цени, поштује и воле, као и ја њега, за кога сам се родио и на то имам право да будем потпуно горд и задовољан.” Изложбе Самосталне 1887. Београд, Народни музеј (Прела) 1891. Београд, Грађанска касина (Јосиф Панчић) 1895. Нови Сад, Хотел „Јелисавета“ 1901. Београд, Атеље Милана Јовановића (Краљица Драга) 1905. Београд, Хотел „Српска круна“ 1915. Београд (са Љубом Ивановићем) 1921. Београд, Мушка гимназија 1923. Нови Сад 1928. Београд (са Љубом Ивановићем и Бором Стевановићем) 1935. Београд 1935. Нови Сад, Музеј Матице српске

Групне

1884. Беч, Академија за ликовне уметности (Уљане слике) 1902/3. Петроград, Међународна изложба 1903. Париз, Изложба париске општине 1904. и 1912. Београд, Југословенска уметничка изложба 1905. Лијеж, Међународна изложба 1906. Софија, Југословенска уметничка изложба 1907. Лондон, Балканска изложба 1908. Загреб, Југословенска уметничка изложба 1911. Рим, Међународна изложба 1917. Лион, Српска изложба уметности и домаће радиности 1917. Париз, Изложба југословенске уметности и фолклора 1918. Женева 1919. Париз, Југословенска уметничка изложба 1921. Сомбор, Изложба ликовних уметника изБеограда 1939. Београд, Стојановићева и Мушка гимназија 1945. Београд, Удружење ликовних уметника Србије 1889, 1945. Париз, Светске изложбе Париз, Салон: 1889, 1891, 1898, 1899, 1902, 1903, 1906, 1908, 1911, 1912, 1913, 1919. Изложбе „Ладе”: 1906, 1907, 1908, 1909, 1910, 1920, 1923, 1924, 1932, 1934, 1937, 1938, 1939, 1940, 1941.

Галерија <div style="text-align:center;font-size:85%;">

Види још Кућа вајара Ђорђа Јовановића Споменик кнезу Милошу у Неготину

Референце

Литература

Спољашње везе Биографија на сајту САНУ "Политика", 17. феб. 1938

Категорија:Рођени 1861. Категорија:Умрли 1953. Категорија:Уметници из Новог Сада Категорија:Српски вајари Категорија:Академици САНУ Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду