Берта Моризо (; Бурж, 14. јануар 1841 — Париз, 2. март 1895) је била импресионистички сликар и једина жена која је излагала на „првој изложби импресиониста“ 1874. године.

Биографија Моризо је рођена у Буржеу, у Француској у успешној буроанској породици. Она као и њена сестра Едма Моризо одлучују да постану сликарке; када Берта увери родитеље у озбиљност одлуке, наилази на негодовање. Њени родитељи нису желели да им ћерке буду сликари.

Са својих 20 година среће и спријатељује се са важним сликаром пејжаза, припадником Барбизонске школе, Камиј Короом. Стари сликар је почео да учи Берту и њену сестру основама сликања, али их осим тога и представио другим сликарима и учитељима. Под Короовим утицајем, Моризо почиње да се ограничава само на сликање у природи. Као студенти уметности Берта и Едма почињу да раде заједно, све док се Едмина каријера као сликарке није завршила са њеном удајом, после које убрзо добија децу којима се потпуно посвећује немајући више времена за интензивно сликање као што је имала Берта. Сачувана писма између две сестре и данас показује љубав и разумевање, и јединствену везу коју су имале између себе, али и праћено Бертиним кајањем због даљине између њих, као и због Едминог одустајања од уметности. Едма до краја живота наставља да подржава Бертину уметност, и тако породице две сестре остаће блиске до краја.

Моризо је прво излагање имала на Париском салону 1864. с појављивањем два сликара пејжаза, а затим је редовно наставила излагати у Салону све до 1874. године, када је учествовала у првој импресионистичкој изложби.

Око 1867. Моризо упознаје Едуард Манеа. Он развија посебно интересовање за Берту, што доказују бројни портрети укључујући у то чак и портрет Берте Моризо у црном шалу док је у жалости због очеве смрти. Пријатељство међу њима почиње да се јавља: Мане ју је чак једног дана поклонио ногаре за сликање као божићни поклон. Такође се и добровољно јавља у преношењу њених радова у салон, ургирајући на разне начине када није постојало срестава да се нормално транспортују. Једном се десило да Мане погрешно схватио једно од Моризових стандардних самокритика као дозволу да на њеним платнима дода исправке, што је Мане и урадио на Бертино запрепашћење. Мада је традиционално Мане виђен као учитељ док је Моризо била његов присталица, постоје докази да је та веза била другачија и обострана. Доста Манеових слика и потези четкица показује да је као што је Моризо била под Манеовим утицајем, тако је и Мане био под Моризиним утицајем. Одређене Бертине композиције, као и имитацију њеног стила зраче његовим делима, док је Моризо од Монеа развила такозвани уметнички карактер. Моризо је била та која је натерала Манеа да се опроба у сликању у природи, уводећи га притом у круг сликара који су називали себе импресионистима.

Године 1874 Моризо се удаје за Манеовог брата Ежена. Имали су само једно дете, ћерку Жили. мини|256п|Летњи дан Берта Моризо, око 1879

Моризо, заједно са Камиј Писаро, су били једини сликари који су излагали на свим оригиналним импресионистичким излагањима.

Као и њена савременица у годинама које долазе Мери Касат, тако и Берта Моризо је најчешће узимала теме деце, мајки, као и породичних сцена. Окарактерисана и прихваћена као импресиониста, и као члан "haute bourgeoisie", Моризо је сликала са искуством и дневном навиком теме комфора, свакодневнице и имтимности живота породице.

Берта Моризо умире 2. марта, 1895. у Паризу где бива покопана на гробљу Cimetière de Passy. На њеној умрлици писало је да је „без занимања“.

Њене слике се продају и до преко 4 милиона долара у САД.

Главни периоди стваралаштва

Обука, 1857–1870 Тешко је ући у траг фазама Моризоове обуке и навести тачне утицаје на њен рад јер никада није била задовољна својим радом и уништила је скоро сва уметничка дела која је произвела пре 1869. Њен први учитељ, Џофри-Алфонс Чокарни, научио ју је основама цртања. После неколико месеци, Моризо је почела да похађа часове које је предавао Гишар. У овом периоду цртала је углавном античке класичне фигуре. Када је Моризо изразила своје интересовање за сликарство на отвореном, Гишард ју је послао да прати Короа и Удиноа. Сликајући на отвореном, користила је аквареле који су лаки за ношење. У то време и Моризот се заинтересовала за пастел.

Акварели, 1870–1874 Током овог периода, Моризо је и даље било тешко сликање уља на платну, и углавном је радила аквареле. Њен избор боја је прилично уздржан; међутим, деликатно понављање нијанси давало је уравнотежен ефекат. Због специфичности акварела као медија, Моризо је успела да створи прозирну атмосферу и лаган додир, који доприносе свежини у њеним сликама.

Импресионизам, 1875–1885 Пошто је постала сигурнији у сликању уља на платну, Моризо је истовремено радила уља, аквареле и пастеле, као и Дега. Сликала је веома брзо, али је радила много скица као припрему, тако да је могла да наслика „уста, очи и нос једним потезом киста“. Направила је безброј студија о својим предметима, који су били извучени из њеног живота, тако да се прилично упознала са њима. Када је постало незгодно сликати на отвореном, високо довршени акварели урађени у припремним фазама омогућили су јој да касније настави да слика у затвореном простору.

Преокрет, 1885–1887 После 1885. у њеним уметничком раду почиње да доминира цртеж. Моризо је активно експериментисао са угљем и оловкама у боји. Њено оживљавање интересовања за цртање мотивисали су њени пријатељи импресионисти, познати по замућеним облицима. Моризо је у овом периоду ставила нагласак на појашњење форме и линија. Поред тога, на њу су утицали фотографија и јапански стил. Она је усвојила стил постављања предмета даље од центра композиције од јапанских графика тог времена

Синтеза, 1887–1895 Моризо је почела да користи технику квадратуре тачно препише свој цртеж на платно. Користећи ову нову методу, Моризо је била у могућности да креира композиције са компликованијом интеракцијом између фигура. Нагласила је композицију и форме док су њени импресионистички потези и даље остали. Њена оригинална синтеза импресионистичког додира са широким потезима и одсјајима светлости, као и графички приступ јасним линијама, учинили су њена касна дела препознатљива.

Стил и техника Пошто је била уметница, слике су јој мушки критичари често означавали као пуне „женског шарма“, због њихове елеганције и лакоће. Године 1890, Моризо је у бележници записала о њеној борби да буде схваћена озбиљно као уметница: „Мислим да никада није постојао мушкарац који је третирао жену као равноправну и то је све што бих тражила, јер знам да ја вредим колико и они“. Њени лагани потези четкицом често су доводили до тога да критичари користе глагол „effleurer“ (лагано додирнути, четкати о) да опишу њену технику. У свом раном животу, Моризо је сликала на отвореном као други импресионисти да би трагала за истином у посматрању. Око 1880. почела је да слика на негрундованим платнима — техником са којом су Мане и Ева Гонзалес такође експериментисали у то време — и њен рад кистом је постао опуштенији. Године 1888–89, њени потези четкицом прешли су од кратких, брзих потеза до дугих, вијугавих потеза који дефинишу форму. Спољне ивице њених слика често су остајале недовршене, омогућавајући платну да се види и повећавајући осећај спонтаности. После 1885. радила је углавном од прелиминарних цртежа пре него што је почела да слика уља. Често је истовремено радила уљаним бојама, акварелима и пастелом и скицирала користећи различите медије за цртање. Њена дела су скоро увек малих размера.

Моризо ствара осећај простора и дубине употребом боја. Иако је њена палета боја била донекле ограничена, њени колеге импресионисти су је сматрали виртуозном колористом. Обично је експанзивно користила белу да створи осећај транспарентности, било да се користи чисту бела или да је меша са другим бојама. На њеној великој слици Трешња, боје су живље, али ипак наглашавају форму.

Инспирисана Манетовим цртежима, свела је употребу боје на минимум када је конструисала мотив. Одговарајући на експерименте Манеа и Едгара Дега, Моризо је користио једва обојену белу боју да усклади слике. Као и Дега, играла се са три медија истовремено на једној слици: акварелом, пастелом и уљаним бојама. У другој половини своје каријере учила је од Реноара опонашајући његове мотиве. Такође је делила интересовање за одржавање равнотеже између густине фигура и атмосферских особина светлости са Реноаром у њеним каснијим радовима.

Теме Сликала је оно што је доживљавала свакодневно. Већина њених слика укључује сцене породице, деце, дама и цвећа, које приказују какав је био живот жена крајем деветнаестог века. Уместо да прикаже јавни простор и друштво, Моризо је преферирала приватне, интимне сцене. Ово одражава културна ограничења њене класе и пола у то време. Као и колегиница импресионисткиња Мери Касат, фокусирала се на домаћи живот и портрете у којима је могла да користи породицу и личне пријатеље као моделе, укључујући своју ћерку Џули и сестру Едму. Стенографски приказ њеног свакодневног живота одаје снажну наду да ће зауставити пролазни проток времена. Сликањем цвећа, користила је метафоре да прослави женственост. Пре 1860-их, Моризо је сликала предмете у складу са школом Барбизона пре него што се окренуо призорима савремене женствености. Слике попут Колевке (1872), на којима је приказала актуелне трендове за дечији намештај, одражавају њену осетљивост на моду и оглашавање, што би било очигледно њеној женској публици. Њени радови такође укључују пејзаже, баштенске поставке, сцене чамца и теме досаде или муке. Касније у својој каријери Моризо је третирала амбициозније теме, као што су актови. У својим каснијим радовима, често се позивала на прошлост како би се присетила успомена из свог ранијег живота и младости и својих преминулих сапутника.

Импресионизам мини|Житно поље, в. 1875, Музеј Орсе Први пут је излагала у Француском салону са двадесет три године, 1864. године, када је изложила две пејзажне слике. Наставила је да редовно излаже у Салону, уз опште позитивне критике, све до 1873. године, годину дана пре прве изложбе импресиониста. Излагала је са импресионистима од 1874. године, а изложбу је пропустила тек 1878. када јој се родила ћерка.

Наводна приврженост импресиониста светлим бојама, сензуалним површинским ефектима и пролазним чулним перцепцијама навела је бројне критичаре да ретроспективно тврде да је овај стил, некада првенствено бојно поље безбрижних, борбених мушкараца, био инхерентно женствен и најприкладнији за слабије темпераменте жена, оне мањих интелектуалних способности и већег сензибилитета.. Fall91,. EBSCOhost

Током Моризоове изложбе 1874. са импресионистима, као што су Моне и Мане, критичар Ле Фигароа Алберт Волф приметио је да се импресионисти састоје од „пет или шест лудака од којих је једна жена... [чија] се женска грациозност одржава усред излива луди ум“.. EBSCOhost

Њена зрела каријера почела је 1872. године. Њен рад је подржавао трговац Дуран-Руел. Он је купио двадесет и две слике. Критичар за Le Temps ју је 1877. описао као „једну праву импресионисткињу у овој групацији“. Одабрала је да излаже под пуним девојачким презименом уместо да користи псеудоним или своје брачно име. Како су се њена вештина и стил побољшали, многи су почели да преиспитују своје мишљење о Моризо. На изложби из 1880. године, многи критичари су оцениле рад Моризо као један од најбољих, укључујући и критичара Le Figaro Алберта Волфа.

Лични живот Моризо је потицала из угледне породице, ћерка владиног званичника и пра-нећакиња рококо уметника Жана-Онореа Фрагонара. Упознала је свог дугогодишњег пријатеља и колегу Едуарда Манеа 1868. Увођењем Манеа, Моризо је био ожењен Едуардовим братом, Еженом Манеом 1874. Дана 14. новембра 1878. родила је своје једино дете, Џули, која је често позирала својој мајци и другим импресионистима, као што су Реноар и њен ујка Едуар.