thumb|Радионица уметничке терапије у Сенегалу Уметничка терапија је посебна дисциплина која обухвата креативне методе изражавања путем визуелних уметности.. Као професија у оквиру терапије креативним уметностима, уметничка терапија настала је на пресеку уметности и психотерапије, па се њена дефиниција може разликовати. Уметничка терапија подстиче креативно изражавање кроз сликање, цртање или обликовање. Може се примењивати тако што особама пружа сигуран простор за изражавање осећања и омогућава им да стекну већи осећај контроле над сопственим животом.

Постоје три главна начина примене уметничке терапије. Први се назива аналитичка уметничка терапија. Она се заснива на теоријама које потичу из аналитичке психологије, а у већој мери и из психоанализе. Аналитичка уметничка терапија усмерена је на клијента, терапеута и идеје које се путем уметности преносе између њих. Други начин примене је уметничка психотерапија. Овај приступ више је усмерен на психотерапеута и његову вербалну анализу уметничких дела клијента. Трећи приступ посматра уметност као терапију. Неки уметнички терапеути који примењују уметност као терапију сматрају да вербална анализа клијентовог уметничког дела није неопходна, па нагласак стављају на сам процес стварања. У свим приступима уметничкој терапији, клијент користи боје, папир и оловку, глину, песак, тканину или друге материјале како би разумео и изразио своја осећања.

Уметничка терапија може се користити за побољшање когнитивних и сензомоторних функција, самопоштовања, самосвести и емоционалне отпорности. Такође може помоћи у решавању сукоба и смањењу психичке узнемирености.

Основна начела уметничке терапије обухватају хуманизам, креативност, решавање емоционалних сукоба, развијање самосвести и лични развој.Wadeson, H., Durkin, J., & Perach, D. (1989). Advances in art therapy. New York: John Wiley & Sons.

Уметничка терапија унапређује позитивну психологију тако што помаже људима да пронађу благостање кроз различите начине који њиховом животу дају смисао и доприносе позитивнијем доживљају живота.

У новембру 2023. године, Национални савет Националног реда медицинских сестара Француске закључио је да од приближно четрдесет постојећих метаанализа, које обухватају више од 2.500 студија о уметничкој терапији, није пружило доказе о њеној стварној делотворности у погледу здравља пацијената.

Серија дијагностичких цртежа (DDS) је стандардизовани алат који се користи у клиничкој процени за посматрање психолошких образаца. Историја

У историји лечења проблема менталног здравља, уметничка терапија, која повезује проучавање психологије и уметности, и даље представља релативно младу област. Ова врста неконвенционалне терапије користи се за развијање самопоштовања и самосвести, побољшање когнитивних и моторичких способности, решавање сукоба или стреса и подстицање отпорности код пацијената. Она укључује сензорне, кинестетичке и перцептивне процесе, као и сензорну симболизацију, како би се обрадили проблеми до којих вербална психотерапија не може да допре. Иако је уметничка терапија релативно млада терапијска дисциплина, њени корени сежу до употребе уметности у оквиру „моралног лечења“ психијатријских пацијената крајем XVIII века.

Уметничка терапија као професија почела је да се развија средином XX века, независно у земљама енглеског говорног подручја и европским земљама. Уметност се у то време користила из различитих разлога: за комуникацију, подстицање креативности код деце и у религијском контексту. Први уметнички терапеути који су објављивали извештаје о свом раду признавали су, у различитој мери, утицај естетике, психијатрије, психоанализе, рехабилитације, раног образовања деце и ликовног образовања на своју праксу.John Dewey: Demokratie und Erziehung. Eine Einleitung in die philosophische Pädagogik. Beltz, Weinheim und Basel 1993.

Британски уметник Адријан Хил сковао је израз „уметничка терапија“ 1942. године.Hogan, S. (2001). Healing arts: The history of art therapy. London: Jessica Kingsley. p. 135. Хил, који се опорављао од туберкулозе у санаторијуму, открио је терапеутске користи цртања и сликања током опоравка. Писао је да вредност уметничке терапије лежи у „потпуном заокупљању ума (као и прстију)… ослобађању креативне енергије често спутаног пацијента“, што је пацијенту омогућавало да „изгради снажну одбрану од својих недаћа“. Предлагао је својим сапацијентима да се баве уметничким радом. Тако је започео свој рад на пољу уметничке терапије, који је документован 1945. године у његовој књизи Art Versus Illness.Hill, A. (1945). Art versus illness: A story of art therapy. London: George Allen and Unwin.Karin Dannecker (Hrsg.): Internationale Perspektiven der Kunsttherapie. Nausner & Nausner, Graz/Wien 2003, ISBN 3-901402-32-2.

Уметник Едвард Адамсон, демобилисан након Другог светског рата, придружио се Адријану Хилу како би проширио његов рад на британске психијатријске болнице за дуготрајно лечење. Адамсон је проучавао повезаност између уметничког изражавања појединца и ослобађања његових емоција. Један од начина на који је Адамсон примењивао уметничку терапију био је приказивање емоција пацијената кроз уметничка дела која су стварали. Како би дубље разумео утицај менталних болести на људску психу, Адамсонова збирка је у почетку настала са циљем стварања окружења у којем би се пацијенти осећали пријатно и слободно изражавали кроз уметност. Стручњаци за ментално здравље потом су анализирали њихова дела. Међу осталим раним заговорницима уметничке терапије у Великој Британији били су Е. М. Лидијат, Мајкл Едвардс, Дајана Рафаел-Халидеј и Рита Симонс. Британско удружење арт терапеута основано је 1964. године.Waller, D. (1991). Becoming a profession: A history of art therapy 1940–82. London: Routledge.

Пионирке уметничке терапије у Сједињеним Америчким Државама Маргарет Наумбург и Едит Крамер почеле су да практикују отприлике у исто време када и Хил. Наумбург, просветна радница, тврдила је да је „уметничка терапија психоаналитички усмерена“ и да слободно уметничко изражавање „постаје облик симболичког говора који … доводи до повећања вербализације током терапије“.Naumburg, M. (1953). Psychoneurotic art: Its function in psychotherapy. New York: Grune & Stratton, p. 3. Едит Крамер, уметница, указивала је на значај креативног процеса, психолошких одбрамбених механизама и уметничког квалитета, пишући да се „сублимација постиже када се створе облици који успешно садрже … бес, стрепњу или бол“.Kramer, E. (1971). Art as therapy with children. New York: Schocken Books, p. 219. Међу осталим раним заговорницима уметничке терапије у Сједињеним Америчким Државама били су Елинор Улман, Роберт Боб Аулт и Џудит Рубин. Америчко удружење за уметничку терапију основано је 1969. годинеJunge, M. (2010). The modern history of art therapy in the United States. Springfield, IL: Charles C. Thomas.

Почев од 1974. године, Паоло Книл, Шон Макниф и Норма Канер развили су „експресивну уметничку терапију“ на Универзитету Лесли у Кембриџу, САД, успостављањем мастер програма из „Креативне уметничке терапије“. Овај приступ представља интермодални и интермедијални облик уметничке терапије који обухвата више уметничких форми.P. Knill: Principles and Practice of Expressive Arts Therapy – Toward a Therapeutic Aestetics. Jessica Kingsley Publishers, London 2005.

Национална професионална удружења за уметничку терапију постоје у многим земљама, укључујући Бразил, Канаду, Финску, Либан, Израел, Јапан, Холандију, Румунију, Јужну Кореју, Шведску и Египат. Међународно умрежавање доприноси успостављању стандарда за образовање и праксу.Coulter-Smith, A. (August, 1990). International Networking Group of Art Therapists, Newsletter No. 1.

Постоје различити погледи на историју уметничке терапије, који допуњују приступе усмерене на њену институционализацију као професије у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама.

Дефиниције

Постоје различите дефиниције појма „уметничка терапија“.

Британско удружење уметничких терапеута дефинише уметничку терапију као „облик психотерапије који користи уметничке материјале као примарни начин изражавања и комуникације“. Такође наводи да „клијенти који су упућени уметничком терапеуту не морају имати претходно искуство у области уметности, а уметнички терапеут није првенствено усмерен на естетску или дијагностичку процену клијентовог дела“.

Америчко удружење за уметничку терапију дефинише уметничку терапију као „интегративну професију у области менталног здравља и људских услуга која обогаћује животе појединаца, породица и заједница путем активног стварања уметности, креативног процеса, примењене психолошке теорије и људског искуства у оквиру психотерапијског односа“.

На веб-сајту Psychology.org уметничка терапија се дефинише као „алат који терапеути користе како би помогли пацијентима да протумаче, изразе и разреше своје емоције и мисли. Пацијенти раде са уметничким терапеутом како би истражили своје емоције, разумели сукобе или осећања која им изазивају узнемиреност и користили уметност како би им помогла да пронађу решења за те проблеме“.

Примена

Као регулисана професија у области менталног здравља, уметничка терапија примењује се у различитим клиничким и другим окружењима и код различитих група становништва. Све више се препознаје као валидан облик терапије. Уметничка терапија примењује се и у неклиничким окружењима, као што су уметнички студији и радионице за развој креативности. Лиценцирање уметничких терапеута може се разликовати од државе до државе, при чему неке државе уметничку терапију признају као посебну лиценцирану професију, док се у другим лиценца издаје у оквиру сродних области, као што су професионално саветовање или саветовање у области менталног здравља. Међу америчким савезним државама које имају систем лиценцирања налазе се Конектикат, Делавер, Кентаки, Мериленд, Мисисипи, Њу Џерзи, Нови Мексико, Њујорк, Орегон, Охајо, Тенеси, Вирџинија, Тексас, Пенсилванија, Висконсин и Јута, као и Дистрикт Колумбија. Уметнички терапеути морају имати диплому мастер студија која обухвата образовање из области креативног процеса, психолошког развоја и групне терапије, као и завршену клиничку праксу. У зависности од савезне државе, покрајине или земље, назив „уметнички терапеут“ може бити резервисан за професионалце обучене и у области уметности и терапије, који имају мастер или докторску диплому из уметничке терапије, или сертификат из уметничке терапије стечен након дипломе из сродне области. Други стручњаци, као што су клинички саветници за ментално здравље, социјални радници, психолози и терапеути кроз игру, могу по избору комбиновати ликовно стваралаштво са основним психотерапијским методама у свом раду. Терапеути могу боље разумети начин на који клијент обрађује информације након процене елемената његовог уметничког дела.

У чланку који је објавило Америчко удружење за уметничку терапију наводи се да постоји постоји ограничен број доказа, у суштини две квантитативне студије, које би могле да подрже тврдњу о делотворности уметничке терапије.

Акутне болести

Преглед литературе показао је утицај уметничке терапије на негу пацијената и утврдио да учесници у програмима уметничке терапије, између осталог, имају мање потешкоћа са спавањем. Поред тога, клиничке студије показале су да су пацијенти на одељењима у којима се примењује уметничка терапија имали боље виталне параметре, ниже нивое кортизола повезаног са стресом и мању потребу за лековима за спавање. Друга истраживања показала су да је само посматрање фотографије пејзажа у болничкој соби било повезано са мањом потребом за наркотичким аналгетицима и краћим временом опоравка у болници. Поред тога, посматрање или стварање уметничких дела у болницама доприносило је стабилизацији виталних параметара, убрзавању процеса опоравка и повећању оптимизма код пацијената.

Рак