Међуљудски односи су узајамни, непосредни односи у различитим сферама друштвеног живота појединаца и група. Ови облици социјалне интеракције могу се одвијати на плану вербалне или невербалне комуникације, а по резултатима могу бити успешни или неуспешни, задовољавајући или незадовољавајући. Међуљудске везе су такође предмет математичке социологије. Научно изучавање односа еволуирало је током деведесетих година двадесетог века и назива се „науком о односима”, која се разликује од анегдотских доказа или од псеудо-стручњака по томе што заснива своје закључке на подацима и објективној анализи.

Међуљудски односи варирају у степену интимности, самооткривања, трајања, реципроцитета и дистрибуције моћи. Главне теме или сврхе међуљудских односа су: породица, сродство, пријатељство, љубав, брак, посао, запослење, клубови, суседство, етичке вредности, подршка и солидарност. Међуљудски односи могу бити регулисани законом, обичајима или међусобним споразумом и чине основу друштвених група и друштава. Појављују се када људи комуницирају или делују једни са другима у специфичним друштвеним контекстима, и успевају на правичним и реципрочним компромисима.

Типови Интимни односи

Романтичне везе уопште

Романтичне везе су дефинисали на безброј начина, писци, филозофи, религије, научници, а у данашње време и саветници за односе. Две популарне дефиниције љубави су Стернбергова троугласта теорија љубави и Фишерова теорија љубави. Стернберг дефинише љубав у смислу интимности, страсти и посвећености, за које тврди да постоје на различитим нивоима у различитим романтичним везама. Фишер дефинише љубав као састављену од три фазе: привлачност, романтична љубав и везаност. Романтичне везе могу постојати између двоје људи било ког пола или међу групом људи (види полиаморију).

Романса

Док многи појединци препознају јединствени квалитет романтичне везе као присуство љубави, немогуће је да романтичне везе опстану без компоненте међуљудске комуникације. У оквиру романтичних веза, љубав је стога једнако тешко дефинисати. Хазан и Шавер дефинишу љубав, користећи Ejнсвортову теорију привржености, као близину, емоционалну подршку, самоистраживање и невољност одвајања када се растаје од вољене особе. Друге компоненте за које се обично сматра да су неопходне за љубав су физичка привлачност, сличност, реципроцитет и самооткривање.

Фазе живота

Ране адолесцентске везе карактеришу дружење, реципроцитет и сексуална искуства. Како одрасли у настајању сазревају, они почињу да развијају приврженост и особине бриге у својим односима, укључујући љубав, везивање, сигурност и подршку за партнере. Ране везе такође имају тенденцију да буду краће и показују већу укљученост у друштвене мреже. Касније везе често су обележене смањењем учешћа у друштвеним мрежама, јер пар посвећује више времена једно другом него сарадницима. Касније везе такође имају тенденцију да показују виши ниво посвећености.

Већина психолога и саветника за односе предвиђа опадање интимности и страсти током времена, што бива замењено већим нагласком на дружељубивости (разликује се од адолесцентске сапутничке љубави по квалитетима брижности, посвећенисти и фокусираности на партнера). Међутим, студије парова нису откриле опадање интимности нити важности секса, интимности и страствене љубави за оне у дужим или каснијим везама. Старији људи имају тенденцију да буду задовољнији у својим односима, али се суочавају са већим препрекама за улазак у нове везе него млађи или средовечни људи. Посебно се старије жене суочавају са друштвеним, демографским и личним препрекама; мушкарци од 65 и више година имају скоро двоструко веће шансе да буду у браку него жене, а скоро три пута је већа вероватноћа да ће удовци излазити 18 месеци након губитка партнера у поређењу са удовицама.

Боља половина

Термин боља половина стекао је популарност током 1990-их, одражавајући све веће прихватање 'нехетеронормативних' односа. Може се користити да се избегне стварање претпоставке о полу или статусу у вези (нпр. у браку, ванбрачној заједници, грађанској заједници) интимног партнера особе. Кохабитације настављају да расту у заступљености, при чему многи партнери сматрају да је кохабитација скоро једнако озбиљна као брак или замена за брак. Посебно LGBTQ особе могу се суочити са јединственим изазовима у успостављању и одржавању интимних односа. Напрезања 'унутрашње хомо-негативности' и представљање себе у складу са друштвено прихватљивим родним нормама може смањити задовољство и емоционалне и здравствене бенефиције које доживљавају у својим односима.. LGBTQ младима такође недостаје друштвена подршка и вршњачке везе које уживају хетеронормативни млади људи. Без обзира на то, упоредна истраживања хомосексуалних и хетеросексуалних парова открила су мали број разлика у интензитету, квалитету, задовољству или посвећености односа.

Референце

Литература

Miller, Rowland & Perlman, Daniel (2008). Intimate Relationships (5th ed.). McGraw-Hill. Perlman, D. (2007). . Canadian Psychology,

Moore, M. (1985) : 237–247.

Спољашње везе

International Association for Relationship Research Process of Adaption in Intimate Relationships

Категорија:Социологија