мини|242x242п|Нарцис (1597–1599), дело Каравађа; човек заљубљен у сопствени одраз Нарцисоидност или нарцисизам, је стил личности усмерен на себе, који се одликује претераном заокупљеношћу собом и сопственим потребама, често на штету других. Назван по Нарцису, лику из грчке митологије који се заљубио у сопствени одраз, нарцизам је временом постао психолошки појам који се интензивно проучава од почетка XX века и који је препознат као значајан у различитим областима друштва.

Нарцизам постоји на континууму који се протеже од нормалног до абнормалног испољавања особина личности. Иако многи психолози сматрају да је умерен степен нарцизма код људи нормалан и здрав, постоје и израженији облици, нарочито код људи са нарцистичким поремећајем личности (НПЛ), код којих нарцистичке особине постају патолошке, што може довести до нарушеног функционисања и психосоцијалне онеспособљености. Нарцизам је такође проучаван у оквиру истраживања мрачне тријаде, заједно са субклиничком психопатијом и макијавелизмом.

Историјска позадина Термин нарцизам потиче од имена Нарцис, лика из грчке митологије најпознатијег по причи коју је римски песник Овидије забележио у делу Метаморфозе, написаном 8. године нове ере. Трећа књига овог дела говори о митској причи о лепом младићу Нарцису, који одбацује удварања бројних потенцијалних љубавника. Када Нарцис одбије нимфу Ехо, која је била проклета да може само да понавља звукове које су други производили, богови га кажњавају тако што га наводе да се заљуби у сопствени одраз у води. Када Нарцис схвати да предмет његове љубави не може да му узврати љубав, постепено вене и умире.

Појам претеране себичности препознат је током читаве историје. У античкој Грчкој ова појава је схватана као хибрис.

Тек крајем XIX века нарцизам је почео да се дефинише у психолошком смислу. Од тада је овај термин у психологији добијао различита значења. Коришћен је за описивање:

сексуалне перверзије, нормалне развојне фазе, симптома психозе и особине која се јавља у неколико подтипова теорије објектних односа. Године 1889, психијатри Пол Неке и Хавелок Елис независно један од другог употребили су термин „нарцизам“ како би описали особу која се према сопственом телу односи на исти начин на који се обично односи према телу сексуалног партнера. Нарцизам је у овом контексту сматран перверзијом која је обузимала целокупни сексуални живот особе. Године 1911. Ото Ранк објавио је први клинички рад о нарцизму, повезујући га са сујетом и самодивљењем.

У есеју из 1913. године под насловом Комплекс бога: веровање да је неко Бог и особине личности које из тога произлазе, Ернест Џонс разматрао је крајњи нарцизам као особину личности. Људе са комплексом бога описао је као дистанциране, претерано свесне сопствене важности, превише самоуверене, аутоеротичне, неприступачне, заокупљене дивљењем према себи и егзибиционистички настројене, са фантазијама о свемоћи и свезнању. Приметио је да су ти људи имали снажну потребу за јединственошћу.

Сигмунд Фројд је 1914. године објавио своју теорију нарцизма у опширном есеју под насловом О нарцизму: увод. За Фројда, нарцизам се односи на усмеравање либидиналне енергије појединца ка самом себи, уместо ка објектима и другим људима. Он је претпоставио постојање универзалног „примарног нарцизма“, који представља фазу сексуалног развоја у раном детињству, неопходну међуфазу између аутоеротизма и објектне љубави, односно љубави према другима. Делови ове „самољубави“ или его-либида у каснијим фазама развоја усмеравају се ка споља, односно „дају“ другима. Фројд је до претпоставке о „секундарном нарцизму“ дошао посматрајући специфичну природу односа оболелих од шизофреније према себи и свету. Уочио је да су две основне особине таквих пацијената мегаломанија и повлачење интересовања из стварног света људи и ствари: „либидо који је повучен из спољашњег света усмерен је ка егу и тако доводи до става који се може назвати нарцизмом“.

Године 1925, Роберт Велдер је нарцизам одредио као особину личности. Његова дефиниција описивала је особе које се снисходљиво односе према другима, осећају се надмоћно у односу на њих, заокупљене су дивљењем других и показују недостатак емпатије. Његов пацијент био је успешан научник који је показивао став надмоћи, био опседнут јачањем самопоштовања и није испољавао уобичајена осећања кривице. Пацијент је био дистанциран и независан од других, није био способан за емпатију и био је сексуално себичан. Велдеров пацијент је такође био претерано логичан и аналитичан и више је ценио апстрактно интелектуално мишљење него практичну примену научног знања.

Карен Хорнај је 1939. године претпоставила да се нарцизам налази на континууму који се протеже од здравог самопоштовања до патолошког стања.

Термин је ушао у ширу друштвену свест након објављивања књиге Култура нарцизма аутора Кристофера Лаша 1979. године. Од тада су друштвене мреже, блогери и аутори књига за самопомоћ неселективно користили термин „нарцизам“ као ознаку за људе који делују у сопственом интересу, као и за све починиоце насиља у породици.

Испољавање

Основни облици испољавања

Утврђена су два основна облика испољавања нарцизма: грандиозни и рањиви. Према новијим схватањима, суштина нарцизма лежи у егоцентричном антагонизму, односно у преувеличаном осећају сопствене важности и права на посебан третман, а испољава се кроз себичност, осећај сопствених права, недостатак емпатије и обезвређивање других. Грандиозност и рањивост сматрају се различитим облицима испољавања овог антагонистичког језгра, који произлазе из индивидуалних разлика у снази мотивационих система приближавања и избегавања. Ковалчик, Палмијери, Конте и Волиш претпоставили су да се истински нарцисоидне особе могу сврстати у подтип рањивог нарцизма, док би грандиозни нарцизам могао представљати облик психопатије.

Грандиозни нарцизам

Сматра се да грандиозни нарцизам настаје спојем антагонистичког језгра и темпераментне смелости, која се одликује позитивном емоционалношћу, друштвеном доминацијом, трагањем за наградом и склоношћу ка ризику. Поред антагонизма, грандиозност се одликује саморегулаторним стилом који карактеришу самопоуздање, егзибиционизам и манипулативност:

Високо самопоштовање и јасан осећај сопствене јединствености и надмоћи, праћени фантазијама о успеху и моћи и великим амбицијама. Друштвена моћ, која се испољава кроз егзибиционистичко, ауторитативно, харизматично и самопромотивно понашање у међуљудским односима. Експлоататорски и на сопствени интерес усмерени односи са другима; краткорочни односи засновани на манипулацији и давању предности личној користи у односу на друге добробити које произлазе из друштвених односа.

Рањиви нарцизам

Сматра се да рањиви нарцизам настаје комбинацијом антагонистичког језгра и темпераментне реактивности, која се одликује негативном емоционалношћу, социјалним избегавањем, пасивношћу и израженом склоношћу ка бесу. Поред антагонизма, рањивост се испољава кроз стидљив, осветољубив и зависан стил саморегулације:

Ниско и условљено самопоштовање, нестабилан и нејасан осећај сопственог идентитета и огорченост због успеха других.

Социјално повлачење, које произлази из стида, неповерења у намере других и забринутости због прихваћености.

Захтевни и опсесивни односи са другима; дугорочни односи обележени прекомерном потребом за дивљењем, одобравањем и подршком, као и осветољубивошћу када те потребе нису задовољене.

Други облици испољавања

Сексуални

Сексуални нарцизам описан је као егоцентричан образац сексуалног понашања који подразумева преувеличан осећај сопствених сексуалних способности или права на сексуалне односе, понекад у облику ванбрачних веза. То може представљати прекомерну компензацију за ниско самопоштовање или неспособност успостављања и одржавања стварне интимности.

Иако се сматра да је овај образац понашања чешћи код мушкараца него код жена, он се јавља и код мушкараца и код жена који осећај сексуалне неадекватности надокнађују претераним поносом или опседнутошћу сопственом мушкошћу или женственошћу.

Неки стручњаци сматрају да је контроверзно стање које се назива сексуална зависност заправо облик сексуалног нарцизма или сексуалне компулсивности, а не облик зависничког понашања.

Нарцизам код родитеља

Нарцисоидни родитељи често доживљавају своју децу као продужетке себе и подстичу их да се понашају на начин који задовољава емоционалне потребе родитеља и њихове потребе за очувањем самопоштовања. Због своје рањивости, деца могу бити значајно погођена оваквим понашањем. Да би задовољило потребе родитеља, дете може потиснути или жртвовати сопствене жеље и осећања. Дете одгајано на овај начин може у одраслом добу имати потешкоће у успостављању и одржавању интимних односа.

У екстремним случајевима, овакав стил васпитања може довести до отуђених односа са децом, праћених осећањем огорчености, а у неким случајевима и до самодеструктивних склоности.

Порекло нарцизма код деце често се објашњава теоријом социјалног учења. Према теорији социјалног учења, друштвено понашање се стиче посматрањем и опонашањем понашања других. Према том схватању, већа је вероватноћа да ће деца развити нарцисоидне особине када их родитељи прецењују.

Радно место

Код неких професионалаца постоји снажна потреба да непрестано потврђују своју стручност, чак и када нису у праву. Професионални нарцизам може довести до тога да иначе способни, па чак и изузетни професионалци упадну у нарцисоидне замке. Према једном схватању, већина професионалаца настоји да изгради представу о себи која одише ауторитетом, контролом, знањем, стручношћу и угледом. Нарцизам је, у том смислу, присутан у свима нама, јер се плашимо да ћемо изгледати глупо или неспособно.

Руководиоци су често изложени потенцијалним подстицајима који подстичу нарцизам. Неки од њих су материјалне природе, као што су статусни симболи попут службених аутомобила, службених паметних телефона или престижних канцеларија са погледом кроз прозор, док други укључују ласкање и пажњу колега и подређених.

Нарцизам је повезан са низом потенцијалних проблема у руковођењу, од слабе способности мотивисања других до доношења ризичних одлука, а у екстремним случајевима и са криминалом белих оковратника. Истакнути корпоративни руководиоци који изузетно наглашавају профит могу својим организацијама донети позитивне краткорочне користи, али дугорочно могу негативно утицати како на појединачне запослене тако и на читаве компаније.

Подређени могу открити да их свакодневно пружање подршке нарцисоидном руководиоцу брзо претвара у изворе који омогућавају такво понашање, осим ако веома пажљиво не одржавају одговарајуће границе.

Истраживања улоге личности у успостављању лидерске позиције показала су да се појединци који напредују до руководећих положаја могу описати као међуљудски доминантни, екстравертни и друштвено вешти. При испитивању повезаности нарцизма са напредовањем до руководећих положаја, показало се да су нарцисоидне особе, које су често међуљудски доминантне, екстравертне и друштвено веште, такође склоне напредовању на руководеће положаје, али су чешће постајале руководиоци у ситуацијама у којима нису биле претходно познате, као што је запошљавање споља, за разлику од интерних унапређења. Парадоксално, нарцизам се може испољавати кроз особине које појединцу олакшавају успон на руководећи положај, али га на крају могу довести до слабих резултата или чак неуспеха.

Нарцизам може стварати проблеме и међу запосленима уопште. На пример, особе које постижу високе резултате на скалама за мерење нарцизма склоније су контрапродуктивном понашању којим наносе штету организацији или другим људима на радном месту. Агресивно и контрапродуктивно понашање обично се јавља када је самопоштовање угрожено. Особе са израженим нарцизмом имају крхко самопоштовање и лако се осећају угрожено. Једно истраживање показало је да запослени са израженим нарцизмом чешће доживљавају понашање других на радном месту као насилно и претеће него особе са нижим степеном нарцизма.

Односи