thumb|alt=Инкунабула која у центру слике приказује текст почетка Аристотелове Метафизике. Изнад ње стоји група људи у шареним одорама, а испод су животиње на трави.|Почетак Аристотелове Метафизике, једног од темељних текстова ове дисциплине Метафизика је грана филозофије која истражује основну структуру стварности. Традиционално се сматра проучавањем карактеристика света које су независне од ума, али неки теоретичари је виде као истраживање концептуалног оквира људског разумевања. Неки филозофи, укључујући Аристотела, називају метафизику првом филозофијом како би нагласили да је она фундаменталнија од других облика филозофског истраживања.
Метафизика обухвата широк спектар општих и апстрактних тема. Она истражује природу постојања, заједничке карактеристике свих ентитета и њихову поделу на категорије бића. Утицајна подела је на партикуларије и универзалије. Партикуларије су појединачни јединствени ентитети, попут одређене јабуке. Универзалије су опште карактеристике које различите партикуларије деле, попут боје црвена. Модална метафизика испитује шта значи да је нешто могуће или неопходно. Метафизичари такође истражују концепте простора, времена и промене, као и њихову везу са каузалношћу и законима природе. Друге теме укључују начин на који су ум и материја повезани, да ли је све у свету унапред одређено и да ли постоји слободна воља.
Метафизичари користе различите методе за своја истраживања. Традиционално се ослањају на рационалне интуиције и апстрактно резоновање, али су недавно укључили и емпиријске приступе повезане са научним теоријама. Због апстрактне природе своје теме, метафизика је наилазила на критике које доводе у питање поузданост њених метода и смисленост њених теорија. Метафизика је релевантна за многа поља истраживања која се често имплицитно ослањају на метафизичке концепте и претпоставке.
Корени метафизике леже у антици, у спекулацијама о природи и пореклу универзума, попут оних у Упанишадама у древној Индији, таоизму у древној Кини и пресократској филозофији у античкој Грчкој. Током каснијег средњег века на Западу, расправе о природи универзалија биле су под утицајем филозофија Платона и Аристотела. Модерни период је донео појаву различитих свеобухватних система метафизике, од којих су многи прихватили идеализам. У 20. веку, традиционална метафизика уопште, а посебно идеализам, суочили су се са различитим критикама, што је подстакло нове приступе метафизичком истраживању.
Дефиниција Метафизика је проучавање најопштијих карактеристика стварности, укључујући постојање, објекте и њихова својства, могућност и неопходност, простор и време, промену, узрочност и однос између материје и ума. Она је једна од најстаријих грана филозофије.
Прецизна природа метафизике је спорна, а њена карактеризација се мењала током историје. Неки приступи виде метафизику као јединствено поље и дају широку дефиницију, схватајући је као проучавање „фундаменталних питања о природи стварности” или као истраживање суштина ствари. Други приступ сумња да различита подручја метафизике деле скуп основних карактеристика и уместо тога пружа детаљнију карактеризацију набрајањем свих главних тема које метафизичари истражују. Неке дефиниције су дескриптивне и пружају опис онога што метафизичари раде, док су друге нормативне и прописују шта би метафизичари требало да раде.
Двe историјски утицајне дефиниције у античкој и средњовековној филозофији схватају метафизику као науку о првим узроцима и као проучавање бића qua бића, то јест, као тему о томе шта је заједничко свим бићима и којим фундаменталним категоријама припадају. У модерном периоду, опсег метафизике се проширио на теме као што су разлика између ума и тела и слободна воља. Неки филозофи следе Аристотела у описивању метафизике као „прве филозофије”, сугеришући да је она најосновније истраживање од којег на неки начин зависе све друге гране филозофије.
thumb|alt=Уљана слика која приказује Канта спреда на тамној позадини у седећем положају, наслоњеног на сто са перјем и мастилом, у смеђој свечаној одећи|Имануел Кант је осмислио метафизику из перспективе критичке филозофије као проучавање принципа који леже у основи целокупног људског мишљења и искуства.
Метафизика се традиционално схвата као проучавање карактеристика стварности независних од ума. Почевши од Кантове критичке филозофије, истакнутост је добила алтернативна концепција која се фокусира на концептуалне шеме, а не на спољашњу стварност. Кант разликује трансцендентну метафизику, која има за циљ да опише објективне карактеристике стварности изван чулног искуства, од критичке перспективе на метафизику, која оцртава аспекте и принципе који леже у основи целокупног људског мишљења и искуства. Филозоф П. Ф. Стросон је даље истраживао улогу концептуалних шема, правећи разлику између дескриптивне метафизике, која артикулише концептуалне шеме које се уобичајено користе за разумевање света, и ревизионарне метафизике, која има за циљ стварање бољих концептуалних шема.
Метафизика се разликује од појединачних наука проучавањем најопштијих и најапстрактнијих аспеката стварности. Појединачне науке, насупрот томе, испитују специфичније и конкретније карактеристике и ограничавају се на одређене класе ентитета, као што је фокус на физичке ствари у физици, жива бића у биологији и културе у антропологији. Спорно је у којој мери је овај контраст строга дихотомија, а не постепен континуум.
Етимологија Реч метафизика потиче од старогрчких речи (, што значи „после”, „изнад” и „изван”) и (), као скраћени облик од (, што значи „оно што долази после физике”). Ово се често тумачи тако да метафизика расправља о темама које, због своје општости и свеобухватности, леже изван домена физике и њеног фокуса на емпиријско посматрање. Могуће је да је метафизика добила своје име историјском случајношћу када је објављена Аристотелова књига на ову тему. Аристотел није користио термин метафизика, али је његов уредник (вероватно Андроник са Родоса) можда сковао тај назив за њен наслов како би указао да би ову књигу требало проучавати након Аристотелове књиге објављене о физици: дословно „после физике”. Термин је у српски језик ушао преко латинске речи .
Гране Природа метафизике се такође може окарактерисати у односу на њене главне гране. Утицајна подела из ране модерне филозофије разликује општу и посебну или специфичну метафизику. Општа метафизика, која се назива и онтологија, заузима најширу перспективу и проучава најосновније аспекте бића. Она истражује карактеристике које сви ентитети деле и како се ентитети могу поделити у различите категорије. Категорије су најопштије врсте, као што су супстанција, својство, релација и чињеница. Онтолози истражују које категорије постоје, како зависе једна од друге и како формирају систем категорија који пружа свеобухватну класификацију свих ентитета.
Посебна метафизика разматра биће из ужих перспектива и подељена је на поддисциплине на основу перспективе коју заузимају. Метафизичка космологија испитује променљиве ствари и истражује како су повезане да би формирале свет као тоталитет који се протеже кроз простор и време. Рационална психологија се фокусира на метафизичке основе и проблеме који се тичу ума, као што су његов однос према материји и слобода воље. Природна теологија проучава божанско и његову улогу као првог узрока. Опсег посебне метафизике се преклапа са другим филозофским дисциплинама, што чини нејасним да ли нека тема припада њој или областима као што су филозофија духа и теологија.
Почевши од друге половине 20. века, примењена метафизика је осмишљена као област примењене филозофије која испитује импликације и употребу метафизике, како унутар филозофије, тако и у другим областима истраживања. У областима као што су етика и филозофија религије, бави се темама попут онтолошких основа моралних тврдњи и верских доктрина. Изван филозофије, њене примене укључују употребу онтологија у вештачкој интелигенцији, економији и социологији за класификацију ентитета. У психијатрији и медицини, испитује метафизички статус болести.
Метаметафизика је метатеорија метафизике и истражује природу и методе метафизике. Она испитује како се метафизика разликује од других филозофских и научних дисциплина и процењује њену релевантност за њих. Иако расправе о овим темама имају дугу историју у метафизици, метаметафизика се тек недавно развила у систематско поље истраживања.
Теме Постојање и категорије бића
Метафизичари често сматрају постојање или биће једним од најосновнијих и најопштијих појмова. Постојати значи бити део стварности, што разликује стварне ентитете од замишљених. Према традиционално утицајном гледишту, постојање је својство својстава: ако неки ентитет постоји, онда су његова својства инстанцирана. Другачији став тврди да је постојање својство појединаца, што значи да је слично другим својствима, као што су облик или величина. Контроверзно је да ли сви ентитети имају ово својство. Према филозофу Алексијусу Мајнонгу, постоје непостојећи објекти, укључујући само могуће објекте попут Деда Мраза и Пегаза. Сродно питање је да ли је постојање исто за све ентитете или постоје различити начини или степени постојања. На пример, Платон је сматрао да платонски облици, који су савршене и непроменљиве идеје, имају виши степен постојања од материје, која може само несавршено да одражава платонске облике.
Још једна кључна брига у метафизици је подела ентитета у различите групе на основу заједничких основних карактеристика. Теорије категорија пружају систем најосновнијих врста или највиших родова бића успостављањем свеобухватног пописа свега. Једну од најранијих теорија категорија предложио је Аристотел, који је изложио систем од 10 категорија. Тврдио је да су супстанције (нпр. човек и коњ) најважнија категорија, јер се све друге категорије попут квантитета (нпр. четири), квалитета (нпр. бело) и места (нпр. у Атини) приписују супстанцијама и зависе од њих. Кант је схватао категорије као фундаменталне принципе који леже у основи људског разумевања и развио је систем од 12 категорија, подељених у четири класе: квантитет, квалитет, релација и модалитет. Новије теорије категорија предложили су Чарлс Сандерс Пирс, Едмунд Хусерл, Семјуел Александер, Родерик Чизом и Е. Џ. Лоу. Многи филозофи се ослањају на контраст између конкретних и апстрактних објеката. Према уобичајеном гледишту, конкретни објекти, попут стена, дрвећа и људских бића, постоје у простору и времену, подлежу променама и утичу једни на друге као узрок и последица. Они су у супротности са апстрактним објектима, попут бројева и скупова, који не постоје у простору и времену, непроменљиви су и не улазе у узрочне односе.
Партикуларије Партикуларије су појединачни ентитети и укључују и конкретне објекте, попут Аристотела, Ајфеловог торња или одређене јабуке, и апстрактне објекте, попут броја 2 или одређеног скупа у математици. Они су јединствени, непоновљиви ентитети и у супротности су са универзалијама, попут црвене боје, које истовремено могу постојати на више места и карактерисати више партикуларија. Широко распрострањено гледиште је да партикуларије инстанцирају универзалије, али да саме нису инстанциране нечим другим, што значи да постоје саме по себи, док универзалије постоје у нечем другом. Теорија супстратума, повезана са филозофијом Џона Лока, анализира сваку партикуларију као супстратум, који се назива и гола партикуларија, заједно са различитим својствима. Супстратум даје индивидуалност партикуларији, док својства изражавају њене квалитативне карактеристике или каква је она. Овај приступ одбацују теоретичари снопова. Инспирисани филозофијом Дејвида Хјума, они тврде да су партикуларије само снопови својстава без основног супстратума. Неки теоретичари снопова укључују у сноп индивидуалну суштину, која се према схоластичкој терминологији назива хаецеитет, како би осигурали да је сваки сноп јединствен. Још један предлог за конкретне партикуларије је да су оне индивидуализоване својом просторно-временском локацијом.