Развојна психологија је научна студија о томе како и зашто људи расту, мењају се и прилагођавају током свог живота. Научници су се првобитно бавили бебама и децом, а област се проширила на адолесценцију, развој одраслих, старење и цео животни век. Развојни психолози имају за циљ да објасне како се размишљање, осећања и понашања мењају током живота. Ово поље испитује промене у три главне димензије, а то су физички развој, когнитивни развој и социјално-емоционални развој. У оквиру ове три димензије налази се широк спектар тема укључујући моторичке вештине, извршне функције, морално разумевање, усвајање језика, друштвене промене, личност, емоционални развој, самопоимање и формирање идентитета.

Развојна психологија испитује утицаје природе и неговања на процес људског развоја, као и процесе промене контекста током времена. Многи истраживачи су заинтересовани за интеракције између личних карактеристика, понашања појединца и фактора средине. Ово укључује друштвени контекст и изграђено окружење.. Текуће дебате у вези са развојном психологијом укључују биолошки есенцијализам наспрам неуропластичности и фазе развоја наспрам динамичких система развоја. Истраживања у развојној психологији имају нека ограничења, али у овом тренутку истраживачи раде на томе да схвате како прелазак кроз фазе живота и биолошки фактори могу утицати на наше понашање и развој.

Развојна психологија обухвата низ области, као што су педагошка психологија, дечија психопатологија, форензичка развојна психологија, развој детета, когнитивна психологија, еколошка психологија и културолошка психологија. Утицајни развојни психолози из 20. века су Ури Бронфенбренер, Ерик Ериксон, Зигмунд Фројд, Ана Фројд, Жан Пијаже, Барбара Рогоф, Естер Телен и Лав Виготски.

Историјске претходнице

Развојна психологија је грана психологије која тежиште својих истраживања ставља на процес развоја не само у детињству већ и на све друге периоде одраслог доба, укључујући и доба старости. Као и свака друга научна дисциплина, и она има своју историју. Историчари ове психолошке дисциплине деле њену историју на следеће периоде: прелиминарни период, период уобличавања, формативни период, период институционализације и специјализације и савремени период.

Жан Жак Русо и Џон Вотсон се типично наводе као особе које су поставиле темеље модерне развојне психологије. Средином 18. века Жан Жак Русо је описао три фазе развоја: новорођенчад (рано детињство), деца (детињство) и адолесценција у делу Емил или о васпитању. Ондашњи просветни радници су свесрдно прихватили Русоове идеје.

Развојна психологија се углавном фокусира на то како и зашто се временом дешавају одређене промене (когнитивне, социјалне, интелектуалне, личне) у току људског живота. Постоје многи теоретичари који су дали дубок допринос овој области психологије. Један од њих, Ерик Ериксон развио је модел од осам фаза психолошког развоја. Он је веровао да се људи током живота развијају у фазама и да то утиче на њихово понашање.

Крајем 19. века, психолози упознати са еволуционом теоријом Дарвина почели су да траже еволутивни опис психолошког развоја; у том погледу се истицао пионирски психолог Грандвил Стенли Хол, који је покушао да повеже узраст детињства са претходним узрастима човечанства. Џејмс Марк Болдвин је написао више есеја у овој области, као што су Имитација: поглавље из природне историје свести и Ментални развој детета и расе: Методе и процеси, и био је у великој мери укључен у унапређење теорије развојне психологије. Фројдови концепти су се исто тако били бавили овом облашћу, и значајно су утицали на перцепцију јавности.

Теорије Психосексуални развој

мини|Зигмунд Фројд био је аустријски лекар и психијатар, оснивач психоанализе. Зигмунд Фројд је веровао да свако има свестан, предсвесни и несвесни ниво свести. У свесном, човек је свестан свог менталног процеса. Предсвест укључује информације које, иако тренутно нису у нашим мислима, могу бити доведене у свест. И на крају, несвесно укључује менталне процесе којих особа није свесна.

Он је веровао да постоји тензија између свесног и несвесног, јер свесно покушава да задржи оно што несвесно покушава да изрази. Да би то објаснио, развио је три структуре личности: ид, его и суперего. Ид, најпримитивнији од њих три, функционише према принципу задовољства: потрага за задовољством и избегавање бола. Суперего игра критичку и морализаторску улогу; а его је организовани, реалистички део који посредује између жеља ида и суперега.

На основу овога, предложио је пет универзалних фаза развоја, од којих се свака одликује ерогеном зоном која је извор дететове психосексуалне енергије. Прва је орална фаза која се јавља од рођења до 12. месеца живота. Током оралне фазе, „либидо је центриран у бебиним устима“. Беба је способна да сиса. Други је анални стадијум, од једне до три године. Током аналне фазе, дете врши нужду из ануса и често је фасцинирано својом дефекацијом. Трећи је фалусни стадијум, који се јавља од три до пет година старости (већина човекове личности се формира до овог доба). Током фалусне фазе дете је свесно својих полних органа. Четврта је фаза латенције, која се јавља од пете године до пубертета. Током фазе латенције, сексуални интереси детета су потиснути. Пета фаза је генитална фаза која се одвија од пубертета до одраслог доба. Током гениталне фазе, пубертет почиње да се одвија.

Теорије когнитивног развоја

мини|Жан Пијаже је био швајцарски развојни психолог и филозоф, познат по својој теорији когнитивног развоја и бројним експерименталним истраживањима о менталним способностима мале деце. Данас се сматра најзначајнијим развојним психологом 20. века. Жан Пијаже, швајцарски теоретичар, поставио је став да деца уче активно градећи знање кроз практично искуство. Он је сугерисао да је улога одрасле особе у помагању детету да учи била да пружи одговарајуће материјале са којима дете може да ступи у интеракцију и које користи за конструисање. Он је искористио сократовско испитивање како би подстакао децу да размисле о ономе што раде, и покушао је да их наведе да у својим објашњењима виде контрадикције.

Пијаже је веровао да се интелектуални развој одвија кроз низ фаза, које је описао у својој теорији о когнитивном развоју. Свака фаза се састоји од корака које дете мора да савлада пре него што пређе на следећи корак. Он је сматрао да ове фазе нису одвојене једна од друге, већ да се свака фаза надограђује на претходну у континуираном процесу учења. Он је предложио четири фазе: сензомоторну, преоперативну, конкретно оперативну и формално оперативну. Иако није сматрао да су се ове фазе догађале у било ком специфичном добу, многе студије су утврдиле када би требало да дође до испољавања ових когнитивних способности.

Фазе моралног развоја

Жан Пијаже је тврдио да се логика и морал развијају кроз конструктивне фазе. Проширујући Пијажеов рад, Лоренс Колберг је утврдио да се процес моралног развоја првенствено бави правдом и да се наставља током целог живота појединца.. (Ph.D. thesis). University of Chicago.

Предложио је три нивоа моралног расуђивања; предконвенционално морално резоновање, конвенционално морално резоновање и постконвенционално морално резоновање. Предконвенционално морално резоновање је типично за децу и карактерише га расуђивање које се заснива на наградама и казнама које су повезане са различитим правцима деловања. Конвенционални морални разум се јавља током касног детињства и ране адолесценције и карактерише га расуђивање засновано на правилима и конвенцијама друштва. На крају, постконвенционално морално резоновање је фаза током које појединац види друштвена правила и конвенције као релативне и субјективне, а не као ауторитативне.

Колберг је користио Хајнцову дилему да примени на своје фазе моралног развоја. Хајнцова дилема укључује Хајнцову жену која умире од рака и Хајнца који има дилему да спасе своју жену крађом дроге. Преконвенционални морал, конвенционални морал и постконвенционални морал се примењују на Хајнцову ситуацију.

Фазе психосоцијалног развоја

Немачко-амерички психолог Ерик Ериксон и његова сарадница и супруга Џоан Ериксон постављају осам фаза индивидуалног људског развоја под утицајем биолошких, психолошких и друштвених фактора током животног века. У свакој фази особа мора да реши изазов, или егзистенцијалну дилему. Успешно решавање дилеме доводи до тога да особа уграђује позитивну врлину, али неуспех у решавању фундаменталног изазова тог стадијума појачава негативне перцепције особе или света око ње, а лични развој особе не може да напредује. Прва фаза, "Поверење против неповерења", одвија се у детињству. Позитивна врлина за прву фазу је нада, у томе да дете научи коме да верује и има наду да ће група људи бити ту за њега/њу.

Друга фаза је "аутономија против стида и сумње" са позитивном врлином која је воља. Дешава се у раном детињству када дете учи да постане независније откривајући за шта је способно, док ако је дете претерано контролисано, осећај неадекватности се појачава, што може довести до ниског самопоштовања и сумње.

Трећа фаза је „иницијатива против кривице“. Врлина стеченог је осећај сврхе. Ово се првенствено дешава кроз игру. Ово је фаза у којој ће дете бити радознало и имати много интеракција са другом децом. Они ће постављати многа питања како њихова радозналост расте. Ако је присутно превише кривице, дете може спорије и теже комуницирати са својим светом и другом децом у њему.

Четврта фаза је „компетентност против инфериорности“. Врлина ове фазе је компетенција и резултат је раних искустава детета у школи. Ова фаза је када ће дете покушати да добије одобравање других и схвати вредност својих достигнућа.

Пета фаза је "идентитет против конфузије улога". Добијена врлина је верност и дешава се у адолесценцији. Тада дете идеално почиње да идентификује своје место у друштву, посебно у смислу родне улоге.

Шеста фаза је "интимност против изолације", која се дешава код младих одраслих, а стечена врлина је љубав. Ово је када особа почиње да дели свој живот са неким другим интимно и емотивно. Ако то не радите, то може појачати осећај изолације.

Седма фаза је "генеративност против стагнације". То се дешава у одраслом добу и стечена врлина је брига. Особа постаје стабилна и почиње да враћа подизањем породице и укључивањем у заједницу.

Осма фаза је "интегритет ега против очаја". Када неко остари, осврће се на свој живот и размишља о својим успесима и неуспесима. Ако ово реше позитивно, стиче се врлина мудрости. Ово је такође фаза када се може стећи осећај затворености и прихватити смрт без жаљења или страха.

Модел хијерархијске сложености

Мајкл Комонс је побољшао и поједноставио развојну теорију Бербела Инхелдера и Жана Пијажеа и нуди стандардни метод испитивања универзалног обрасца развоја. Модел хијерархијске сложености није заснован на процени информација специфичних за домен, он дели редослед хијерархијске сложености задатака којима се треба бавити од перформанси фазе на тим задацима. Фаза је редослед хијерархијске сложености задатака које учесник успешно решава. Он је проширио Пијажеових оригиналних осам фаза (рачунајући половину) на седамнаест фаза. Фазе су:

Калкулативна Аутоматска Сензорна и моторна Кружна сензорно-моторна Сензорно-моторна Номинална Реченична Преоперативна Примарна Конкретна Апстрактана Формална Систематична Метасистематска Парадигматска Унакрсна парадигматична Мета-унакрсна-парадигматична

У овом моделу постоје три главна аксиома за испуњење како би задатак вишег реда координирао следећи задатак нижег реда. Аксиоми су правила која се поштују да би се утврдило како МХС наређује акције да формирају хијерархију. Ови аксиоми су:

дефинисани у терминима задатака на следећем нижем реду хијерархијске сложености радње задатка; дефинисан као радња задатка вишег реда која организује две или више мање сложених акција; то јест, сложенија радња одређује начин на који се мање сложене радње комбинују; дефинисано као задатак нижег реда, радње морају бити изведене непроизвољно.

Теорија еколошких система