Акне () су инфламаторно (упално, запаљењско) обољење коже, узроковано променама у пилосебацеалној јединици (структури која се налази у кожи и састоји се из фоликула длаке и њему придружене лојне жлезде). Уобичајено је да се акне називају бубуљице.
Ово стање обично настаје током пубертета, и нарочито је заступљено у популацији западних земаља, што се објашњава већом генетичком предиспонираношћу. Акне су појавни облик претераног одзива лојних жлезди на уобичајене нивое мушког хормона тестостерона. Код већине људи овај пренаглашен одзив нестаје током времена и око двадесете године акне нестају или се у најмањој мери повлаче, било делимично било привремено. Међутим, не постоји начин помоћу кога се може поуздано предвидети колико дуго времена ће оне опстати, и код неких особа оне се задржавају деценијама, и опстају у тридесетим и четрдесетим годинама живота, па понекад и касније. Акне погађају велики проценат популације у неком од животних раздобља. Појављују се на местима где су лојне жлезде најбројније - лице,врат,рамена,груди и леђа
Сам израз акне потиче из нетачно преузетог грчког израза акме, у смислу осипа коже) који се среће у списима Етиуса Емидеуса.
Симптоми Најуобичајенији облик акни са којим се срећемо је познат под именом "acne vulgaris", што у преводу значи „уобичајене акне." Прекомерно лучење лоја из лојне жлезде делује у спрези са зачепљењем канала лојне жлезде кроз који се лој, код здраве коже, нормално ослобађа. У неким случајевима може доћи и до поремећаја процеса изумирања ћелија у површинским подслојевима коже који доводе до прекомерног љуспања коже, чији микрокомадићи могу доспети у канал поре лојне жлезде и тако физички омести нормално ослобађање лоја. Тада се лојне излучевине накупљају у кожи, у унутрашњости блокираног канала, стварајући повољне услове за раст бактерије Propionibacterium acnes која се и иначе налази у кожи али се под овим условима неконтролисано размножава. Као реакција на ову појаву, у кожи се покрећу запаљењски процеси, долази до упале која ствара видљиви знак на површини коже. Лице, груди, леђа, рамена и надлактице бивају обично најпогођеније регије тела.
Типичне повреде, или ране, узроковане акнама су: комедони, папуле, пустуле, нодули и запаљењске цисте. Оне представљају у већој мери упаљене облике испупчења румене боје која су испуњена гнојем. Неупаљене лојне жлезде, које се правилније називају епидермоидне цисте, се појављују или заједно са акнама или самостално, али нису увек присутне. Након нестанка рана изазваних акнама, могу остати мали ожиљци који могу бити и неуочљиви голим оком.
Осим последица које представљају ожиљци, главно дејство акни је психолошко и огледа се у смањењу самопоуздања и депресији. Акне се обично појављују током пубертета, када су млади људи и иначе склони осећању несигурности.
Узрочници акни Није у потпуности познат узрочник, или узрочници, акни. Познато је да постоје и наследни чиниоци. Неколико чинилаца је уочено у проучавањима процеса везаних за акне: Хормонска активност, попут менструалног циклуса и пубертета. Стрес, који покреће повећано лучење хормона надбубрежних жлезда (хормони стреса). Хиперактивност лојних жлезди, која је узрокована између осталог и преко претходно поменута два механизма. Нагомилавање изумрлих ћелија површинских слојева коже. Бактерије у порама, услед чијег прекомерног присуства тело покреће алергијску реакцију. Иритација коже или чешање било које врсте активира и потпомаже упалне процесе. Употреба анаболичких стероида. Било који препарати, лекови који садрже халогене (јодиди, хлориди, бромиди), литијум, барбитурате, или андрогене. Излагање високим нивоима једињења хлора, поготово хлорним диоксинима, може узроковати снажну и дуготрајну појаву акни познатију као хлоракна.
Традиционално, пажња је углавном усмеравана на хормонски изазвано прекомерно лучење лоја која је сматрана главним доприносиоцем овој болести. Недавно је већа пажња посвећена појави сужења лојних канала јер се она сматра другим најважнијим чиниоцем у развоју болести. Абнормално љуспање ћелија у површинским подслојевима коже, абнормално везивање ћелија унутар фоликула длаке ("хиперкератинизација"), и нагомилавање воде унутар коже (које изазива надимање ткива коже и притисак на канале све до њиховог затварања) су појаве предложене као важни делујући механизми. Неколико хормона је доведено у везу са акнама: мушки хормони тестостерон, дихидротестостерон (DHT) и дихидроепиандростерон сулфат (DHEAS), као и инсулину сличан фактор раста 1 (IGF-I). Осим тога, показало се да је кожа која је склона акнама отпорна према инсулину.
Развој акни (acne vulgaris) у зрелијем добу је неуобичајен, мада је ово старосно доба погодно за друго обољење коже под именом Rosacea (розацеа) која има и сличну појавну слику. Праве акне (acne vulgaris) код зрелијих особа могу бити показатељ и других повезаних стања попут трудноће или поремећаја попут синдрома полицистичних јајника или ретког Кашинговог синдрома.
Заблуде везане за порекло акни Постоје заблуде о узроку акни и о стварима које их не узрокују. Најчешће су: Дијета (начин исхране). Једна погрешна студија навела је на закључак да чоколада, помфрит, чипс и шећер, између осталог, утичу на акне. Недавно спроведен преглед научне литературе показује да нема аргумената нити у корист нити против ових тврдњи. Консензуз постигнут међу здравственим радницима је тај да оболели од акни треба да испробавају различите начине исхране и уздржавају се од узимања оних намирница за које открију да утичу на погоршање стања акни. Скорашње проучавање, спроведено над 47,335 жена открило је позитивну епидемиолошку придруженост између конзумирања, поготово обраног, млека и појаве акни. Истраживачи износе хипотезу да ова придруженост може бити узрокована хормонима (попут говеђег IGF-I) присутног у крављем млеку; али овај податак није дефинитивно потврђен. Морска храна, са друге стране, може садржати релативно високе нивое јода, али вероватно недовољно да изазове навалу акни. Ипак, особе које су склоне акнама ће можда пожелети да избегну прекомерно конзумирање намирница са високим садржајем јода. Такође се предлаже постојање везе између начина исхране са високим садржајем шећера и акни. Према овој хипотези, изненадно одсуство акни у земљама које не припадају западним подручјима може се објаснити њиховим начином исхране који има ниски гликемијски индекс. Неопходна су додатна истраживања су како би се утврдило да ли смањен унос намирница високог гликемијског индекса (попут газираних напитака, слаткиша, белог хлеба) може значајно ублажити акне, мада конзумирање намирница високог гликемијског индекса треба свакако свести на минимум, због њиховог утицаја на опште здравствено стање. Недостатак личне хигијене. Акне нису узроковане нечистоћом. Ова заблуда вероватно потиче од чињенице да су у механизам настајања акни укључене и инфекције. Заправо, блокада која ствара акне настаје дубоко унутар коже у уском каналу фоликула длаке, из којег их је немогуће испрати. Ови чепови се формирају од ћелија и лоја који ствара тело. Бактерије укључене у процес су исте те које су и иначе присутне у кожи. Редовно чишћење коже може ублажити, али не и предупредити, акне код одређене особе и веома су мале варијације у испољавању акни узроковане варијацијама у хигијени. Све што превазилази веома нежну негу може заправо погоршати повреде и чак подстаћи појаву нових кроз оштећивање или пресушивање коже. Секс. Раширени су митови који тврде да мастурбација потпомаже појаву акни и да их, супротно њој, целибат или сексуални однос могу излечити. Не постоје научни подаци који доказују чињеничност било које од ових тврдњи.
Лечења Временски ток лечења акни Историјат акни потиче из најранијих периода документоване историје. У древном Египту, забележено је да је неколико фараона патило од акни. Од Античких Грка долази и енглески израз акне (енг. acne, који у преводу значи тачка или врх). Лечење акни има, исто тако, значајну историју: Древни Рим : купање у врелој, и често сумпорној, минералној води је било један од неколицине доступних начина лечења акни. Један од најранијих текстова у коме се помињу проблеми са кожом је De Medicina који је написао Целзус. 1800-те: дерматолози деветнаестог века употребљавали су сумпор у лечењу акни. Веровало се да сумпор исушује кожу. 1920-те: употребљава се бензоил пероксид. 1930-те: употребљавају се лаксативи у лечењу такозваних бубуљица чедности. 1950-те: када су у употребу ушли антибиотици, откривено је да имају повољан утицај на акне. Давани су орално у почетку. Топијски антибиотици су постали доступни мало касније. 1960-те: Витамин А и Ретин А су показали делотворност у лечењу акни. То је довело до развоја изотретионина који се током 1980-их у САД продавао као Accutane и Roaccutane. 1990-те: уведено је лечење ласером. 2000-те: уведена је терапија плавим/црвеним светлом.
Неки стари начини лечења, попут лаксатива, су избачен из употребе али су други, попут бањских начина опстали и постају све популарнији.
Доступни начини лечења Постоји велики број производа у продаји који се користе за лечење акни, од којих су многи без било каквих клинички доказаних ефеката. Уопштено говорећи, успешно лечење даје мало видљивих ефеката у току прве две недеље; потом се акне повлаче постепено током приближно 3 месеца, након којих побољшање достиже стање даље стагнације. Лечења која обећавају побољшања у року од 2 недеље вероватно ће се на крају показати као разочаравајућа.
Комбинација поступака лечења може умногоме умањити обим и тежину стања акни у великом броју случајева. Лечења која су најделотворнија су уједно и најсклонија појави пропратих ефеката и захтевају велики степен надзора, тако да је постепен приступ често у употреби. Многе особе се консултују са доктором када одлучују који начин лечења да употребе, нарочито када разматрају комбиновану примену третмана. За известан број поступака лечења се показало да су делотворна. Наводимо их:
Абразија коже Абразија, или скидање површинских слојева коже, се може спроводити било механички, помоћу абразивне тканине или течног пречишћивача, било хемијски. Уобичајена хемијска средства су салицилна киселина и гликолна киселина, које олакшавају перутање површинских подслојева коже, а са циљем да се спречи нагомилавање слојева изумрлих ћелија које се стапају са здравим слојевима и зачепљују поре. Од помоћи су и при уклањању блокада из зачепљених пора. Приметите да се под хемијским перутањем не мисли на перутање у класичном макроскопском, видљивом, смислу већ на микроскопско разарање површинских слојева коже. Зависно од врсте абразије могућа је појава и видљивих љуспи коже. Овлаживачи и топијска средства против акни која садрже агенсе за изазивање хемијског перутања су обично доступна на тржишту. Механичка абразија се ређе користи јер су многе добробити уклањања ових површинских подслојева коже поништене последицама трљања и механичког надраживања коже.
Топијски бактерициди Широко распрострањени антибактеријски препарати који садрже бензоил пероксид могу се користити код благих и средње тешких случајева акни. Гелови или креме који садрже бензоил пероксид се утрљавају, два пута дневно, у поре захваћене регије и првенствено спречавају настајање нових акни уништавањем бактерије P.acnes. За разлику од антибиотика, бензоил пероксид има предност што је јак оксидант (суштински је благ избељивач) и тако не доводи до развоја резистентности код бактерија. Међутим, он редовно ствара исушеност у кожи, локалну иритацију и црвенило. Компромисни режим би подразумевао дневну употребу разблаженог бензоил пероксида (2,5%), у комбинацији са одговарајућим овлаживачима (не-комедонским) чиме би се спречило пресушивање коже.Kern, Daniel W. "Clear skin regimen: A free, step by step program." Acne.org.
При употреби бензоил пероксида мора се пазити обзиром да је он благ избељивач тако да ће избелити било какво влакно или косу уколико ступи у контакт са њима.