Паул Лудвиг Евалд фон Клајст (; Браунфелс, 8. август 1881 — Владимир, 13. новембар 1954) је био немачки фелдмаршал и носилац Витешког крста са храстовим лишћем и мачевима.
Рани период Евалд фон Клајст је рођен 8. августа 1881. године у граду Браунфелсу на Лану, у аристократској пруској породици генерала. Међу његовим прецима су се налазила три фелдмаршала, а један од њих, фелдмаршал Фридрих фон Клајст је ратовао 1814. године против Наполеона. Тридесет и једна особа међу његовим прецима била је носилац пруског одликовања -{Pour la Mérite}-. Клајстов отац је био доктор филозофије, Кристоп Албрехт Август Хиго фон Клајст и предавао је математику у једној приватној средњој школи.
Марта 1900. године Евалд фон Клајст је као подофицир приступио 3. коњичком пуку пољске артиљерије, да би већ 18. августа 1901. године добио чин потпоручника. Током 1907. године постао је пуковски ађутант. Након завршене коњичке школе у Хановеру (1908—1909), добио је 1910. године чин поручника, а потом је похађао Војну академију у Берлину, где је почео да се школује за генералштабног официра. Касније у току те године оженио се Гизелом Вахтел у Хановеру.
Клајст је 1912. године завршио Војну академију и постао командир 14. хусарског пука у Каселу, на месту официра при Генералштабу. Мало пре почетка Првог светског рата добио је чин ритмајстера ( коњички капетан) и прекомандован је на службу у штаб 1. хусарског пука.
Први светски рат Када је почео Први светски рат, ротмајстер фон Клајст је послат на Источни фронт где је провео наредне четири године. У бици код Таненберга, која се одвијала од 17. августа до 2. септембра 1914. године, командовао је коњичким ескадроном. На почетку битке руска војска је успела да уђе на територију Источне Пруске, али се ситуација касније изменила и Руси су доживели тежак пораз (око 92.000 заробљених и 50.000 погинулих и рањених војника). Дана 17. октобра 1915. године прешао је у штаб 85. ландвер пешадијске дивизије с чином генералштабног официра. Дана 1. јануара 1916. године унапређен је у чин бригадног ађутанта, а током јула исте године постао је дивизијски ађутант.
Крајем 1916. године пребачен је у службу артиљеријско-техничког интендантског дела 17. корпуса. Током 1917. године постављен је за начелника гардијске коњичке дивизије. Након капитулације Царске Русије, 1918. године дивизија је пребачена на Западни фронт и Клајст је са њом учествовао у биткама код Ремса, у Шампањи и на реци Мези. Пред крај рата постао је командант у Штаба 225. пешадијске дивизије. После потписивања примирја, Клајст је кратко време службовао у Добровољачком корпусу, али убрзо је приступио Рајхсверу на месту начелника штаба дивизије.
Између два рата Од 1919. до 1931. године Евалд фон Клајст је вршио различите дужности у штабовима и војно-школским установама: служио је у 13. коњичком пуку (1920—1923); предавао је тактику у Хановерској коњичкој школи (1923—1926); био је начелник штаба 2. коњичке дивизије у Бреславу (сада Вроцлав)(1927 — 1928); био је начелник штаба 3. пешадијске дивизије(1928 — 1931). Током 1931. године постављен је за команданта елитног 9. пешадијског пука у Потсдаму.
Како су расле функције које је вршио, тако су му расли и чинови: 1922. добио је чин мајора, 1926, постао је потпуковник, 1929. пуковник, а 1932. унапређен је у чин генерал-мајора. Дана, 1. фебруара 1932. године постављен је на чело 2. коњичке дивизије сменивши Герда фон Рундштета који је постао командант Трећег војног округа. Године 1935. Клајст је унапређен у чин генерал-потпуковника.
Клајстова супруга Гизел Вахел је родила два сина. Јоханес Јирген Евалд фон Клајст се родио 1917. године и кренуо очевим стопама. За време Другог светског рата он је био капетан у коњици на Источном фронту. Други син фон Клајста, Хиго Едмунд Кристоф Хајнрих се родио 1921. године. И он је за време Другог светског рата био на Источном фронту где се разболео од астме те је био отпуштен из војске као неспособан за војну службу.
Како је Вермахт напредовао у свом развитку, и војска је претрпела одређене реформе, тако да је 2. коњичка дивизија током 1936. године расформирана, а Клајстов штаб је прерастао у штаб 8. војног округа. Дана, 1. августа 1936. године Клајст је добио чин генерала коњице.
Њему су тада биле потчињене 8, 18. и 28. пешадијска дивизија као и Трећа и Четврта погранична команда. До фебруара 1938. године под његовом командом је био развој и нарастање оружане силе Вермахта у Шлеској, услед чега га је фон Браухич, којем се није свиђао промонархистички изглед фон Клајста, принудио да поднесе оставку. У знак захвалности фон Клајсту је дато право да носи жуте коњичке еполете (мисли се на чин Генерала коњице). Те еполете ће фон Клајст носити током целог Другог светског рата.
Други светски рат Пољска 1939 Годину и по дана Евалд фон Клајст је живео на прекрасном имању у Вајделбруку у близини Бреслава. Иако су нацисти гледали са антипатијом на фон Клајста, његове војничке способности никад нису оспораване од стране Хитлера. Током августа 1939. године, уочи напада на Пољску, у 58. години живота он је враћен у војну службу. Клајст је добио команду над 22. корпусом, који се налазио у саставу 14. армије генерала Вилхелма Листа и дејствовао је на јужном делу фронта.
Прва три дана рата корпус је чекао у резерви да би 4. септембра 1939. године, Клајст са својим корпусом, који је имао по једну оклопну, пешадијску и планинску дивизију, био послат у борбу. Фон Клајст се показао као изузетно способан командант приликом освајања нафтног рејона у близини Лавова. Дана, 17. августа његова војска се сјединила са војском генерала Гудеријана у близини реке Буг, и разделила територију Пољске на два дела.
Западни фронт 1940. Пре почетка француске кампање фон Клајсту је дат важан задатак. Дана, 29. фебруара 1940. године Хитлер је подржао предлог да се фон Клајст постави на место команданта тенковске групе на Западном фронту. Та група је у свом саставу имала: 41. оклопни корпус генерала Георга-Ханса Рајнхарда (6. и 8. оклопна дивизија), 19. оклопни корпус генерала Хајнца Гудеријана (1, 2. и 10. оклопна дивизија плус елитни моторизовани пук Велика „Немачка“), као и три моторизоване дивизије из састава 14. моторизованог корпуса генерала Густава фон Витерсхајма. Од десет оклопних дивизија спремних за напад на Француску, Белгију и Холандију, пет су биле под командом фон Клајста, а још две су стајале у резерви. Тако је фон Клајст постао први командант једне „оклопне армије“ (термин оклопна армија је званично уведен у употребу тек годину и по дана касније) а штаб 22. корпуса добио је привремено име „штаб оклопне групе Клајст“.
Клајст никада није имао посебну наклоност према тенковским јединицама и увек је давао предност коњу над тенком. Главнокомандујући у Немачкој копненој војсци такође су гледали са сумњом на тенковски род као и на концепцију муњевитог рата („Блицкриг“).
Пред „Оклопноу групу Клајст“ постављен је најважнији задатак за брзи успех на Западном фронту. По Манштајновом плану „Оклопна група Клајст“ требало је да пробије линију одбране на реци Мези и да се устреми ка Ламаншу, притом опкољавајући са југа савезничку војску. У случају успеха главнина савезничке војске би се нашла опкољена северно од Париза и рат би могао да се сматра решеним.
Сагласно Манштајновом плану Клајст је требало да изврши пробој кроз тешко проходне белгијске Ардене и да што пре стигне до реке Мезе. На тој реци одбрамбена линија била је јако слаба, зато што су Савезници сматрали да је на том терену немогуће извести крупну тенковску операцију. На северном крилу Клајстове групе налазио се 41. оклопни корпус генерала Рајнхарда а на јужном делу 19. оклопни корпус генерала Гудеријана. Корпус генерала Витерсхајма је остављен у резерви и он је требало да прати Гудеријана као претходница 12. армије генерала Вилхелма фон Листа. Поред „Оклопне групе Клајст“ на Западном фронту је дејствовала још једна оклопна група, а њу је чинио 15. оклопни корпус. Дивизије из 15. оклопног корпуса (5. и 7. оклопна) под командом генерала Хермана Хота нису могле по снази да се мере са прејаком „Оклопном групом Клајст“, али су имале и лакши задатак.
У 18:00 сати 9. маја 1940. године „Оклопна група Клајст“ је почела да се помера ка рејонима одређеним за почетак напада. Акција је почела сутрадан ујутру у 4:00 сата, 10. маја 1940. године, на граници Немачке са Холандијом, Белгијом, Луксембургом и Француском. Ловци и бомбардери Луфтвафе напали су аеродроме, војна складишта и објекте у дубини од 250 km од линије фронта. Клајстови тенкови и пешадија просто су протрчали кроз Луксембург и лако пробили белгијску граничну линију. Француски коњички корпус, који је требало да уђе на територију Белгије одмах након нарушавања белгијске неутралности од стране Немачке, није се помакао са места све до касно ујутро 11. маја. Премештање француске војске ишло је доста споро. Увече првог дана напада, истурени делови немачке 10. оклопне дивизије ступили су у борбу са француском 2. коњичком и 3. колонијалном пешадијском дивизијом, и одбацили их ка реци Мези.
У то време Хитлер је тријумфовао, јер је добијао информације да британски експедициони корпус, а са њим 1. и 7. француска армија као и друге одбрамбене јединице брзо надиру у Белгију и Холандију, погрешно одређујући правац немачког главног удара. Дакле, кад би тенкови успели да направе пробој и да избију на Ламанш, Немци би могли сматрати победу сигурном.
Следећег дана Клајст је замало могао да направи погрешан потез. Француске коњичке јединице, наступајући из рејона Монмедија покушале су да изврше напад на лево крило нападача. Клајст је наредио Гудеријану да прекине предвиђена дејства на левом крилу и да 10. оклопну дивизију окрене у правцу југа, како би спречио напад Француза. Гудеријан је оштро протестовао, сматрајући да ће тај потез смањити снагу 19. оклопног корпуса за трећину и довести испуњење основног задатка у опасност. Клајст је попустио под притиском његових аргумената, те је наредио генералу фон Витерсхајму да организује одбрану на левом крилу од јединица 14. моторизованог корпуса. Гудеријанов напад је настављен.
Тог дана немачки тенкови су нанели тежак пораз француској коњици. Њихова 2. и 5. дивизија лаке коњице, које су улазиле у састав 2. француске армије, делимично су се повукле ка главној одбрамбеној линији иза реке Мезе, а делимично се разбежале, тако да је десно крило 9. француске армије остало непокривено што је изазвало њено повлачење.
Тек тада је француском главнокомандујућем генералу Гамлену пало на памет да арденски пробој може да буде и истински правац главног удара Немаца. Његови извиђачи већ су установили намере четири од пет оклопних дивизија фон Клајста које су дејствовале на северу. Гамлен је одмах наредио да се једанаест француских дивизија максимално брзо премести на угрожени део фронта. Тим јединицама је дат сталан „зелени сигнал“ у једном смеру на железничкој прузи. Гамлена није бринуло то што су те дивизије стизале на одбрамбену линију на реци Мези између 14. и 21. маја зато што је очекивао од Клајста да ће кренути на реку Мезу одмах по пристизању пешадије из 12. армије фон Листа, а то је требало очекивати рано ујутру 19. маја.
Дана, 12. маја повукли су се преко реке Мезе и последњи остаци француских коњичких јединица, а сви мостови на правцу наступања Клајстове оклопне групе су минирани. Француска коњица није успела да изврши постављени задатак да задржи Немце пет-шест дана. То је много забринуло генерала Шарла Хјуцингера, команданта 2. француске армије, зато што је баш његова војска требало да поднесе главни удар оружаних снага Гудеријана, те је затражио појачање. Главна команда му је доделила 3. оклопну и 3. моторизовану дивизију, као и 14. пешадијску дивизију из састава 9. француске армије. На северном крилу Оклопне групе Клајст, где је требало да ове јединице уђу у борбени контакт, налазио се 41. оклопни корпус генерала Рајнхарда. Међутим за премештање ових дивизија било је неопходно извесно време.