Пит Корнелис Мондријан (; Амерсфорт, 7. март 1872 — Њујорк, 1. фебруар 1944) је био холандски сликар и велики теоретичар уметности. Увелико је допринео уметничкој групи Де Стајл коју је основао Тео ван Дусбург. Мондријаново дело је највећим делом геометријска апстракција, крило модерне апстрактне уметности, са потпором у његовој теорији коју је назвао неопластицизам.

Студирао је од 1892. на академији у Амстердаму. Обузет религиозним проблемима, проучава теозофске списе и постаје члан секте. Из овога раздобља потичу платна прожета мистиком, с мотивима усамљених кућа са дубоким тоналитетима и необичним осветљењем. Почетак рата 1914. затекао га је у Амстердаму. Око 1915. напушта овај мотив као полазну основу и површину компонује слободно у прегледном и смиреном ритму обојених квадратних површина оивичених растером црних линија. Колористичка скала редукована је на три основне боје: жуту, плаву и црвену. Године 1917, један је од оснивача покрета Де Стајл и формулише принципе неопластицизма.

У последњим годинама мотиви његових слика редуковани су на минимум; коначно су његова платна садржавала неколико обојених површина на белој подлози. У платнима насталим у Америци нестаје карактеристична црна линија, чиме је ублажен општи утисак и постигнут живљи и ведрији ритам површине.

Преданост идеји и принципијелна доследност чине Мондријана најистакнутијим апологетом апстракције — његово сликарство, лишено сваке емоције и трагичности, у основи медитативнога и метафизичкога карактера, симбол је настојања да се појавној реалности супротстави трајнији вид универзалне реалности. Својим теоретским ставовима и методом Мондријан је извршио веома велик утицај на сликарство апстрактнога изражавања и доживео је, да епигони његовог геометризма аутоматски понављају обојене квадрате као једну од помодних ликовних спекулација.

Холандија (1872—1912) мини|лево|200п|Мондријанова родна кућа у Амерсфорту која је данас претворена у музеј.

Мондријан је рођен 1872. у Амерсфорту у калвинистичкој породици. Пит је био најстарије дете у породици која је имала још 4 сина и једну кћер. Мондријан је своју свест о сликарству добио у породици јер су му и отац и ујак били сликари. Његов отац Пит Корнелис био је управитељ школе у Амерсфорту па је Мондриан био окружен вером и очевим сликама. Породица се 1880. преселила у Винтерсвијк гдје је Питов отац добио посао. Ту је Пит требало да постане професор цртања, и добио је две дипломе које су га квалификовале као професора. Иако се чинило да ће бити учитељ, Мондријан се 1892. одлучио за сликарство и те исте године се преселио у Амстердам како би се уписао на академију.

мини|200п|Мондријан (други слева) са своја 3 брата и сестром, 1890.

Његове прве слике биле су натуралистичке и импресионистичке, а теме су углавном били пејзажи. Ове слике су приказивале углавном ветрењаче, млинове, реке, поља и цркве. У почетку су оне сликане у стилу холандских импресиониста Хашке школе, а касније различитим техникама и методама што обележава трагање за личним стилом. Ове слике су у крајњој мери репрезентативне и приказују утицај разних уметничких покрета на Мондријана, укључујући и поинтилизам и фовизам.

Мондријан је насликао и неке постимпресионистичке слике као што су Млин на сунцу (1908) и Пет силуета стабала с месецом (1907/1908). Те слике данас се чувају у музеју у Хагу. Још једна слика Послеподне (1908) приказује пејзаж који се готово у целини састоји од црвене, жуте и плаве боје. Иако је слика у потпуности фигуративна, она је прва слика у којој је Мондријан наглашавао примарне боје.

Прве Мондријанове слике које имају назнаке апстракције су платна настала од 1905. до 1908. године која приказују нејасно дрвеће и куће са одразима у мирној води. Иако коначни резултат доводи до тога да гледалац више запажа форму него садржај, ова дела су још увек фигуративна и тек знање о Мондријановом каснијем раду вуче гледаоца да у овим делима тражи почетак апстракције.

Мондријан се по доласку у Амстердам уписао на Краљевску академију. Уметничка и литерарна атмосфера у Холандији мењала се јако брзо још док је Мондријан био млад студент. Иако је налазио многе утицаје на самој академији, међу важнијим био је онај симболистичког песника Пола Верлаинеа и мартинистичког писца Јосефина Меродака Пеладана. Њих двојица су академију посетили 1892. и одржали низ предавања. Сам Пеладан се залагао за смрт реализма у уметности и уводио је уметност коју је сматрао спиритуалном, симболичном и естетичком. У децембру 1892. у Амстердам је дошла изложба дела Винсента ван Гога. Симболисти су прихватили Ван Гога иако је њихово сликање било потпуна антитеза Хашкој школи која је утицала и на Ван Гога и на Мондријана. Но, симболисти су такође показивали све веће интересовање за мистичне и нехришћанске религије.

Мондријан се 1908. почео интересовати за теозофски покрет који је на крају 19. века покренула Хелена Петровна Блаватски. Блаватска је веровала да је могуће остварити боље знање о природи него оно које нам дају емпиријски начини, а већина Мондријановог каснијег рада тежила је ка спиритуалном знању. Мондријан је у 1909. године постао члан Теозофског друштва Холандије.

Мондријан је био и добар пријатељ са сликарем Симоном Марисом са којим је 1901. године путовао по Шпанији и у Корнвал, Енглеска. Иако та путовања нису проширила његове сликарске хоризонте, она су развила мржњу према властитом провинцијском животу. Мондријан је током овог периода путовао и по Холандији. Године 1903, путовао је у место Брабант са својим пријатељем Албертом ван ден Бриелом где се дивио пољима и руралном животу. Тамо се поново вратио 1904. и остао годину дана. Мондријан је 1908. године отпутовао у Домбург где је упознао симболисту Јана Торопа са којим је тада сарађивао. Мондријан је остало време овог периода провео у проучавању и сликању, а његово сликарство је 1910. године доживело потпуну експресију његовог интереса за мистичну космологију теозофа.

Најпознатија слика из овог периода је Еволуција (1910/1911). Као и многи тадашњи уметници и Мондријан је желео Дарвинову теорију заменити концептом духовног и интелектуалног развоја. Слика је направљена као триптих, но није прихваћена од стране критичара који су је сматрали празном и хладном.

Мондријаново дело после 1911. године увелико је под утицајем кубистичке изложбе у Амстердаму. Његово трагање за поједностављивањем види се у двема верзијама слике Мртва природа с посудом за мирођије. Прва верзијаCollection Online из 1911. године је кубистичка, док је другаCollection Online из 1912. године поједностављена. Мондријан се 20. децембра 1911. године одлучио преселити у Париз гдје је остао све до 1914. године када се поново вратио у Холандију.

Париз (1912—1914)

Године 1912, Мондријан се сели у Париз и избацује једно 'а' из свог имена тако поставши Мондријан. Од тада је сва своја дела потписивао са 'Мондријан'. При доласку, уселио се у атеље у улици Руе ду Департ 26 која се налазила у близини железничке станице Монпарнас. Атеље је Мондријану оставио његов пријатељ сликар Конрад Кикерт, а атеље је делио са још једним сликарем, Лодвијком Шелфхотом. У то време, Мондријан је упознао и сликара Кеса ван Донгена, али се није ограничио на проучавање дела својих холандских сународника. Париз је у то време био средиште уметничке револуције, а од свих покрета најзначајнији је био кубизам на који се Мондријан угледао. Своје прве кубистичке слике (Еволуција и Сунце) Мондријан је предао на изложбу на којој су била дела сликара као што су Пабло Пикасо и Жорж Брак, но средиште изложбе ипак су била дела Пола Сезана, којих је било 28. Занимљива је чињеница да су Мондриајнове прве кубистичке слике настале управо из проучавања Сезанових дела.

Мондријан је 1914. године направио темељну студију кубизма. Он је још исте те године желео да постане сликар значајан као Рембрант. Вратио се сликању класичних пејзажа и увидео је како неки од њих одговарају његовом новом стилу. Мондријан је у Паризу провео само две године одлучивши да га напусти у лето 1914. године и врати у родну Холандију.

Холандија (1914—1919) мини|лево|180п|Тео ван Дусбург око 1915. године

За разлику до кубиста, Мондријан је још увек хтео ускладити своје сликање са својим душевним трагањима, те је 1913. године почео спајати сликање са својим теозофским студијама што је обележило коначно одстрањивање од репрезентативне уметности. Зашто се Мондријан 1914. године, и то на врхунцу политичке кризе, вратио у Холандију није потпуно познато. Вероватно се вратио како би посетио свог болесног оца. Како је започео Први свјетски рат, Мондријан је био присиљен да остане у Холандији још 5 година. Током тог периода његова уметничка делатност знатно је пала.

Мондријан се тада први пут почео занимати за друштво, те је први пут купио смокинг и насликао се испред једне апстрактне слике. Мондријан се тада почео кретати по високим круговима, и полако је придобијао критичаре, који ипак нису толико причали о његовом делу колико о његовом животу.

Ускоро се преселио у место Ларен, које је било уметничка колонија још од 19. века. У почетку је боравио код свог пријатеља Јакоба ван Домселера, но често би сам изнајмио атеље. Током тог периода, слао је своја дела на многе изложбе и све је више привлачио критичаре. Године 1916, издао је памфлет Нови покрет у уметности којим је желио привући сликаре који су имали сличан циљ као он. Међу познатијим сликарима био је Берт ван дер Лек, који се у Ларен доселио у априлу 1916. године, чије су слике биле сличне Мондријановим јер је и он из својих сликао избацивао моделирање и перспективу. Леково кориштење примарних боја увелико је утицало на Мондријана.

У то време, Мондријан је упознао филозофа и свештеника Шоенмекерса који је развио теозофски правац знан као Христозофија. Та теорија уједињује мистичне и математичке елементе у једно, што је Мондријану било од директне користи.

Мондријанове слике из 1917. године могу се интерпретирати са теозофске стране, но сам Мондријан је, под утицајем кубизма, схватио да слике постоје као независни објекти. Од тада његове слике све више користе геометрију и повећавају утицај индивидуалца у кориштењу боје.

мини|200п|Први манифест неопластицизма, 1918.

Тео ван Дусбург је баш у то време организовао групу уметника са управо тим циљевима. Мондријан и Дусбург су се упознали и ускоро постали нераздвојни. Дусбург је почео сликати у Мондријановом стилу, а Мондријан је свраћао код Дусбурга по савете за расправу о авангардном сликарству коју је припремао. Тако су Дусбург и Мондријан основали групу која је позната као Де Стајл (Стил). Та група је од 1917. године издавала и истоимени часопис у којем је Мондријан писао многе есеје у којима је дефинисао тај сликарски покрет, познат као неопластицизам. Међу главним идејама покрета била је та да се природа и интелект, или женски и мушки принцип, негативно и позитивно, статично и динамично, водоравно и усправно мора довести у равнотежу. Ту идеју је, према Мондријановим замислима, изнео сам Тео ван Дусбург.

Мондријан 1916. године слика само једну слику — Композицију. Слику је сам замишљао као црквено прочеље, но на на тој апстрактној композицији то је немогуће видети. Године 1917, настају беле слике са квадратима у разним бојама и црним линијама које плутају на тој белој позадини (Композиција у боји А, Композиција бр. 3, с обојеним површинама 3). Исте те године Мондријан одустаје од повезивања својих уобичајених мотива (море, дрвећа, цркве) са новом сликарском формом. Током његових последњих година у Холандији, настаје једна композиција са јаким бојама (Композиција с решетком 8: Композиција у облику шаховског поља у тамним бојама), те ромбоидне композиције по узору на Теа ван Дусбриха.

Мондријан је 1917. и 1918. година издао дело Нова пластика у уметности (De Nieuwe Beelding in de Schilderkunst). То је био његов први улазак у теорију уметности. Но, најбољи опис тог покрета се налази у писму које је 1914. године написао Х. П. Бремеру:

Париз (1919 – 1938) мини|200п|Дигитална репродукција цртежа (оригинал из 1926)