Мајданпек је градско насеље у Србији у општини Мајданпек у Борском округу. Према попису из 2022. године у градском насељу је било 6.326 становника, а према попису из 2011. године је било 7699 становника.
Географија и клима мини|лево|180п|Ваља Прераст или Шупља стена, природни камени мост под заштитом државе. Мајданпек се налази у северном делу источне Србије, у уској долини реке Мали Пек. На северу од Мајданпека на Дунаву, односно у Ђердапској клисури, на удаљености од око 22 километра смештено је најближе место Доњи Милановац. Околина Мајданпека је претежно брдско-планинска, а окружују га планине, Мироча на североистоку, Дели Јован на истоку, Стола на југу, Малог Крша и Великог Крша на југозападу, Хомољских планина на западу и планинских масива Старице и Шомрде на северозападу. Западно од града Мајданпека простиру се северни обронци Хомољских планина (923 м). Густе столетне шуме, пећине, златоносна река Пек, манастир Горњак из 14. века, извор реке Млаве богат пастрмком. На северу Кучаја близу Мајданпека налази се букова прашума „Фељишана", строги резерват природе I категорије под заштитом државе.
Општина Мајданпек се простире на површини од 932 km² и граничи се са општинама Бор, Неготин, Кладово, Голубац, Кучево и Жагубица. На северу преко Дунава граничи се са Румунијом.
Клима је умерено континентална са просечном годишњом температуром 9 C°. Најхладнији је јануар са просечном температуром -2,7 C°, а најтоплији јули са просечном температуром 19,8 C°.
Историја мини|200п|лево|Локалитет Лепенски Вир - остаци кућа са трапезастом основом и каменим огњиштем. мини|десно|200п|Скулптура риболиког божанства названа „Водена вила. Недалеко од Мајданпека и Доњег Милановца, код села Бoљeтин, на дунавској тераси у оквиру заштићеног Националног парка Ђердап налази се археолошки локалитет Лепенски Вир. Станиште из доба мезолита и раног неолита старо приближно 8.500 година и прошло је кроз четири развојне фазе. То станиште представља најстарије сведочанство о животу праисторијске заједнице рибара и ловаца уз Дунав, а напуштено је 4.500 године п. н. е. На основу остатака примећено је да је првобитна заједница била ловачо-сакупљачка, након чега се развила у заједницу пољопривредних сточара. Археолози су пронашли остатке кућа са трапезастом основом и каменим огњиштем, као и 54 скулптуре, које су представљале њихова божанства. Становници Лепенског вира припитомили су животиње, научивши их да обрађују земљу, након чега су се преселили у пределе који имају боље могућности за земљорадњу.Ново откриће о праисторији Европе нађено у Србији , Политика, Ненад Вучетић, 5. септембар 2016.
Мезолитски археолошки локалитет Власац, који припада култури Лепенског вира и датира се у 7. миленијум п. н. е., налази се три километра низводно од Лепенског вира. Власац је откривен касније, а сматра се старијим од локалитета Лепенски вир. У културном слоју истражени су остаци станишта (47 објекта), 87 гробова, као и више од 35.000 предмета.The Iron Gates in prehistory: New perspectives, ur. Clive Bonsall, Vasile Boroneant i Ivana Radovanović, BAR International series 1983, 2008.
Рудна Глава археолошко је налазиште у близини истоименог села недалеко од Мајданпека, у залеђу горњег дела Ђердапске клисуре. Локалитет припада Винчанској култури и представља средиште једног од најранијих рудника бакра на Балкану.У Србији вађена прва руда на свету , В. новости, Борис Субашић, новембра 2014.Енциклопедија за радознале, РТС, 2011 Рудна Глава простире се са обе стране Шашке реке, а рудници из раног енеолита (5000. година п. н. е.) откривени су у копу модерног рудника. Вађене су руде малахит и азурит, које се топе на 700 °C и из којих се добија бакар, а у 30-ак рударских окана постојао је знатан број платформи, тј. јама у облику левка.
У 2. миленијуму п. н. е, на Балкан и у ове крајеве досељавају се Индоевропљани, међу којима се у почетку истичу Стари Грци, у доба од 13. до 12. века п. н. е., у времену пре Тројанског рата. Присуство Старих Грка у ове крајеве везан је за сам назив реке Пек, који је грчког порекла, и потиче од облика pékos са значењем „овчије руно“, које су ови стари народи полагали у корито реке ради испирања злата. Та древна техника, коју су Грци, према Херодоту, преузели од Колхиђана, задржала се међу становницима долине Пек све до данас.Злато из Кучева - дневница за испираче, атракција за туристе (РТС, 8. август 2016.)Река Пек, Туристичка организација Кучево За тај период веже се и најстарији назив за Дунав, старогрчки хидроним Истар, којим су Аргонаути пловили узводно из Црног мора управо у потрази за златним руном. За те ране старогрчке истраживаче Истар је подразумевао искључиво доњи ток Дунава, који се, по њиховом веровању, завршавао код Гвоздених врата, односно Ђердапске клисуре. Хесиод у својој Теогонији спомиње Истар као једну од четири највеће реке на дотад познатом свету. Утемељивач историјске науке, Херодот, назива Истар „северним Нилом", односно сматра да је Истар северни пандан велике египатске реке. Простор источно од Велике Мораве, у предримско доба према античким писцима био је слабо насељен. Из тог доба једно од ретких племена која се помињу су Трачани међу којима су се свакако највише истицали Трибали. У 4. веку п. н. е. у ове крајеве долазе Келти, који ће имати веома значајну улогу не само на овом већ и на много ширем простору. мини|200п|десно|Мајданпечки „камен“ сведочи о развоју људске цивилизације од њених почетака до данас, као и о историји саме наше Земље.
У првим деценијама 1. века н.е. Римљани освајају ове крајеве након чега од медитеранске постају континентална сила. Убрзо оснивају граничну покрајину под називом Мезија која ће се касније поделити на Горњу и Доњу. У 4. веку рударство и металургија доживљавају свој врхунац о чему сведоче бројна римска окна која су открили савремени рудари, у 20. веку. Због грађанског рата и честих упада варварских народа на дунавским границама долази до распада Римског царства чију ће традицију рударења на овим просторима наставити Византија, односно Источно римско царство, која ће прерасти у једину праву силу све до доласка почетком 6. века Словена чије племе, Тимочани, насељава ову област. Тада долази до прекида рударске традиције која добија локални карактер све до развијеног средњег века.
Рударство на овим просторима покрећу средином 13. века немачки рудари Саси, који су ове крајеве доспели бежећи од Татара. У то доба они добијају позив од краља Уроша да дођу у Србију. О присуству Саса у овим областима најбоље сведоче топоними, Шашка река и ревир Швајц. На обалама реке Шашка која се улива у Поречку реку пронађене су топионице које би упућивале на присуство средњовековних рудара Саса. Након пада Србије под османлијску власт 1459. године рударство у овим крајевима добија локални карактер. На подручју Мајданпека рударске активности обнављају се у време султана Сулејмана Законодаваца око 1560. године и трајаће великим интензитетом до 1690. године, када након битака у оквиру Великог турског рата, тачније у периоду од 1688. до 1690. године, поново добија локални значај јер долази до страдања самог места у којем је дотад постојало више од 500 кућа и велика занатска и трговачка чаршија.Два извештаја о пословању рудника Мајданпек из 1566/67. и 1567/68. године , Срђан Катић, 2006. У периоду од 1560. до 1690. године, осим рудника Куре у Анадолији, Мајданпек је био највећи рудник бакра у Османском царству. Назив рудника (мајдана) у то време садржао је старословенски придев медни, што значи бакарни Пек. Име насеља Мајданпек по пореклу је историјска мешавина старогрчких, старословенских и арапско-турских израза, чије је крајње значење „рудник бакра (мајдан) на златоносној реци (Пек). Из тог доба је и назив Ђердап који има корен у староперсијској речи гирдап, која значи вртлог, вир. Из османског периода је такође назив за оближње мајданпечко брдо Караоглан за које се сматра да је добило име према богатом закупцу рударских копова Николи Караоглу (Црни) са краја 16. века. Занимљиво да је последњи симбол и оаза Оријента на Ђердапу постојала све до 1970. године када је потопљена Ада Кале - речно насељено острво - са којег су се становници одселили у Турску.Ада Кале - острво из душе , Момир Турудић, Време, 2013. Рударење је накратко обновљено након хабзбуршких освајања 1719. године. Због учесталих аустријско-турских ратова у 18. веку рударска активност добија локални карактер, а обновљена је средином 19. века. мини|десно|200п|Британска парна локомотива „Милан" (600 mm) из 1882. године израђена у Мајданпеку. Изложена у Железничком музеју узаног колосека у Пожеги на барској прузи. У музеју се чува и аустроугарска локомотива „Рама" (760 mm) из 1873. године, а сматра се да је она довукла први воз у Сарајево. мини|лево|200п|Државна топионица гвожђа и бакра Мајданпек (1849-1859) којом су ударени темељи тешке индустрије у Србији и на Балкану. Цртеж Феликса Каница из 1861. године.