Антифашистички фронт жена (скраћено: АФЖ; ; ) био је масовна женска друштвено–политичка организација, која је радила на окупљању и организовању жена Југославије и њиховом укључивању у Народноослободилачки покрет (НОП), у циљу још ефикасније борбе против окупатора, као и политичког и просветног васпитавања жена.
Основан је у току Народноослободилачког рата (НОР) 6. децембра 1942. у Босанском Петровцу, када је ујединио све до тада постојеће антифашистичке организације жена. Представљао је јединствену женску организацију у историји левих покрета, због масовности и размера хуманитарног, пропагандног, образовног и политичког деловања међу женама у тешким ратним условима. Уз Уједињени савез антифашистичке омладине (УСАОЈ), био је један од најважнијих фактора у оквиру Народноослободилачког покрета, као и борби за његово омасовљење и ангажовање свих друштвених група у борбу за ослобођење. Активности АФЖ концентрисане су на организовање жена и пружање помоћи јединицама Народноослободилачке војске (НОВЈ) и органима народне власти у организовању позадине, учешћу у оружаним и диверзантским акцијама, организовању бриге о деци, развијању братства и јединства међу женама, културно-просветном уздизању и еманципацији жена и др.
Након ослобођења Југославије, у оквиру Народног фронта Југославије, активно се укључио у послове обнове и изградње земље, чинећи да жене предњаче својим волонтерским залагањем и изузетним напорима око еманипације свих друштвених субјеката. У овом периоду, АФЖ је радио на успостављању новог живота жене у социјалистичком друштву, предводио је социјалну политику Југославије и наставио са образовним радом. Одбори АФЖ постигли су посебан успех у социјалном збрињавању деце без родитеља, описмењавању, просвећивању и другим конкретним акцијама. У току посојања одржана су четири конгреса АФЖ, а његове председнице биле су Ката Пејновић, Спасенија Бабовић и Вида Томшич.
Сматрајући да је јачањем народне демократије и женске равноправности сазрео тренутак да питање еманципације жена преузме друштво у целини, односно Социјалистички савез радног народа (ССРН), Антифашистички фронт жена је на свом Четвртом конгресу, 28. септембра 1953. реорганизован у Савез женских друштава Југославије (СЖД). Ова организација је 21. априла 1961. преименована у Конференцију за друштвену активност жена, чије је деловање било усмерено на окупљање и учествовање жена у јавном и политичком животу, али са фокусом на побољшање социјалне и здравствене заштите. Распадом Савеза комуниста, 1990. дошло до распада ове друштвено-политичке организације.
Жене Југославије дале су велики допринос победи у Народноослободилачком рату, а у редовима партизанских јединица борило се око 100.000 жена, од чега је њих 25.000 погинуло, а 40.000 рањено. Око 25.000 жена постале су официри НОВЈ, 3.344 жена је добило Партизанску споменицу 1941, а 91 је одликована Орденом народног хероја. Учешћем у радничком и женском покрету пре рата, као и у Народноослободилачком покрету у току Другог светског рата жене Југославије избориле су се за равноправан статус у друштву и право гласа. За велики допринос жена у рату Антифашистички фронт жена је 29. јануара 1945. одликован Орденом народног ослобођења.
Револуционарна активност жена Положај жена на Балкану почетком 20. века био је карактеристичан по њиховој подређеној улози у патријархалном друштву. Жене су биле потискиване из јавног живота, у културном погледу заостале, великим процентом неписмене, а обичаји су их одвајали од друштвених активности јер се сматрало да је жени место у кући. Како је Краљевина Југославија била претежно аграрна земља, сељанке су чиниле најборојнији слој друштва, међу женама. Услед масовног страдања мушкараца у Првом светском рату, јавио се недостатак радне снаге што је изазвало укључивање жена у производњу уместо мушкараца. Како су оне биле већином неписмене и слабо обучене, њихове наднице су биле много мање од надница мушкараца (око 50%), што је знатно појачало осећај експлоатације и неравноправности жена. У највећем броју, запошљавале су се у текстилној индустрији, конфекцији, дуванској индустрији и др. Ступањем у радне односе, школовањем и описмењавањем жене су почеле да се боре за свој друштвени положај, али су у области политичког живота остале дискриминисане, јер нису имале бирачко право, које је било резервисано само за мушко становништво.
мини|Јелена Ћетковић говори на сахрани Божане Вучинић, марта 1937. у Подгорици Од свог настанка Комунистичка партија Југославије (КПЈ) приступила је женском питању са становишта марксизма-лењинизма према коме је ропски положај жене био везан за постојање приватног власништва (капитализам) и једини пут који је по њима водио ка равноправности био је револуционарни пут борбе против класног друштва. КПЈ се отворено залагала за друштвену и политичку еманципацију жена и за увођење општег права гласа, које би обухватило и жене. Упоредо са Конгресом уједињења, који је одржан од 20. до 23. априла 1919. у Београду и на коме је формирана СРПЈ(к), одржана је 20. априла Конференција жена социјалиста (комуниста) на којој је извршено уједињење свих женских социјалистичких покрета у јединствени Женски социјалистички покрет Југославије. На Конференцији је изабран Централни секретеријат жена социјалиста, чији је секретар била Драга Стефановић и усвојен Статут жена социјалиста (комуниста). Након забране рада, децембра 1920. КП Југославије је прешла на илегални начин деловања, али су наредни период њеног рада обележили сукоби леве и десне фракције, па је услед ових околности мало пажње посвећивано женском питању.
Како се у периоду од 1920. до 1925. број запослених жена повећао за 95%, нагло је порасло њихово учешће у радничком и синдикалном покрету, као и учешће у штрајковима против скупоће, беспослице, за решење стамбеног питања и др. На Четвртом конгресу КПЈ одржаном октобра 1928. у Дрездену, усвојена је Резолуција о женском питању и заузет став да треба активније политички радити са женама, па је при Централном комитету КПЈ формирана Комисија за рад међу женама, на челу са Милином Поп Ивановом. У годинама велике економске кризе (1930—1933) положај жена радница постао је још тежи, што је допринело активирању жена у различитим радничким и студентским акцијама, којима је руководила тада илегална КПЈ. Оне су се укључиле у борбу за демократска права, против националног угњетавања, против фашизма и рата, за побољшање економског положаја радног народа и др. У овој борби многе жене су хапшене и малтретиране од стране полиције, а неколико њих је и страдало, међу којима су Божана Вучинић и Боса Милићевић.
лево|мини|Спасенија Цана Бабовић била је од 1940, уз Виду Томшич, прва жена члан Централног комитета КПЈ На Седмом конгресу Коминтерне, одржаном 1935. у Москви, покренуто је питање ширег ангажовања жена залагањем за женске интересе и њиховим увођењем у јединствени фронт против рата и фашизма. Након овога долази до масивнијег ангажовања КПЈ у раду са женама, посебно кроз синдикате, студентске и женске организације. Чланице КПЈ су по директивама у свим крајевима Југославије користиле већ постојећа женска друштва за рад међу женама и оснивале нова друштва, стварале женске секције у разним друштвеним организацијама и синдикатима. Деловањем у Уједињеном радничком синдикалном савезу (УРСС), а посебно у синдикалним подружницама, које су окупљале велики број жена радница, као што су синдикати текстилних и кројачких радника, Удружење ПТТ службеника и Савез банковних, осигуравајућих, трговачких и индустријских чиновника (СБОТИЧ). Значајна активност остварена је у Удружењу студенткиња Београдског универзитета, које је основано 1922. са циљем пружања материјалне помоћи сиромашним студенткињама, оснивања дома студенткиња, освешћивању студенткиња у циљу остваривања равноправности и др.
Жене комунисти почеле су се средином 1930-их активније укључивати у Женски покрет, феминистичко нестраначко удружење које је основано априла 1919. као Друштво за просвећивање жене и заштиту њених права. Године 1935. основана је Омладинска секција женског покрета, у којој су се окупљале студенткиње и жене свих занимања — из школа, канцеларија, фабрика, банака, трговина, разних професионалних и синдикалних организација. Посебну активност у Омладиској секцији оствариле су Митра Митровић, Добрила Карапанџић, Боса Цветић и Олга Алкалај, које су 1936. покренуле часопис Жена данас. Омладинска секција је била нарочито активна на Универзитету, јер су студенткиње чиниле већину чланова овог покрета. На иницијативу редакције Жене данас покренута је новембра 1939. акција за право гласа жена. После одређених неслагања, у ову акцију укључила се и Алијанса женских покрета и уз помоћ грађанских женских зборова одржани су бројни зборови у Београду, Нишу, Крагујевцу, Љубљани, Марибору, Новом Саду, Суботици, Бања Луци, Скопљу, Тетову, Колашину, Цетињу, Подгорици, Котору и др.
Пета земаљска конференција КПЈ одржана од 19. до 23. октобра 1940. у Дубрави, код Загреба представљала је завршни чин периода консолидације и снажења Комунистичке партије започетког 1937. године. Овај период, између осталог био је обележен и политичком активношћу жена и јачањем њихове друштвене позиције, услед појачаног рада КПЈ међу женама, али и погоршања њиховог положаја, као и њиховог антифашистичког полета. На Конференцији је учествовало 105 делегата, међу којима је било и неколико жена — Спасенија Цана Бабовић, Гордана Ивачковић, Вукица Митровић, Мара Нацева, Карла Његован, Лепосава Стаменковић и Вида Томшич. Поред њих Конференцији је присуствовало и група партијских активиста, која је учествовала у припремама и обезбеђивању рада конференције, међу њима су биле — Ката Думбовић, Тонка Зорић, Пепца Кардељ, Босиљка Крајачић и Херта Хас. На Конференцији је Вида Томшич поднела Реферат о раду међу женама, који је дао теоретско образложење става КПЈ према женском покрету, као покрету са изразито класним карактером и садржајем, чији се циљеви не смеју одвајати од циљева пролетерске борбе. Конференција је дала критичку оцену рада партијских организација међу женама и пред КПЈ поставила задатак за побољшање тог рада. У свом реферату генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито истакао је да све што су другарице до тада учиниле, постигле су саме, без помоћи другова из Партије, који су им чешће сметали у раду, него што су им помагали. На крају Конференције изабран је Централни комитет КПЈ од 22 члана, међу којима су биле Спасенија Бабовић и Вида Томшич.
Стварање организације Након окупације Југославије априла 1941. Комунистичка партија Југославије (КПЈ) почела је са припремама за оружани устанак против окупатора. У рад на организацији устанка, ангажовале су се и жене, које су радиле — на сакупљењу оружја и ратног материјала за устанак, бризи за смештај и чување илегалних партијских радника, организовању и похађању санитетских курсева, обављању курирске службу и прикупљању податка о стању и кретању окупационих снага и њиховом раду. У заменичке комитете КПЈ биране су и жене, а приликом одласка комуниста мушкараца у прве партизанске одреде, оне су преузимале дужности у партијским и скојевским руководствима. На позив Комунистичке партије, велики број жена се у лето 1941. укључио у устанак народа Југославије, где су активно учествовале у свим облицима борбе и отпора, као и у раду антифашистичких и револуционарих органа власти. На овај начин оне су прекинуле са патријархалним начином живота и почеле борбу за своју еманципацију.
мини|Плакат У борбу против окупатора из 1941, аутора Драгољуба Вуксановића