Вељко Дугошевић (Рума, 13. август 1910 — Нересница, код Кучева, 18. новембар 1941) био је учитељ, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Након завршетка Учитељске школе у Сомбору, радио је неколико година као учитељ у селу Радња, код Кавадраца и Ранилуг, код Гњилана. Године 1937. је напустио учитељску службу и почео да студира на Вишој педагошкој школи у Београду. Током студија 1939. године је примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је један од организатора и руководилаца Учитељског удружења „Вук Караџић“, које је окупљало политички активне учитеље, а такође је био и члан Редакције часописа „Учитељска стража”.
Непосредно пред почетак Другог светског рата, заједно са супругом Наталијом добио је учитељску службу у селу Турији, код Кучева истовремено политички делујући у Београду и Пожаревцу. Након окупације Југославије, 1941. године, активно је радио на организовању Народноослободилачког покрета (НОП) и учествовао у првим оружаним акцијама. Учествовао је у формирању првих партизанских група и био најпре командант Звишког партизанског одреда, а од септембра 1941. године командант Пожаревачког партизанског одреда. Под његовом командом, одред је ослободио велику територију на подручју пожаревачког округа, а учествовао је и у ослобођењу Петровца, Кучева, Голупца, Жагубице и др.
У току Прве непријатељске офанзиве, половином новембра 1941. године, Штаб Пожаревачког одреда се из Кувечва повукао ка Хомољским планинама. У селу Нересници Штаб је 18. новембра 1941. године био изненађен и опкољен од стране јаких недићевских и четничких снага Косте Пећанца. Штитећи одступницу одреда, Вељко је погинуо са аутоматом у рукама. У знак сећања на првог команданта Пожаревачки партизански одред је носио његово име.
За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године.
Биографија Школовање Рођен је 13. августа 1910. године у Руми. Био је најмлађе дете у породици Андрије и Милке Дугошевић, који су поред њега имали четири ћерке и сина Јована. Вељков отац Андрија Дугошевић (1872—1917), био је лимарски радник и имао је своју занатску радњу. За време Првог светског рата је био мобилисан и трагично је страдао 1917. године у судару возова у Београду, у близини железничког моста на Сави. Његова мајка Милка, рођена је 1880. године у месту Глина, у Лици.
У основну школу у Руми, пошао је 1916. године са шест година и овде је завршио два разреда. Пошто је након погибије оца породица запала у тешко материјално стање, Вељкова најстарија сестра Ана, која је од 1918. године радила као учитељица у селу Таково, код Горњег Милановца, преузела је на издржавање Вељка и сестру Јулку, који су овде завршили основну школу. Након завршетка школе, Вељко се вратио у Руму, где је завршио први и други разред Румске гимназије. Септембра 1924. године Вељко је поново отишао код сестре Ане у Таково, где је постао ванредни ђак Горњомилановачке гимназије. Током боравка у Такову, слободно време је проводио са ученицима и помагао је и сестри у учитељском послу и припремању гимнастичких вежби и школских приредби. На овај начин је заволео учитељски позив и одлучио да након завршетка гимназије упише учитељску школу.
Након положеног четвртог разреда гимназије, Вељко је 1926. године уписао Учитељску школу у Сомбору. Заједно са својим гимназијским другом из Руме Ђоком Мандићем и Душаном Вукасовићем становао је приватно у Сомбору. У четвртом разреду Ђока, Душан и Вељко су постали активни у раду литерарне школске дружине, а на Вељков предлог Ђока Мандић је био изабран за председника дружине. За време школовања, Вељко се бавио и проучавањем филозофије. Учитељску школу је завршио 1931. године.
Учитељска служба лево|мини|Спомен-бисте тројице народних хероја — ученика Учитељске школе у Сомбору — Вељка Дугошевића, Жарка Зрењанина и Душана Вукасовића, рад вајара Јована Солдатовића. После завршене Учитељске школе, прву учитељску службу је добио 1932. године у селу Радња, код места Кавадарци. У забитом селу на југу Македоније Вељко је имао доста посла, не само у раду са ђацима, већ и на просвећивању сељака. Сво слободно време проводио је са сељацима давајући им савете како да обрађују земљу, негују стоку, уреде кућу и др. Одмах по доласку Вељко је приметио да сељаци немају кревете у кућама и да спавају на поду посутим сламом. Саветовао их је да направе дрвене кревете, а пошто га нико није послушао, он је преко једног грађевинског предузећа набавио материјал и са ђацима направио неколико кревета који су подељени ђацима. Ова акција је имала великог успеха и сељаци су почели да сами праве кревете, а Вељко је постао вољен и цењен учитељ.
Поред рада на просвећивању сељака, Вељко је окупљао и учитеље из суседних села. Он је са собом у Македонију донео и доста својих књига, од којих је формирао школску библиотеку, а имао је и књиге о марксизму, које су тада биле забрањене. Ове књиге је читао својим колегама на дружењима и заједничком читању, које је организовао викендом. Његова мини библиотека, коју је често носио у ранцу почела је да кружи и по суседним селима, па су следећи његов пример, покретне библиотеке прихватили и други млађи учитељи овог краја. Заједничка окупљања Вељко је користио да својим колегама јавно износи критику на рачун владајућег режима. Непосредно пред парламентарне изборе 1935. године, активирао се на политичком плану иступајући у јавности против владајуће листе Богољуба Јевтића и подржавајући листу Удружене опозиције. У политичком раду му се придружила колегиница из суседног села Наталија Николић, која је била родом из Неготина. Политички рад, али и слични погледи на живот су их приближили па су се исте године венчали.
Власт кавадарског среза је у Вељковом „просветно-политичком” раду видела опасност по режим, па је након његовог активног учешћа у предизборним активностима срески начелник тражио од Министарства просвете да се Вељко и Наталија преместе у други срез. На почетку нове школске 1935/36. године они су добили нову службу у селу Ранилуг, код Гњилана на Косову. Доласком у нову средину, Вељко је наставио своју „просветно-политичку“ делатност, с тим што је у овај посао активно укључио и остале учитеље. Посебну пажњу поклонио је раду са Албанцима, међу којима је стекао доста пријатеља. Код других учитеља је развио интересовање да се узајамно посећују и да по групама изучавају марксизам. Након две године поведене на Косову, Вељко и Наталија су одлучили да прошире своје стручно педагошко знање, па су напустили учитељски позив и уписали Вишу педагошку школу.
Студије и политички рад мини|десно|Вељко са супругом Наталијом и другом Душаном Вукасовићем у Београду, 1938. године. Године 1937. Наталија и Вељко су дошли у Београд и уписали Вишу педагошку школу. Поред студија, Вељко се активно бавио политичким радом. Овде се повезао са учитељима-комунистима и с њима радио на организовању културно-просветног покрета младих учитеља. Резултата њиховог рада било је организовање Учитељског друштва „Вук Караџић”, које је окупљало политички активне учитеље и кроз разне форме рада учитељима-левичарима пружала могућност проширивања знања из учења Маркса, Енглеска и Лењина. За време школских распуста током 1938. и 1939. године учитељско друштво је организовало „летње колоније“, а зими „педагошке недеље“, који су у ствари, били курсеви за изучавање марксизма и на којима су се, као предавачи, појављивали касније истакнути револуционари. Вељко је активно учествовао у припреми програма ових педагошких семинара. Поред осталих активности, био је и члан Редакције часописа „Учитељске страже“, који је служио за ширење комунистичких идеја међу учитељима. Због свог активног политичког рада, Вељко је 1939. године био примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Иако је био добар студент, Вељко због политичке активности није стизао да редовно припрема испите на Вишој педагошкој школи. По одлуци КПЈ, Вељко и Наталија су 1939. године напустили студије и Министарству просвете су поднели молбу за добијање учитељске службе. Нову службу добили су у селу Турији, на путу између Кучева и Пожаревца. Одмах по доласку у нову средину они су развили живу просветитељску активност и брзо су добили симпатије како ученика, тако и осталих мештана села. Наталија је уз помоћ родитеља ученика организовала ђачку кухињу, а организовала је и домаћичке курсеве за девојке. Вељко је у слободно време окупљао мештане и са њима разговарао о светској политичкој ситуацији, желећи да им укаже на опасност фашизма. Као и у ранијим срединама, Вељко је и овде окупљао учитеље из околних села и настојао је да их укључи у Учитељско друштво „Вук Караџић”. Он које су се укључили у ово друштво, водио је са собом на политичке семинаре, где су ширили своја сазнања о марксизму.
Током боравка у Турији, повезао се са партијском организацијом у Пожаревцу и од октобра 1940. године је био члан Окружног партијског повереништва, које је тада формирано. Поред њега чланови овог повереништва су били — Света Станојевић, Божидар Димитријевић Козица, Богољуб Стојановић, Миле Богдановић, Радисав Цвејић и Драга Павловић. Као учитељ, слободно је путовао по целом звишком срезу, а често је по задацима КПЈ путовао у оближња места и Београд. Због окупљања сељака којима је говорио о савременој пољопривреди, али и политичким дешавањима, као и организовања културних приредби сеоске омладине, Вељко је био опомињан од стране среског начелника из Кучева.
Устанак и прве акције Након војног пуча и смењивања Владе Цветковић-Мачек, 27. марта 1941. године, Вељко је као резервни официр био мобилисан у Југословенску војску. Кратко је учествовао у Априлском рату, али пошто се након првих налета немачких снага његова јединица распала, он је успео да избегне заробљавање и вратио се у Турију. Са собом је понео и неколико пушака, а пошто је у својој јединици био интендантски официр, из рата се вратио са већом количином новца, који је искористио за организовану куповину оружја. Део прибављеног оружја, Вељко је у договору са сеоским свештеником Томом Ракчевићем, сместио у склониште које су њих двојица изградили испод пода сеоске цркве. Првих дана окупације Југославије, Вељко је саветовао и друге сељаке, који су се вратили наоружани из војске да склоне своје оружје. Такође, он је од почетка вршио акцију за формирање и ширење Народноослободилачког покрета (НОП) у Звижду.
лево|мини|Партизанска споменица 1941. Пред празник рада 1. маја 1941. године, у име кучевске партијске организације Вељко је написао првомајски проглас у коме је објаснио узорке брзог слома Југославије, али и политику окупатора. Након напада на Совјетски Савез, 22. јуна и доношења одлуке руководства КПЈ о покретању устанка, 4. јула 1941. године, Проглас ЦК КПЈ са позивом на устанак на Хомоље је донео Божидар Димитријевић Козица. Одмах након тога Вељко и Наталија су окупили локалне чланове КПЈ и организовали растурање летка са позивом на устанак у Кучеву и околним селима. Половином јула, у близини Кучева је у присуству инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију Моме Марковића, одржан проширени састанак Окружног комитета КПЈ за Пожаревац, на коме је донета одлука о дизању устанка у пожаревачком крају. Овом састанку је присуствовало и неколико жена, међу којима и Наталија Дугошевић.
Након састанка ОК КПЈ за Пожаревац, били су формирани посебни окружни комитети, међу којима и Окружни комитет КПЈ за Кучево, који је обухватао територију звишког, голубачког и рамског среза. За секретара овог комитета је био одређен Божидар Димитријевић, који је крајем јула заједно са Момом Марковићем дошао у Турију. Они су овде одржали састанак са локалним комунистима, као и групом чланова и симпатизера КПЈ, које партијска организација из Пожаревца, упутила у партизане. На овом састанку је донета одлука о формирању Звишког партизанског одреда, а за његовог команданта је био одређен Вељко Дугошевић. Прва група од 12 бораца, почетком августа 1941. године се окупила на Црном врху, између села Снеготин и Ракова Бара, где су најпре савладавали кратку војну обуку.