мини|Купидон затеже лук - римска копија Лисип () је вајар из позног класичног периода (4. век пре нове ере) у уметности старе Грчке. Наследио је славног Поликлета.

Лисип је био лични вајар Александра Великог. Једна Лисипова скулптура Александра данас стоји у Лувру у Француској. Лисип се сматра великим вајарем, који је заједно са Скопасом и Пракистелом наговестио долазак хеленистичке ере.

Од његових оригиналних дела у бронзи није ништа сачувано; тек неколико каснијих копија односно реплика пружа могућност да се оцени значење овог веома плодног мајстора. Као дворски вајар Александра Великог израдио је низ Александрових портрета (један од најбољих је тзв. Херма Азара — данас у Паризу, Лувр); често га, у оквиру оријенталних концепција, приказује као Зевса, а каткад и у композицијама са више фигура (заједно с Леохаром израдио је групу Александар Велики у лову). Познати су били и други његови портрети (Александрове војсковође, Сократ, Езоп), затим статуе олимпијских победника и ликови из грчких митова — Зевс, Посејдон, Арес, Ерос, Каирос, Музе, Херакле (12 његових јуначких дела).

На почетку свог уметничког рада под утицајем Поликлета и Скопаса, Лисип се касније развио у првом реду као портретиста који успева да дâ истанчану психолошку карактеризацију приказаних ликова. По традицији, он је за Поликлета тврдио да људе приказује онаквима какви јесу, а за себе је говорио да их приказује онако како их види. Тај свој принцип примењује и код статуа богова, чијим физиономијама даје сасвим индивидуалне карактеристике. Код пропорција људских ликова Лисип је почео примењивати нови канон (Апоксиомен). У односу на Поликлетове фигуре атлета Лисипови ликови су много виткији и еластичнији у покрету; у томе, вероватно, лежи елеганција коју код њега истичу већ антички књижевни извори. У развоју старогрчке скулптуре његово је дело значајно и због тога, што тродимензионалност пластике за њега постаје елемент композиције.

Биографија

Лисип је рођен у Сикиону у другој половини 4. века око 390. п. н. е. Постао је службени вајар владајуће Македонске династије у Грчкој и пратио је освајања Александра Великог. Деловао је на највећем подручју на којему је икад деловао један антички вајар– од Пелопонеза, Македоније до Акарнаније. Окружен бројним синовима и ученицима посвуда је наметнуо свој израз. Водио је школе Аргос и Сикијон. Према Плинију Старијем, аутор је преко 1500 дела, сва у бронзи.

Био је посљедњи велики вајар грчке уметности. Одмах након његове смрти његови следбеници отварају школу на Роду где теже надмашити свог учитеља, ако не вештином, онда величином. Харет из Линда ствара бронзану скулптуру Колоса на улазу у луку, високу 32 м – једно од 7. светских чуда.

Литерарна легенда о Лисипу

Сваки покушај да се окарактерише дело старогрчког мајстора Лисипа је у великој мери субјективан. Потреба за коришћењем понекад сумњивог материјала у погледу његове поузданости, даје таквим карактеризацијама вредност само мање или више вероватних хипотеза.

Историчар античке уметности има чудну „предност” у односу на истраживача развоја уметничког стваралаштва у савременом добу: врло мало зна о стварном животу уметника епохе која га занима. У ствари, сувише се лако заносимо одређеним појединостима из живота изузетних носилаца уметничке мисли, заборављајући при том да овај спољашњи живот, у суштини, нема много заједничког са животом који је уметник као такав живео, и који је вредан анализе. Истина, каже се да су околности спољашње природе утицале на уметника у једном или другом правцу, постављајући га пред одређене задатке или лишавајући га могућности даљег развоја. Али, таква објашњења су вештачка, као да је сплет ових околности могао да заустави и промени ток еволуције једног стваралачког генија. У ствари, спољашње околности су увек биле формиране на начин који је био неопходан за уметников рад, а само површан однос према задацима великог генија може довести до тврдње да би његов уметнички развој у друкчијим околностима ишао другачије. Фатална нужност влада над генијем, и, као своју највишу творевину, Природа га окружује свиме што му је потребно, било доприносећи његовом успеху, било уређујући му пут са тешкоћама да их савлада, или га гурајући у понор ка немогућем; немилосрдно му пресеца животну нит када је успео да искаже све што је имао да каже, спречавајући га да се претвори у обичног смртника, „створеног да живи, да се плоди и умире”. Средства утицаја које користи Природа у односу на своје изабранике су тек мало занимљива, битан је резултат, ток развоја, који је генију судбином намењен и који га је довео до небеских висина његовог уметничког погледа на свет.

За историчара античке уметности нема искушења да се занесе ситницама личног живота уметника — јер таквих података обично нема. С правом, Хелен је у уметнику, као личности, видео само занатлију који је радио у незавидном окружењу, и занимао га је тек онолико колико је стварао. Име уметника за нас, дакле, нема много везе са овим или оним Грком који је у то време живео под таквим и таквим условима — за нас је то само симбол стваралачке силе која је деловала у одређеном правцу и зависно од тога, на количину енергије која му је својствена, која је била експонент духа свог времена у опипљивим облицима или творац вечних идеја.

Лисипово име је окружено славом генија чије дело има светски значај. Ово име покрива цео свет појава, његов живот је створио читав свет тада нових идеја. Његово значење разумели су савременици, а разумели су га и епигони; можда магловито, али свест о свеобухватној моћи Лисиповог генија продирала је дубоко у душе најбољих представника каснијих епоха хеленске културе. Обасули су његово име легендама које су требале да објасне одређене карактеристике његовог стваралаштва, у њему су видели довршетак свега чему је пластична уметност претходних векова тежила, оцењујући значај појединих великих вајара са становишта Лисипове уметности, односно колико верно су подражавали уметничким техникама великог мајстора. Ове приче и легенде су судови са усана уметника који су навикли да не говоре и изражавају се речима, већ у облицима које преносе љубитељи празних али звонких фраза, писци модерних рима или научници његовог дела који нису разумели питања чисто уметничке природе и она друга забележена мање-више савесно преко казивања или негде прочитана.

Ове легенде и приче, ови судови и дефиниције, ипак ће утрти пут за утврђивање дела које је створио Лисип, за идентификацију међу масом копија каснијих времена оних типова који сежу до длета највећег уметника, или макар настала под његовим непосредним утицајем. Могуће је, чак и вероватно, да ће се погрешити ако се међу дела Лисипа уброје и скулптуре које не припадају њему лично, а које су настале само у кругу његових најближих сарадника. Такве грешке ће наука у будућности исправљати, али представа која се данас може скицирати о уметничком стваралаштву великог генија тешко да је далеко од истине. Лисип је сувише светла личност да би остала у нејасној тами, његова сенка се дефинитивно шири на уметничко стваралаштво каснијих епоха.

Лисипова делатност обухвата читаву другу половину 4. века пре нове ере и тиме се веже за епоху највећег историјског значаја, са добом распада целокупног античког класичног културног света и добом стварања нове хеленистичке културе. Пелопонески рат, који је отргнуо кормило из руку Атине, довео је целу Хеладу на ивицу уништења. Стравична разарања настала у скоро тридесетогодишњој борби између Атине и Спарте, два велика ривала и претендента на хегемонију над хеленским светом, проширила су се на све области привредног живота, и даље, док непрекидни спорови и ратови нису давали предаха несрећном народу Хеладе. Стравична борба, која је потпуно исцрпла главне носиоце класичне хеленске културе, лишила их је способности за ново стваралачко деловање на пољу изградње државе, све што су предузимали различити грчки народи у том братоубилачком рату није имало плода. Истина, понекад се јављају личности, инспирисане великим идеализмом, које су маштале о враћању старог сјаја, али полеђина медаље — сурова стварност — показује потпуну инерцију масе, неспособне да се уздигне изнад слоја узаних личних интереса. Такво стање у земљи није могло допринети развоју монументалне уметности, као што је то било у великој класичној ери 5. века; они најбољи су се повукли из политике и радије су се бавили својим личним пословима. На таквом тлу, у свим манифестацијама духовног живота друштва, развија се индивидуализам, који није могао а да не утиче на развој ликовне уметности.

Безизлазност ситуације натерала је вође грчких градова-држава да усмере свој поглед ка истоку, а персијски краљ је диктирао услове мира хеленским државама, које су век раније изашле као победнице из борбе са Азијом. У хаосу који је настао, чинило се да је азијска сила једина сила способна да влада светом. Најбољи грчки уметници такође су полагали наде у Исток, овде је отворена нова арена за њихове активности. Најистакнутији грчки архитекти и вајари били су у служби полуварварског краља Маусола у Халикарнасу, радећи на изградњи његовог луксузног Маузолеја. Али Исток је такође пропао; древна персијска држава је застарела и само захваљујући потпуној немоћи Грчке задржала је водећу улогу. Античком свету је била потребна јака власт, и тако се спремио терен за настанак нове, моћне државне јединице, да на рушевинама старог света створи нову културу.

Задатак уједињења древних културних земаља пао је на судбину Македоније и сјајно га је извршио Александар Македонски. Тако је нови „хеленистички” свет заменио стари хеленски, тако је створена нова култура у којој су се сви одрживи елементи прошлих времена могли са новом снагом развијати, а две супротности — Исток и Запад — које се међусобно оплођују, водили су човечанство до новог процвата.

Нови свет, настао из комбинације исувише истанчаног, чак и назадног хеленизма са потомцима старе источњачке културе, неупоредиво је ближи савременом човечанству од класичне Хеладе. Он је у себи развио оне елементе који су довели до победе хришћанства, које је довело до изражаја психичке снаге човека, које нису имале времена да сазревају на чистом, свежем ваздуху хеленског света и потом се формирале у мистични сумрак средњовековних цркава.

Микеланђело, тај највећи ренесансни геније, који је у својим делима оличавао неуморну унутрашњу борбу савременог човека-мистика, тежњу ка светлости, је осетио ту унутрашњу сродност са хеленизмом. Ако је Лаокоон изазвао његово одушевљење, ако је антички хеленистички торзо њиме реинкарниран у статуу светог Матеја, ако је један број његових дела уско везан са хеленистичком уметношћу, онда то није случајно. Савремени човек је рођен у хеленизму, у личности Микеланђела достигао је пуни развој својих стваралачких моћи; а сада се нејасно али дефинитивно сећа свог завичаја на далеким обалама Егејског мора.

Лисип је преживео ову еру, али с њом није повезан само његов неуметнички живот. Попут Микеланђела, оличавао је њену унутрашњу суштину; савременом историчару је драг не само као последњи носилац хеленске уметности, већ и као творац новог хеленистичког уметничког погледа на свет. И стога је његово име само симбол „као море, које има своје име међу људима и на картама, а у стварности оно је ширина, кретање и дубина” (Рилке. „Роден”).