мини|Застава Британског царства мини|Области у свету које су у једном тренутку биле део Британског царства. Тренутне Британске прекоморске територије означене су црвеном бојом
Британска империја () била је највеће царство у историји људске цивилизације. Њу су чинили доминиони, колоније, протекторати, и друге зависне територије којима је владало или управљало Уједињено Краљевство. Њено стварање започело је освајањем и успостављањем енглеских прекоморских поседа и трговачких постаја од краја 16. до почетка 18. века. Године 1922. у Британском царству живело је око 458 милиона становника, што је представљало једну петину светске популације. Заузимала је површину од преко 33.700.000 km², што је скоро четвртина копна на Земљи. Захваљујући својој величини остварило је снажан утицај у политичком, законодавном, лингвистичком и културном погледу на целокупну људску цивилизацију. На врхунцу своје моћи за Британско царство важило је правило да је то „царство у ком сунце никада не залази“, јер је у свако доба дана барем у једном његовом делу сијало сунце.
За време Великих географских открића у 15. и 16. веку, Португалија и Шпанија су предњачиле у истраживању и освајању Земље, што им је омогућило да створе велика прекоморска царства. Љубоморни због велике користи коју су ова царства остваривала, Енглеска, Француска, и Холандија су почеле да освајају територије и оснивају колоније и да праве сопствену трговачку мрежу у Америци и Азији. Низ ратова које је у 17. и 18. веку Енглеска водила са Холандијом и Француском омогућио јој је да постане доминантна колонијална сила у Северној Америци и Индији.
Независност коју су Тринаест колонија у Северној Америци стекле 1783. након Америчког рата за независност допринела је да Британија изгуби неке од својих најстаријих и најнасељенијих колонија. Након ових догађаја Британских империја је своја освајања усмерила се ка Азији, Африци, и Пацифику. Победа над Наполеоновом Француском 1815. Британији је омогућио да несметано влада широм света наредних сто година. Колоније са претежно белачким становништвом добиле су висок степен аутономије а неке су добиле статус доминиона.
До почетка 20. века Немачко царство и Сједињене Америчке Државе смањиле су преимућство Британије у области привреде. Сукоби немачке и британске империје, који су уследили, били су главни узроци избијања Првог светског рата. Овај сукоб је нанео тежак ударац Британији и у људству као и у привреди. Иако је одмах након завршетка Првог светског рата достигла највећи обим окупираних територија, Британија више није била једина индустријска или војна сила. Током Другог светског рата, британске колоније у југоисточној Азији преузело је Јапанско царство. Упркос победи Британије и њених савезника, британски престиж је окрњен а пад царства је био неминован. Британска Индија, најважнији и најнасељенији британски посед, изборила се за независност у склопу знатно ширег покрета деколонизације када је Британија формалнон признала независност већини територија у оквиру царства. Пренос суверенитета над Хонгконгом Кини 1997. године по многима је означио крај Британског царства. Четрнаест прекоморских територија остало је под британским суверенитетом. Након што су стекле независност, многе бивше британске колоније придружиле су се Комонвелту, слободном удружењу независних држава. Шеснаест чланица Комонвелта има за шефа државе енглеског краља Чарлса III.
Порекло (1497–1583) мини|усправно|Копија брода -{The Matthew}-, који је Џон Кабот користио на његовом другом путовању то Нови свет
Темељи Британског царства су били положени још док су Енглеска и Шкотска биле засебне краљевине. Године 1496. краљ Хенри -{VII}- од Енглеске, следећи успехе Шпаније и Португалије у прекоморском истраживању, је дао Џон Каботу да предводи путовање којим би се открио пут до Азије преко Северног Атлантика. Кабот је отпловио 1497, пет година након европског открића Америке, и мада је он успешно допловио до обале Њуфаундленда (грешком верујући, попут Кристифора Колумба, да је досегао Азију), није било покушаја да се формира колонија. Кабот је предводио још једно путовање до Америке наредне године, али се његови бродови нису вратили.
Даљих покушаја да се успоставе Енглеске колоније у Америкама није било до доба владавине Елизабете -{I}-, током задњих деценија 16. века. Протестантска реформација је унела раздор између Енглеске и Католичке Шпаније. Године 1562, енглеска круна је санкционисала пирате Џона Хокинса и Франциса Дрејка да отпочну робовско-пљачкашке нападе на Шпанске и Португалске бродове дуж обале Западне Африке с циљем упада у Атлантски трговачки систем. Ти напади су одбијени и касније, са пооштравањем Англо-Шпанских ратова, Елизабета је подржала даље пиратске нападе на шпанске луке у Америкама и на флоте на путу кући преко Атлантика, натоварене благом из Новог света. Истовремено, утицајни писци попут Ричарда Хаклајта и Џона Диа (који је први користио термин „Британско царство”) су почели да лобирају за формирање Енглеског царства. До тог времена, Шпанија је постала доминантна сила у Америкама и истраживала је Пацифик. Португалија је успоставила трговачке поставе и утврђења од обала Африке и Бразила до Кине, и Француска је почела са насељавањем дуж реке Сен Лорен, области која је касније постала позната као Нова Француска.
Ирске плантаже Мада је Енглеска каснила за другим европским силама у успостављању прекоморских колонија, она је била ангажована током 16. века у насељавању Ирске протестантима из Енглеске и Шкотске, следећи преседане који датирају још из доба Норманске инвазије Ирске 1169. године. Неколико особа које су помогле у успостављању плантажа у Ирској је такође учествовало у раној колонизацији Северне Америке, а посебно група која је позната као -{West Country men}-.
„Прво“ Британско царство (1583–1783)
Године 1578, Елизабета -{I}- је одобрила патент Хамфрију Гилберту за откриће и прекоморску експлорацију. Те године, Гилберт је испловио за Западну Индију са намером да се супротстави пиратима и успостави колонију у Северној Америци, али је експедиција прекинута пре него што је прешао Атлантик. Године 1583. он је покушао по други пут, идући том приликом до острва Њуфаундленд, чију луку је формално прогласио Енглеским власништвом, мада није дошло до насељавања. Гилберт није преживео повратак у Енглеску, и наследио га је његов полубрат, Волтер Роли, коме је Елизабета одобрила његов сопствени патент 1584. године. Касније те године, Роли је формирао колонију Роаноук на обали данашње Северне Каролине, али је недостатак залиха узроковао пропаст колоније.
Године 1603, Џејмс -{VI}-, краљ Шкота, преузео је енглеско престо и године 1604. је договорен мир у Лондону, завршавајући непријатељства са Шпанијом. Сад у миру са својим главним ривалом, пажња Енглеске се преусредсредила са заплењивања колонијалних инфраструктура других нација на посао успостављања својих сопствених прекоморских колонија. Британско царство је почело да поприма свој облик током раног 17. века, са енглеским насељавањем Северне Америке и мањих острва у Карибима, и успостављањем деоничарских друштава, подасве Енглеске источноиндијске компаније, да управљају колонијама и прекоморском трговином. Тај период, до губитка Тринаест колонија након Америчког рата за независност при крају 18. века, су поједини историчари субсеквентно називали "Првим Британским царством".
Америке, Африка и трговина робљем
Кариби су иницијално били енглеске најважније и најуносније колоније, мада тек након неколико неуспешних покушаја колонизације. Један покушај успостављања колоније у Гвајана године 1604. је трајао само две године, и није остварио свој главни циљ налажења наслага злата. Колоније у Светој Луцији (1605) и Гренади (1609) су такође брзо пропале, али су насеобине успешно успостављене у Сент Китсу (1624), Барбадосу (1627) и Невису (1628). Те колоније су ускоро попримиле систем шећерних плантажа које су Португалци успешно користили у Бразилу, који је био зависан од рада робова, и у почетку од холандских бродова, који су продавали робље и куповали шећер. Да би осигурали да ова све профитабилнија трговина остане у енглеским рукама, парламент је прогласио 1651. године да само енглески бродови могу се користе у енглеским колонијама. То је довело до непријатељства са Уједињеним холандским провинцијама и серије Англо-холандских ратова, који су коначно ојачали енглеску позицију у Америкама на уштрб Холанђана. Године 1655, Енглеска је преотела острво Јамајку од Шпаније, и 1666. је успела да колонизује Бахаме.
мини|Мапа Британских колонија у Северној Америци, 1763–1776 Енглеска прва стална насеобина у Америкама је формирана 1607. у Џејмстауну, под вођством капетана Џона Смита и покровитељством Вирџинијске компаније. Бермуда су насељена и проглашена енглеским након бродолома из 1609. брода у власништву Вирџинијске компаније, и 1615. године је пренета у власништво новоформиране Компаније Сомерских острва. Повеља Вирџинијске компаније је опозвана 1624. и директну контролу Вирџиније је преузела круна, тиме оснивајући колонију Вирџинију., Лондонска и бристолска компанија је формирана 1610. са циљем креирања сталних насеља у Новој земљи, али је била у знатној мери неуспешна. Године 1620, колонија Плимут је установљена као уточиште за пуританске религиозне сепаратисте, који су касније били познати као пилгрими. Бекство од религиозног прогона ће постати мотив многих енглеских колониста до подузму ризик мукотрпног трансатлантског путовања: Мериленд је основана као уточиште за романских католика (1634), Роуд Ајланд (1636) као колонија толерантна за све религије и Конектикат (1639) за конгрегационалисте. Провинција Каролина је формирана 1663. године. Са предајом Новог Амстердама 1664. године, Енглеска је запосела контролу холандске колоније Нова Холандија, и преименовала је у Њујорк. То је формализовано у преговорима након Другог Англо-холандског рата, у замену за Суринам. Године 1681, колонију Пенсилванија је формирао Вилијам Пен. Америчке колоније су биле мање финансијски успешне од оних на Карибима, али су имале велике површине добре пољопривредне земље и привукле су велики број енглеских емиграната којима је више одговарала умерена климу.Ferguson 2004.
мини|Афрички робови који раде у 17. веку у Виргинији, дело непознатог сликара, 1670 Године 1670, Чарлс -{II}- је инкорпорирао краљевском прокламацијом Компанију Хадсоновог залива (ХБЦ), дајући јој монопол над трговином крзном у области познатој као Рупертова земља, која ће касније формирати велики део Доминиона Канада. Французи су често нападали утврђења и трговачке насеобине које је Компанија Хадсоновог залива успоставила, јер су они основали своју трговачку колонију у суседној Новој Француској.
Две године касније, инаугурисана је Краљевска афричка компанија, добијајући од краља Чарлса трговински монопол над снабдевањем робљем британских колонија на Карибима. Од почетка, ропство је било база Британског царства на западноиндијским острвима. До аболиције трговине робљем 1807, Британија је била одговорна за транспорт 3,5 милиона афричких робова до Америка, и за трећину свих робова транспортованих преко Атлантика. Да би се омогућила ова трговина, успостављена су утврђења на обали Западне Африке, као што је Џејмсово острво, Акра и Бансово оство. У Британским Карибима, проценат становништва Афричког порекла се попео са 25 процената 1650. до око 80 процената 1780, а у 13 колонија од 10 процената до 40 процената током истог периода (већином у јужним колонијама). За трговце робљем, трговина је била екстремно профитабилна, и постала је главна економска активност за западне Британске градове као што су Бристол и Ливерпул, који су формирали трећи угао троугаоне трговине са Африком и Америкама. За транспортоване, груби и нехигијенски услови на робовским бродовима и лоша исхрана су узроковали просечну стопу морталитета током средишњег прелаза од један у седам.