Турска владавина 1459—1718. год.
Приликом освајања Србије Турци су основали своје административно-управне територије (санџаке). Милошевац је био у саставу Смедеревског санџака
У турском дефтеру број 16, 195-6 од 1476/1478. се наводи да је Милошевац удаљен од Мораве 3-4 километра, да има 242 куће са приходом од 1.089 акчи.
Године 1516. у Милошевцу је било 244 куће, 21 неожењен, 2 удовице и 26 кућа номада (сточара). 1521/1523. године у Милошевцу је било 257 кућа, а 1528. године 318 кућа. Од тих 318 кућа било је 19 дунђера (зидара), 18 великих кућа са 6 одраслих мушких глава. 1536. године у Милошевцу је било само 36 кућа. Овај податак је или административна грешка, рат или куга. 1560. године у Милошевцу се налазио један примићур који је био старешина села, које је имало 225 кућа и 69 кућа номада. Нешто касније број кућа се пење на 357, а 1570. се смањује на 198 кућа и 27 кућа номада, да би се за време султана Мурата III попео тај број на 207 кућа и 33 номадске куће. Милошевац је био највеће село целог Смедеревског санџака.Александар Крстић, , Историјски часопис LII.
У то време насеље се налазило на Селишту, на обали речице Бистричице, источно од данашњег села.Исто
Године 1476. војска угарског краља Матије Корвина провалила је у ове крајеве гонећи Турке. Приликом повлачења угарске војске на север преко Дунава српско становништво се масовно повлачило у Војводину у страху од турске освете.
Насељавање влаха у ове крајеве (Поморавље и Подунавље) ишло је из Старог влаха, Гуче, Драгачева, Ивањице, Ариља, Нове Вароши са Дрине и из Херцеговине (Требиња и Билећа). Новодосељени власи из тих крајева били су ослобођени рајинских радних обавеза. Имали су свог влашког кнеза. Године 1506. укинуте су претходне обавезе влаха. Уведене су нове обавезе. Власи су давали Турцима једну десетину жита, две акче у време жетве, кола сена у време косидбе, кола дрва у време Божића и тако даље. Дужност влашког кнеза била је да организује досељавање влаха што више у ове полуопустеле крајеве.
Мала дигресија са теме о власима. Појам влах има два значења. Једно значење је да влах значи сточар (романизирани или грцизирани Илири и Трачани). Друго значење је да је порекло влаха из Влашке низије у Румунији. Карактеристично је да су се степски становници (Панонска низија, Влашка низија, Молдавија и Украјина) већином бавили сточарством. Одећа им је била вунена шубара, чакшире (панталоне) са везаним гајтанима и великим туром, кожним опанцима и дугачким везеним вуненим чарапама.
Постоји карта путева Поморавља и Подунавља из 1459—1683. године, траса Поморавског пута. Траса Поморавског пута полази од Баточине преко Паланке, Трњане, Ливадице, Милошевца, Голобока, Лозовика, Вранова, Смедерева и даље од Смедерева према Гроцкој и Београду.
Од 1683—1690. године вођен је такозвани велики рат, рат Аустрије и Турске. Аустријска војска под командом Пиколоминија допрела је до Скопља. Српски народ је био на страни аустријске војске. Због напада Француске на Аустрију, аустријска војска је морала да се повлачи са ових простора. Српски народ је бежао од Турака заједно са овом аустријском војском (Сеобе, Милош Црњански).
Данас се зна да је прво писано помињање Милошевца из 1476. године када је имао 242 куће. Дефинитивно нема грешке ако се старост Милошевца помери у дубљу прошлост, јер 242 куће нису изграђене преко ноћи или у току две три године.
Аустријска владавина 1718—1739. и 1788—1791. год.
Од 1716—1718. на овим просторима вођен је аустријско-турски рат. Пожаревачким миром 1718. године граница је померена са Дунава и Саве на линију Западне Мораве (Ужице, Чачак, Краљево и Крушевац). Значи, око двадесет година овај крај је био под аустријском влашћу. У овом периоду аустријски Немац Лангер направио је карту поморавља и Јасенице и на њој је уписао име Милошевца - Miloshnetz. Од 1736—1739. године на овим просторима се води по други пут аустријско-турски рат. Београдским миром 1739. године граница између ове две царевине поново се враћа на реке Дунав и САву. И овом приликом српски живаљ са ових простора бежи на мађарску територију. Тада велике масе становника из источне Србије и Старог влаха долазе и насељавају ове просторе.
За ове догађаје можемо везати изјаве Милошевчанина да су пореклом власи из Неготинске крајне. Други талас досељавања креће се са Косова и из правца Ниша. Витомирци и Радановићи долазе са Косова, а Богдановићи из околине Алексинца.
Од 1788—1791. године на овим просторима се води трећи аустријско-турски рат. Коча Анђелковић из околине Јагодине подиже огромну српску масу против Турака и ослобађа просторе Јагодине, Баточине, Лапова, Деспотовца, Свилајнца и Велике Плане. Ослобођена територија је названа Кочина крајна. Данашњи Ђујићи везују своје порекло за извесног Ђују и Божанку из тог времена. У то време аустријско-турски рат вођен је и на другим просторима Србије, у Влашкој и Босни и Херцеговини.
Мир је склопљен у Свиштову, бугарском граду, на Дунаву 1791. године. Опет су Турци са својом границом изишли на обале Дунава и Саве. Турци су Кочу Анђелковића ухватили и набили на колац.
Српски народ опет масовно бежи преко Дунава. На ушћу Дунава у Црно море, у месту Ђурђево, 1790. године било је договарање Аустријанаца и Турака о премештању становника. Договарали су се да Срби из Војводине дођу у Поморавље, а Власи да се из Поморавља врате у Неготинску Крајну.
Од 1789—1807. године Турском управља султан Селим трећи. Да би спасио Турску од пропадања почео је да уводи војне, просветне и друге реформе у оквиру Османског царства. Војним реформама укинута је турска јаничарска војска, а уведена редовна низаманска војска. Београдси јањичари Аганлија, Кучуа-Алија, Мула-Јусуф и Старац Фочо били су против султанских војних реформи. У Видинском пашалуку (Видин, Неготин, Зајечар и Кладово) владао је одметнути јањичар Позван Оглу, који је и сарађивао са београдским јањичарима. Настају огорчене борбе између турака присталица реформи и турака присталица јањичара.
Првог фебруара 1794. године султан издаје свој документ (ферман) по коме Срби добијају извесне олакшице. Стриктно је одређена висина харача (харачлију). Турци спахије могу једино да станују по градовима, а у селима не. Српска села имају своје сеоске кнежевине. Неколико српских села чине српску нахију на челу са обр-кнезом. Харач прикупљају Срби и предају га београдском везиру. Срби могу слободно да подижу нове цркве, поште и да тргују.
Од 1790—1794. године султаб у порта одузимају имања београдским јањичарима. Јањичари воде огорчен рат против султана и порте. На Велику Госпојину, 28. августа 1793. године у Београду је београдски паша сазвао збор српских кнежевина и других угледних Срба. Београдски паша је поставио Србима питања шта је узрок те су села тако празна или ретко насељена. Сви присутни су му одговорили такозвани „немачки рат“, људи су посечени, заробљени, пресељени и у збеговима. Паша је дао задужење присутним Србима да напуне села становништвом. Следио је ферман из 1794. године у ферман о одузимању имања јањичарима. И тада почиње процес досељавања становништва у ове крајеве. Лакше је било Србима у Београдском него Србима у Видинском пашалуку. И овај статус је иницирао досељавање Срба из Неготинские Крајне у Милошевац (милошевачки власи).
1792. године у Моравској долини владала је врло велика куга која је проредила становништво.
Први 1804—1813. и Други српски устанак 1815—1830. год.
Милошевац је 1818. године имао 81 кућу, 1819. године 182 куће, а 1822. године 94. куће. Опет се виде велике осцилације. Шта је узрок тим великим осцилацијама не може се насигурно нешто тврдити. Претпоставке су незахвалне. Организатор борби у Првим српском устанку у Смедеревској нахији па и Милошевцу био је Миленко Стојковић. Радановићи знају да су неки њихови преци тада били на страни Карађорђа, да су се 1813. године повукли у Војводину, а нешто касније поново се вратили у Милошевац па су их доскора називали Пречанима (пречани су они који прелазе преко Дунава). Смедерево је било ослобођено 1805. године. Сигурно је једно, да су се тадашњи Милошевчани радовали том ослобођењу. 1813. година била је грозна година за Србе. Цариградски друм је био окићен кочевима са набијеним српским главама и вешалима са обешеним Србима. Овом сликом су Турци жечечи да улију страх у кости Србима.
Милош Обреновић са својим устаницима 1815. године ослобађа Пожаревац. Радовали су се тадашњи Милошевчани и том ослобођењу. Милош је 1818. године одлучио да врши укрупњивање села па је Миловановиће и Јовиће из крњевачких Бара преселио у Милошевац. Како је записано у школском летопису основна школа у Милошевцу је почела да ради 1814. године. Записано је да је у њој радио извесни Бата из Баната и да је она била смештена код месне капеле. Других писаних извора о тој школи нема. Први следећи се јављају тек 1842. године.
Петар Вулићевић 1813. године шаље кнезу Милошу Милошевчане Симеона Ћирића, Станка Крајинца и Стефана Сурдулића са сеоским кнезом Јованом јер се исти жале на Муарем-Барјактара, јер их овај оптужује да му не дају све обавезе које су дужни да дају. Верује се да је Муарем био примиђур Милошевца.
Станоје Лукић из Милошевца и Станиша Јовановић из Крњева 1829. године поклонили су икону Христову за црквени иконостас у Осипаоници.
Станоје Лукић и Станиша Јовановић закупили су алију Паучину. 1830. године дошао је код кнеза Милоша Милошевчанин Маринко Ђурђевић са писмом Симе Радојковића и молбом да буде ослобођен од пореза јер је кваран у мошницама (брух).
Године 1827. у Милошевцу је отворен први дућан.
Србија је 1830. године од султана и Порте добила хатишериф по коме постаје аутономна кнежевина у оквиру Османског царства.
Српска аутономност у оквиру турске царевине 1830—1878. год.
У Милошевцу је 1846. године било 182 куће. Србија је хатишерифом из 1830. године добила следеће повластице (слободе):
1. У Београду ће постојати српска кнежевска канцеларија на челу са Милошем Обреновићем. Милош Обреновић и београдски Маршали Алипаша ће се договарати о свим народним пословима;
2. Укида се турски спахијски систем у Србији. Земља је расподељена сељацима;
3. Харач ће имати одређену годишњу висину (износ) и нико га у току године не може повећавати или смањивати;
4. Србима ће судити судија Србин и судија Турчин;
5. Србија добија пуно право развитка својих школа, цркава, пошта, трговине, саобраћаја и тако даље;
6. Милош може држати своје бећаре (врста војске).
Новим хатишерифом од 1833. године Србија је добила 6 нових нахија: Кладово, Неготин, Зајечар, Књажевац, Соко Бању и Соко на Дрини код Крупња. Милошево кнежевство постаје наследно. За време српске аутономности Србијом управљају Милош Обреновић, Михајло Обреновић, Кнез Александар Карађорђевић, син Карађорђев, Милош Обреновић, Михајло Обреновић и Милан Обреновић.
Изградња Цркве Милошевачке
Шестог априла 1842. године Милошевчани су затражили од Министарства просвете и црквених дела одобрење за подизање цркве у Милошевцу. Министарство је од милошевачке општине затражило да општина треба да направи финансијски предрачун који треба да садржи колика црква треба да буде, са којим трошковима ће бити подигнута, колико има готовине, итд.
Општина је послала министарству следећи одговор:
Црква треба да буде од печене цигле на свод и 25 аршина у дужину (шупљине) и 12 метара ширине. Стајаће мање од хиљаду царских дуката са торњем и иконама, а 800 дуката без торња. Општина има само 400 дуката и 50.000 спремљених цигала.