Петар Лековић (Сврачково, код Пожеге, 23. новембар 1893 — Чемерно, код Гацка, 13. јун 1942) био је каменорезачки радник, учесник Првог светског рата и Народноослободилачке борбе и први народни херој Југославије.
Као војник Српске војске учествовао је у Првом светском рату, током 1914. и 1915. године. Истицао се као храбар и способан борац, али је услед рањавања заробљен у јесен 1915. у околини Пећи. Остатак рата провео је у мађарском заробљеништву у околини Будимпеште. Након завршетка рата, вратио се у родно место и изучио каменорезачки занат, а убрзо потом се оженио и прешао да живи у село Речице код Пожеге. У потрази за послом обилазио је многа места, углавном по западној Србији. Још у годинама након рата постао је симпатизер Комунистичке партије Југославије, а због своје изражене правдољубивости и солидарности, често је долазио у сукоб са послодавцима, али и влашћу.
Након 1938. обновио је контакте са тада илегалном Комунистичком партијом и учествовао у неким њеним акцијама. Након окупације Југославије, 1941. са тројицом синова ступио је у Ужички партизански одред и учествовао у устаничким акцијама, током лета и јесени. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизанских снага из Србије, марта 1942. ступио је у Другу пролетерску ударну бригаду, у којој је постављен за заменика команданта Првог ужичког батаљона.
У борбама се истицао херојским подвизима, о којима се чуло и изван његове бригаде, па је одлуком Врховног штаба НОП И ДВЈ, крајем марта 1942. проглашен за првог народног хероја Југославије. Погинуо је јуна 1942. у борбама са Италијанима и четницима, на планини Живњу, код Гацког. У последњој борби починио је свој последњи подвиг — штитећи одступницу свог батаљона, који је остао без муниције, рукама је одваљивао камење и стене на непријатељске војнике.
Биографија Рођен је 23. новембра 1893. године у селу Сврачково, код Ужичке Пожеге, где се данас налази његова родна кућа. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Његов отац Милинко, поред Петра је имао још тројицу синова и ћерку. Основну школу је завршио у родном селу. Пошто се породица тешко издржавала, Петар је од најранијег детињства, још као дечак, почео да ради. Најпре се бавио разним физичким пословима углавном везаним за земљорадњу, а као младић је почео да учи каменорезачки занат. У изучавању заната га је прекинуо позив за одслужење војног рока, 1914. године, као и почетак Великог рата.
Први светски рат десно|мини|Родна кућа Петра Лековића у Сврачкову Почетак Првог светског рата, јула 1914. године, затекао га је на одслужењу војног рока у Крагујевцу. Након избијања рата, био је распоређен у Прву чету Другог батаљона Петог пешадијског пука Дринске дивизије. Са овом јединицом учествовао је у борбама на Церу и Дрини, током лета и ране јесени 1914. године. Лековић се у овим борбама истакао храброшћу, а заробио је и неколико непријатељских војника. Након Колубарске битке и победничке офанзиве српске војске, са својом јединицом је избио на Саву, у близини Обреновца. Тада је почела велика епидемија тифуса, па се Петар разболео од тифуса. Након оздрављења, накратко се вратио кући, али се убрзо вратио у своју јединицу.
Октобра 1915. године, када је отпочела велика непријатељска инвазија на Краљевину Србију, Петар је учествовао у првим борбама на Сави. Након повлачења са почетних положаја, заједно са неколико војника, у близини села Грабовца, код Обреновца, штитио је повлачење своје јединице. Тада је био рањен у ногу. Након стационирања његове јединице у Крагујевцу, одбио је да иде у болницу и на лични захтев остао у јединици. Потом је учествовао у борбама код Краљева и Рашке, а потом на Косову и код Пећи. Пошто је имао проблема са раном, која никако није могла да зарасте, био је искључен из борбеног строја и пребачен у позадину. Услед изненадног немачког напада, његова јединица се морала повући, па је заједно са другим изнемоглим војницима, из позадине, био заробљен.
Заједно са осталим заробљеницима био је спроведен најпре у Рашку, а потом у Крагујевац. Одатле су возом одведени у заробљенички логор у Мађарској, недалеко од Будимпеште. Услови живота у овом логору били су изузетно тешки, а посебно је била слаба храна. Због лоших услова заробљеници су протестовали, а током протеста, Петар се налазио на челу једне групе и у делегацији за преговоре са управом логора. Како би поправила исхрану логораша, управа логора је тада одлучила да заробљенике шаље на рад на околна имања. Петар је био додељен извесном Јаношу, коме је помагао у пољским пословима. Од газде, код кога је радио, добио је вести о Октобарској револуцији у Русији и лошем стању на аустро-угарским фронтовима. Охрабрен овим вестима, Петар се одлучио на бекство, али је након неколико дана, био ухваћен и враћен у логор.
Након потписивања примирја, новембра 1918. године, сви ратни заробљеници су напустили логор у близини Будимпеште и дошли су у Београд, одакле су се вратили својим кућама. Недуго по доласку у родно село, Петар је био позван у јединицу којој је припадао пре заробљавања. У Загребу се јавио команди Петог пешадијског пука, где је морао детаљно да опише како је заробљен и колико се налазио у заробљеништву. Након провере, био је упућен у Јелење, код Ријеке, где се налазила његова јединица. Доласком у јединицу, Петар није затекао пуно својих ратних другова из 1914. и 1915. године, јер су многи страдали током преласка Албаније и на Солунском фронту. Услед исцрпљености, Петрово здравствено стање се нагло погоршало након повратка у јединицу, па је убрзо био отпуштен из војске.
Међуратни период Након повратка из војске, Петар се посветио каменорезачком занату, који је почео да учи још пре одласка у војску. Због тешког материјалног стања, које је владало у првим поратним годинама, у потрази за послом је почео да обилази оближња села. У селу Речице упознао је Кристину Трифуновић, са којом убрзо оженио и прешао да живи код ње. У наредних дванаест година родило им се седморо деце — петорица синова и две ћерке — Драгојле (1920), Бошко (1922), Милован (1924), Раца (1926), Зора (1928), Гојко (1930) и Радојка (1932).
У потрази за послом Петар је обилазио разна места — села и варошице, клешући надгробне споменике, темеље за израду кућа, стубове за обележавање пута и др. Обилазио је углавном места по западној Србији, а извесно време је радио и у Краљеву, код предузимача Брозовића. Обилазећи разна места, Петар је упознавао разне људе. Дружећи се са радницима, повезао се са револуционарним радничким покретом и са илегалном Комунистичком партијом Југославије (КПЈ), чији је симпатизер постао још након завршетка Првог светског рата.
Петар је по природи био веома истинољубив, али и бунтован, па је често долазио у сукоб са властима. Као симпатизер комуниста, још 1920. године је учествовао у агитацији за посланичке кандидате Комунистичке партије. Након доношења „Обзнане”, запретило му је хапшење, па је морао ићи у друга села да ради. Због отворених изношења својих ставова, Петра су мештани Речица веома ценили, па су га кандидовали за сеоског старешину — кмета, али је ово спречено интервенцијом општинских власти. И касније, када је активност КПЈ у његовом родном крају, потпуно била замрла, он је агитовао против режима, а посебно након увођења Шестојануарске диктатуре, 1929. године.
У чланство Комунистичке партије Југославије, Петар је највероватније био примљен у годинама након Првог светског рата, али је његова партијска активност почела тек после 1938. године, када је партијски рад у његовом срезу нагло оживео. Као један од истакнутих комуниста био је члан Месног комитета КПЈ у Ужичкој Пожеги. Тада је наставио са агитацијом у свом и околним селима, а посебно се ангажовао у агитацији за помоћ народу и борцима Шпанске Републике, током грађанског рата.
Народноослободилачка борба Фебруара 1941. године Петар Лековић је поново позван у војску. Када се у Ужичкој Пожеги јавио војним властима, није добио распоред у јединицу, већ је са неколицином изабраних резервиста, био додељен месној жандармеријској станици. Ту је остао све до почетка напада Сила осовина на Краљевину Југославију, априла 1941. године. Након тога до Пожеге су стизале само лоше вести — о напредовању немачких јединица и слому Југословенске војске. Након добијања вести о капитулацији, војници су се разишли кућама, а Петар је са собом понео наоружање, које је могао понети.
По повратку кући, повезао се са члановима Комунистичке партије Југославије и почео да ради на организовању Народноослободилачког покрета (НОП). Један од првих Петрових задатака у току лета 1941. године био је да обезбеди што више залиха жита и других житарица, како би се обезбедила исхрана партизанских бораца. Заједно са сином Бошком, он је у Пожеги набавио вршалицу са мотором и по околним селима је сељацима вршио жито. Уместо наплате тражио је да део жита дају за партизане. Овај посао Петру је омогућио несметано кретање по околним селима, где је међу окупљеним сељацима, док су чекали да се заврши посао, агитовао за Народноослободилачки покрет. У тим првим месецима окупације, посебно је утицао на сељаке, да се не јављају на општинске позиве јер су они у ствари били позиви за одлазак на принудни рад у Немачку.
десно|мини|Петар Лековић са породицом — супруга Кристина, ћерке Радојка и Зора, као и синови Драгојло, Милован, Раца и Гојко. На фотографији недостаје син Бошко. Јул — новембар 1941. Поред рада прикупљању жита, Петар Лековић је са другим комунистима из околине Пожеге, учествовао и у организовању Пожешке партизанске чете, која је била формирана 28. јула 1941. године у саставу Ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић”. Међу првим борцима ове чете била су и тројица Петрових синова — Драгојле, Бошко и Милован. На самом почетку устанка, Петар је обилно користио своје ратничко искуство стечено у Првом светском рату. Радио је на обуци млађих бораца — учио их је како се рукује оружјем, како треба нападати, како изненадити непријатеља, узети заклон, повлачити се и друго. Брзо је стекао симпатије и поверење млађих бораца који су га прозвали Чика Пера.
Једна од првих партизанских борби у којој се Петар Лековић истакао била је тзв „Горобиљска битка”, односно борба Ариљске и Пожешке партизанске чете са немачком колоном, која је из Пожеге кренула да обезбеђује извлачење немачке посаде из Ужица. Ова борба одиграла се 20. септембра 1941. године у близини села Горобиља и немачке снаге су у њој претрпеле тешке губитке од 78 мртвих и рањених. Петар је у току ове борбе, заједно са неколико бораца, био послат у извиђање. Избивши на крај шумице, он се приближио немачким положајима и убио немачког официра. Погодио га је у осигурач бомбе, која му је висила на опасачу и она је потом експлодирала. Ово је изазвало забуну међу немачким војницима и допринело бржем поразу. Ова битка била је до тада највећа борба између партизана и Немаца у Ужичком округу.
Након борбе код Гостиља, Немци су отпочели са повлачењем из Ужица и Пожеге, које су предали четницима Радомира Ђекића и Боже Јаворског, па су партизанске снаге већ 22. септембра ушле у Пожегу, а 24. септембра у Ужице, које је тада постало центар ослобођене територије тзв „Ужичке републике”. Како би се обезбедио што бољи рад у позадини, отпочело се са формирањем нових народних органа власти — народноослободилачких одбора. Након формирања Среског НО одбора кренуло се са формирањем месних НО одбора. На народном збор у селу Годовику, за председника одбора био је предлаган Петар Лековић, али је он то одбио јер није хтео да напусти јединицу и за председника предложио Милана Милутиновића, солунског борца.