Анархосиндикализам је анархистички организациони модел који поставља синдикате као главно средство за класни сукоб. Ослањајући се на теорију слободарског социјализма и праксу синдикализма, анархосиндикализам посматра синдикате и као средство за постизање тренутних побољшања услова рада, али и као основу за изградњу социјалне револуције у облику генералног штрајка са коначним циљем укидања државе и капитализма. Анархосиндикалисти сматрају да синдикати представљају префигурацију посткапиталистичког друштва и настоје да их искористе како би успоставили радничку контролу над производњом и расподелом. Као аполитична идеологија, анархосиндикализам одбацује политичке странке и учешће у парламентарној политици, сматрајући их корумпирајућим утицајем на раднички покрет. Како би остварили своје материјалне и економске циљеве, анархосиндикалисти уместо тога примењују директну акцију у виду штрајкова, бојкота и саботаже. Анархосиндикалисти такође покушавају да изграде солидарност међу радничком класом како би ујединили раднике против експлоатације рада и изградили радничко самоуправљање.
Темеље анархосиндикализма поставила је антиауторитарна фракција Међународног удружења радника (Прве интернационале) и развила их француска Општа конфедерација рада (CGT). Анархосиндикализам се конституисао као специфична струја након Међународног анархистичког конгреса у Амстердаму 1907. године, што је довело до тога да постане доминантан облик синдикалне организације у Европи и Латинској Америци. Након суочавања са репресијом током револуција од 1917. до 1923. године, анархосиндикалисти су 1922. основали Међународно удружење радника (IWA). Анархосиндикализам је достигао свој врхунац током Шпанске револуције 1936. године, када је Национална конфедерација рада (CNT) успоставила анархосиндикалистичку економију широм великог дела Шпанске републике. Анархосиндикализам је почео да опада након пораза анархиста у Шпанском грађанском рату 1939. године. Покрет се поделио на две фракције: „ортодоксну” фракцију, која се држала традиционалних синдикалистичких принципа упркос промењеним материјалним условима, и „ревизионистичку” фракцију, која је имала за циљ стварање масовне базе и деловање у оквиру новоформираних држава благостања. До краја 20. века, успон неолиберализма и пад Источног блока довели су до поновног оживљавања анархосиндикализма, при чему су синдикалистички синдикати поново почели да се оснивају широм света.
Историја
Порекло Историја анархосиндикализма може се пратити уназад до анархистичке фракције Међународног удружења радника (IWA), која је позивала синдикате да сруше државу путем генералног штрајка. Овај синдикалистички модел синдикалне организације усвојили су анархисти у Шпанији, Куби, Мексику и Сједињеним Америчким Државама, где је синдикализам постао доминантан организациони облик. На другим местима, развој реформистичких тенденција попут социјалдемократије маргинализовао је анархисте унутар синдиката. Међутим, тензије између обичних чланова синдиката и њиховог социјалдемократског руководства временом су уступиле место развоју револуционарног синдикализма, који је позивао саме раднике да предузму директну акцију како би побољшали сопствене материјалне услове.
Раст синдикализма мини|десно|Конвенција жена у Берзи рада у Трои, око 1900. године
Револуционарни синдикализам је прво пропагиран у Француској, где су основане Берзе рада () како би пружале узајамну помоћ радницима и организовале штрајкове. До 20. века, берзе су се ујединиле и основале Општу конфедерацију рада (CGT), која је нарасла и обухватила 60% француских радника у својим редовима. Међутим, након што је CGT покренуо генерални штрајк, који је француским радницима донео осмочасовно радно време и слободан викенд, синдикат се окренуо од револуционарног синдикализма ка реформизму. Ипак, до тог времена, револуционарни синдикализам се већ проширио широм Европе, а синдикалистички синдикати су основани у Холандији, Италији, Португалији, Немачкој и Шведској (SAC). Паралелни развој индустријског синдикализма довео је до оснивања Индустријских радника света (IWW) у земљама енглеског говорног подручја. До 1910-их година, синдикализам се проширио на готово све земље у Европи и анархистичке струје су почеле да се развијају унутар покрета.
Развој анархосиндикализма мини|десно|Демонстрације Аргентинске регионалне радничке федерације (FORA) 1915. године
Иако су анархисти широко учествовали у синдикалистичком покрету, синдикалисти су били подељени у различите струје, од којих су многе одбацивале идеолошке поставке анархизма. На Међународном анархистичком конгресу у Амстердаму, који је 1907. сазвао анархосиндикалиста Кристијан Корнелисен, избио је сукоб између две струје; док су синдикалиста Пјер Монат и анархиста Ерико Малатеста расправљали о својим идеологијама, Амеде Диноа је покушао да их синтетизује у „раднички анархизам”. Анархосиндикализам је убрзо постао доминантан облик синдикалног организовања у Шпанији, Аргентини, Бразилу, Мексику, Парагвају, Уругвају и многим другим латиноамеричким земљама, где су анархосиндикалисти организовали низ генералних штрајкова за осмочасовно радно време. Покушаји да се успоставе међународне везе између ових анархосиндикалистичких организација кулминирали су сазивањем револуционарног синдикалистичког конгреса 1913. године, иако су даљи покрети ка стварању међународне организације заустављени избијањем светског рата.
Рат и револуција мини|десно|Ухапшени анархосиндикалистички радници након Побуне у Патагонији, око 1920. године
Избијање Првог светског рата поделило је анархосиндикалисте на интернационалистички и одбрамбени табор; први су се изјаснили против обе стране у рату, док су други подржавали Савезнике против Централних сила. Сукоб је на крају показао немоћ међународног синдикалистичког покрета да спречи рат и дискредитовао је „неутрални синдикализам” у очима многих радника, узрокујући да револуционарна осећања поново почну да расту унутар радничког покрета. Када су се револуције 1917—1923. године прошириле широм Европе, анархосиндикалисти су постали активни учесници револуционарног таласа, током којег су се суочили са све већом политичком репресијом. Анархосиндикалисти у Европи, Латинској Америци и Азији организовали су генералне штрајкове, који су понекад достизали револуционарне размере, али су на крају угушени од стране националистичких или комунистичких диктатура.
Врхунац мини|десно|Анархистичка припадница милиције Ана Гарбин на барикади током Шпанске револуције 1936. године
Након гушења њихових покрета и растућег утицаја марксизма-лењинизма широм света, анархосиндикалисти су кренули да оснују сопствену међународну организацију: Међународно удружење радника (IWA). Теоретске дискусије унутар IWA довеле су до дебата о питањима платформизма, инсурекционизма, индустријализма и реформизма, док се шпанска Национална конфедерација рада (CNT) истакла у Шпанској републици. Са избијањем Шпанског грађанског рата, CNT је предводио пораз националиста у Каталонији, где су покренули анархосиндикалистичку револуцију која је колективизовала три четвртине републиканске економије. Одлука CNT-а да се придружи републиканској влади изазвала је контроверзе унутар IWA, а влада је на крају угушила социјалну револуцију. Републиканци су на крају изгубили рат, а шпанске анархосиндикалисте је победничка франкистичка диктатура затворила, убила или приморала на егзил.
Послератни пад мини|десно|Чланови Централне организације радника Шведске (SAC) марширају за Први мај у Малмеу
Током Другог светског рата, анархосиндикалисти су првобитно заузели „интернационалистички” став, прихватајући слоган „Ни фашизам, ни антифашизам”. Али након нацистичке окупације Европе и каснијег гушења њихових организација, анархосиндикалисти широм Европе су се преоријентисали ка антифашизму и придружили антифашистичком покрету отпора. Након рата, анархосиндикализам је доживео брз пад, пошто су анархосиндикалистички синдикати били маргинализовани од стране растућег социјалног корпоратизма или потиснути од стране новоуспостављених ауторитарних држава. Анархосиндикалисти су се показали неспособним да иду у корак са променама у послератном капиталистичком систему, што је убрзало пад анархосиндикалистичког покрета и приморало његове организације да бирају између маргинализације, реформи или распуштања. Упркос економским променама, IWA је одлучио да поново потврди традиционалне анархосиндикалистичке принципе, због чега су се његове холандске и шведске секције одвојиле. SAC је одлучио да ревидира своје принципе како би се прилагодио новој шведској држави благостања, у оквиру које су имали за циљ успостављање радничке контроле над социјалним давањима и демократизацију економије. IWA је пао на најнижу тачку током 1960-их година, јер је његово чланство постајало све више заокупљено теоријом.
Савремени препород мини|upright=1.1|Чланови шпанског анархосиндикалистичког синдиката CNT марширају у Мадриду са својим црвено-црним заставама, 2010. године Анархосиндикалистички покрет почео је да доживљава препород након протеста 1968. године и шпанске транзиције ка демократији. Док је шпански CNT доживљавао брз раст, нове анархосиндикалистичке организације су осниване широм Европе. Како су глобализација и неолиберализам довели до разградње држава благостања на Западу, док се Источни блок распао, анархосиндикалисти су поново почели да представљају слободарски социјализам као неопходну алтернативу држави и капитализму. До почетка 21. века, анархосиндикализам је доживео поновни успон, јер су се анархосиндикалистичке организације поново појавиле широм света. Постојећи анархосиндикалистички синдикати су поново почели да предузимају директне акције и организују штрајкове, док су нови анархосиндикалистички синдикати успоставили велике базе подршке и остварили социјалне реформе.
Теорија мини|Канцеларије Националне конфедерације рада (CNT) у Барселони
Политичка теорија анархосиндикализма заснива се на темељима слободарског социјализма, како га је формулисала антиауторитарна фракција Међународног удружења радника, док су њени организациони облици преузети из револуционарног синдикализма, који је први пут спровео у праксу француски раднички покрет почетком 20. века.
Анархосиндикализам се разликује од других облика синдикализма по својој анархистичкој политичкој филозофији, док се друге синдикалистичке струје дистанцирају од анархизма или чак негирају било какву политичку припадност. Остале варијанте синдикализма укључују: „неутрални” револуционарни синдикализам, који се одваја од других политичких теорија; концепцију индустријског синдикализма Данијела де Леона (Делеонизам), која је унела марксистички утицај; и ауторитарни облик синдикализма који је развио Жорж Сорел, а који се залаже за авангардизам и стварање митова како би се масе покренуле на генерални штрајк.
Анархосиндикализам се такође разликује од других облика анархизма због своје наклоњености према индустријализацији и организацији. Док други облици анархизма одбацују економску централизацију и поделу рада, сматрајући да је идеал бездржавног друштва онај који се састоји од децентрализованих, малих друштвених јединица, анархосиндикализам предвиђа да ће синдикати преузети велику и централизовану индустријску економију. Анархосиндикалисти верују да би успостављање синдикалистичког система могло довести до одумирања државе, и као такво до анархије и комунизма. Неки подржавају привремено успостављање колективистичког система расподеле „свакоме према његовом доприносу”, док се не постигне стање постоскудице, након чега би он уступио место систему расподеле анархокомунизма „од сваког према способностима, свакоме према потребама”.