Спасенија Цана Бабовић (рођ. Ћуковић; Лазаревац, 25. март 1907 — Београд, 17. децембар 1977) била је револуционарка, учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.
Као млада текстилна радница 1927. је постала члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а наредне године члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Убрзо потом постала је члан Месног комитета СКОЈ-а за Београд и Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Била је активна у синдикату текстилних радника.
Након увођења Шестојануарске диктатуре 1929. и провале у месну организацију КПЈ у Београду, радила је на њеном обнављању. Од 1928. до 1937. обављала је разне партијске дужности — била је члан Месног комитета за Београд, Обласног комитета у Крагујевцу и др. Активно је радила на стварању Народног фронта, а као организатор радничких штрајкова, хапшена је и прогањана од полиције 1930, 1932. и фебруара и јула 1937, када је подвргнута страховитом мучењу, услед чега је и носилац Партијског признања „Херој ћутања” (она и Крсто Попивода су једини носиоци овог признања). Фебруара 1938. од Суда за заштиту државе осуђена је на две године затвора.
Након изласка из пожаревачког затвора, 1939. постала је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а на Петој земаљској конференцији КПЈ октобра 1940. изабрана је за члана Централног комитета КП Југославије. Након окупације Југославије, 1941. као члан Покрајинског комитета и Војне комисије при Покрајинском комитету била је један од најистакнутијих организатора устанка у Србији.
У току Народноослободилачког рата деловала је најпре у окупираном Београду, а од јесени 1941. налазила се на ослобођеној територији. Марта 1942. постављена је за заменика политичког комесара Друге пролетерске бригаде, али је августа 1942. прешла на политички рад при ЦК КПЈ, где је била задужена за рад са женама. На Првом конгресу АФЖ Југославије, децембра 1942. изабрана је за члана Председништва АФЖ, а на Другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. за члана Председништва АВНОЈ. На Оснивачком конгресу КП Србије, маја 1945. изабрана је у Политбиро ЦК КПС.
После ослобођења, налазила се на разним одговорним дужностима. Била је председница Централног одбора АФЖ Југославије, министар и потпредседник Владе НР Србије, члан ЦК СК Југославије и Извршног комитета ЦК СК Србије, члан Савета федерације и др. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Биографија Рођена је 25. марта 1907. године у Лазаревцу. Њени родитељи Васа и Стамена Ћуковић (рођена Миловановић), поред Спасеније, имали су још троје деце — Животу, Бошка и Радмилу. Отац јој је пореклом био из села Радоиње, код Нове Вароши и у Лазаревац је дошао 1901. године, где је отворио пекарско-месарску радњу. Био је учесник Првог и Другог балканског рата, 1912—1913. године, а у току Првог светског рата, био је борац чувене Дринске дивизије. Из рата се вратио тек у пролеће 1919, после дужег лечења од тифуса у Бизерти.
Током боравка Спасенијиног оца у ратовима, бригу о породици је до 1915. водила њена мајка, након чега се разболела од тифуса и умрла. После мајчине смрти, Спасенијина браћа, Живота и Бошко, послати су у сиротиште у Београд, а она и млађа сестра Радмила прешле су код тетке у село Вреоце. Након очевог повратка, оне су се вратиле у Лазаревац, док су браћа отишла на учење заната у Србобран. У Лазаревцу је Спасенија, завршила основну (коју је због рата, више пута прекидала) и трогодишњу Женску занатско-индустријску школу. После завршетка школе, кратко време је радила у Лазаревцу, а 1926. је отишла у Београд, где је почела да ради као текстилна радница.
Чланство у Комунистичкој партији Прва сазнања о радничком покрету, Спасенија је добила као млада радница у Лазаревцу, заједно са старијим братом Животом, који је био члан радничког спортског клуба „Радник“. По доласку у Београд, Цана је постала чланица радничког Културно-уметничког друштва „Абрашевић“, преко кога је ступила у додир са члановима тада илегалних комунистичких организација — Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Априла 1927. Милорад Мића Марковић, тада члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, примио је Спасенију Бабовић и њену другарицу и колегиницу Ружу Рашић, у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије. Заједно са њима у истој скојевској ћелији деловали су Павле Ковачевић, који је био секретар ћелије, Јосип Цази, Иван Бријачек и други.
Становала је у Браничевској улици (данас у близини Храма Светог Саве) и у њеном стану су се често састајали многи тадашњи партијски и скојевски активисти, а касније познати револуционари, као нпр. — Александар Ранковић, Симо Миљуш, Стеван Чоловић, Отокар Кершовани и др. Активно је учествовала у свим акцијама, које је у то време организовали СКОЈ и КПЈ. Крајем 1928. била је први пут ухапшена и тада је око месец дана провела у притвору у Управи града Београда, тзв. злогласној „Главњачи“. Након хапшења, била је изабрана за члана Рејонског комитета СКОЈ-а за Врачар и примљена у чланство Комунистичке партије Југославије. Почетком 1929. постала је члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију, а августа исте године на Покрајинској конференцији СКОЈ-а за Србију, која је одржана на Звездари, изабрана је у Секретаријат ПК СКОЈ-а за Србију. Тада је веома активно сарађивала са Александром Ранковићем, Милошем Матијевићем, Стојаном Славнићем, Ружицом Рашић и Виктором Штерком, који су такође били чланови Секретаријата.
У пролеће 1929. удала се за Ибрахима Бабовића, младог геометра и истакнутог члана пожаревачке партијске организације, кога је упознала годину дана раније на једној забави поводом Конгреса просветно-уметничких група Независних синдиката. Након венчања, живели су у Пожаревцу, где је Ибрахим радио као службеник у Катастарској управи.
Партијски рад 1929—1934. У првим месецима 1929. године, након доношења Шестојануарске диктатуре, биле су разбијене многе партијске организације у читавој земљи, а најтеже је прошла партијска организација у Београду, где су ухапшени и многи чланови Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Октобра 1929, по одлуци Централног комитета КПЈ, у Београд је из Пожаревца упућен Ибрахим Бабовић, са задатком да помогне Отокару Кершованију у раду на обнављању партијске организације Београда. Такође, њима двојици је на помоћ упућен и специјални делегат — инструктор ЦК КПЈ Алојз Коцмур, који је ухапшен фебруара 1930. године. Пред полицијски иследницима се слабо држао и одао је рад осталих комуниста, па су тада ухапшени Цана и Ибрахим, као и Цанина сестра Радмила и брат Живота, а нешто касније и Отокар Кершовани.
Ибрахим Бабовић је тада страшно мучен у Управи града Београда, а потом је изведен пред Државни суд за заштиту државе који га је у септембру 1929. осудио на 12 година затвора. Цана, која се налазила пред порођајем, је због недостатка доказа, краће време држана у притвору, а потом пуштена на слободу. Такође, Цанина сестра и брат су прошли са мањим казнама и убрзо су били пуштени. Маја 1930. Цана је родила сина Владимира.
десно|мини|Спомен-обележје Спасенији Цани Бабовић у Дому културе у Лазаревцу Након хапшења супруга, Цана је наставила са партијским радом, а поново је ухапшена средином 1932, после хапшења Петка Милетића. Тада је поново због недостатка доказа држана неко време у притвору, а потом пуштена. Била је протерана у родно место, али се убрзо вратила у Београд. У овом периоду, током 1931—1933, партијска организација КПЈ у Београду, била је готово цела разбијена, а Цана је тада припадала групи комуниста, који су се у највећој илегалности самоиницијативно окупљали и развијали партијски рад. Када је децембра 1933. Благоје Паровић добио задатак од ЦК КПЈ да обнови партијску организацију у Београду и Србији, он се у раду на том задатку, највише ослањао на Цану Бабовић, Веселина Маслешу и још неке комунисте-студенте са Београдског универзитета. Јануара 1934. обновљен је рад Месног комитета КПЈ за Београд и она је постала његов члан. За веома кратко време, Месни комитет је нарастао на 13 партијских ћелија са око 80 чланова, а убрзо је формиран и Месни комитета СКОЈ-а. Веома активан партијски рад, прекинула је нова полицијска провала у јулу месецу, у којој је ухапшен велики број чланова КПЈ и СКОЈ. Цана је избегла хапшење и живела је у строгој илегалности, све до августа када је по одлуци ЦК КПЈ упућена у Совјетски Савез, на школовање.
Револуционарни рад 1934—1937. Августа 1934. одлуком Централног комитета КП Југославије одређена је да иде у Совјетски Савез на школовање у „Међународну лењинску школу”. Ову одлуку, саопштио јој је Благоје Паровић, а пасош и друге путне исправе набавила је преко композитора Војислава Вучковића. У Москву је стигла у септембру, и шест месеци је похађала курс „Лењинске школе“. Налазила се у групи југословенских комуниста којој је главни предавач био Родољуб Чолаковић. После завршетка школе, кратко време се налазила на пракси на Кавказу. Током боравка у Москви имала је прилику и да упозна Јосипа Броза Тита и проучавала материјале са Седмог конгреса Коминтерне, одржаног јула 1935. године. Крајем 1935. напустила је Совјетски Савез и на путу за Југославију, краће време боравила у Бечу, где је тада било средиште ЦК КПЈ.
Децембра 1935. дошла је у Београд, где се кратко задржала, због бојазни од хапшења и одмах потом је упућена од стране ЦК КПЈ у унутрашњост Србије са задатком да ради на организовању и јачању партијских организација на терену Крушевца, Ниша, Крагујевца, Јагодине, Чачка и Ужица. У Крушевцу, где се запослила као текстилна радница, живела је полуилегално, јер је била пријављена на девојачко презиме. Ту је постала члан Уједињеног радничког синдикалног савеза Југославије (УРССЈ) и убрзо изабрана за председника Секције текстилних радника. Током боравка у Крушевцу, активно је радила при Месном комитету КПЈ за Крушевац, као и при синдикалној организацији. Поред тога, заједно са Сретеном Жујовићем и Мирком Томићем, радила је и на стварању широког „антифашистичког фронта народне слободе“. Под њиховим утицајем, Месни комитет КПЈ за Крушевац је 24. маја 1936. организовао велики народни збор, који је одржан упркос забрани полиције и на коме је дошло до сукоба учесника збора и полиције. После збора, напустила је Крушевац и на кратко отишла у Београд, одакле је прешла у Крагујевац. Политички утицај на партију и синдикат у Крушевцу, осетио се нарочито током јуна месеца, када је организован штрајк кројачких радника и велики штрајк радница у фабрици сапуна „Мерима“.
По доласку у Крагујевац, активно је радила на обнови Месног комитета КПЈ за Крагујевац, чијим је радом привремено руководила све до децембра 1936. године. Поред партијске и синдикалне активности, била је активна и у широком спектру активности — организовању Народног фронта и добровољаца за Шпанију, као и раду Културно-уметничког друштва „Абрашевић“, Спортског друштва „Раднички“, организације „Црвеног крста“ и др. Била је иницијатор великог „збора за мир“, одржаног 11. новембра 1936. у организацији Секције жена Крагујевца. Средином 1936, у Крагујевац је дошао Сретен Жујовић са задатком ЦК КПЈ да формира Обласни комитет КПЈ који би, поред Крагујевца, обухватао и партијске организације Краљева, Чачка, Ужица, Крушевца, Јагодине, Ћуприје, Параћина и Свилајнца. Први чланови које је укључио у тај комитет били су Живота Ђурђевић и Цана Бабовић, а почетком 1937. су им се придружили — Мома Марковић, Крсто Попивода и Грга Јанкес. У овом комитету Цана је била задужена за партијске организације Крушевца и Краљева, где је често путовала.