Макларен () енглески је тим Формуле 1, основан 1963, свој гран при деби забележио је 1966. у Монаку. Тим је основао Новозеланђанин Брус Мeкларен, који је уједно био и возач ове екипе од 1966. до 1970. када је трагично настрадао. До 1972. тим се такмичио под именом Брус Макларен мотор рејсинг, када мења име у Јардли тим Макларен. Данас је пун назив тима Макларен Ф1 тим, и други је најуспешнији тим у историји Формуле 1 после Ферарија. Екипа је за 51 годину такмичења освојила 12 возачких и осам конструкторских титула, уз 182 победе и 155 пол позиција. Седиште тима налази се у енглеском градићу Вокинг.

Прве године и први успеси

Током прве две године у Формули 1 тим није имао много успеха. У обе сезоне освојена су осма места у конкуренцији конструктора са по 3 бода. 1968. Брус Макларен доноси прву победу свом тиму у историји на Великој награди Белгије. Екипа је у конкуренцији конструктора завршила на 2. месту са 51 бодом и укупно 3 победе у сезони. До 1974. тим се котира између 3. и 6. места када у екипу долази шампион из 1972. Емерсон Фитипалди и доноси прву возачку титулу тиму у историји. Тим је уједно освојио титулу и у конкуренцији конструктора. Од те сезоне па све до 1996. главни спонзор тима био је Марлборо.

1976. још једну возачку титулу екипи доноси Енглез Џејмс Хант.

Рон Денис долази у Макларен мини|200п|Макларен МП4—4 из 1988.

Од 1976. па све до 1984. Макларен није освајао титуле ни у возачкој, а ни у конструкторској конкуренцији. Након Хантове титуле, тим је из године у годину бележио све лошије резултате, а кулминација кризе означила је сезона 1980, у којој је Макалрен остварио најгоре резултате у својој историји и освојио тек 9. место у шампионату. Млади, амбициозни и до тада не превише познати Рон Денис 1981. преузима власништво над тимом уз подршку главног спонзора Марлбора и доводи у тим креативног дизајнера Ф1 болида Џона Барнарда. Исте сезоне Макларен је на Великој Награди Британије успео да оствари прву победу након пуне четири године. Рон Денис се ту није зауставио — 1982. успео је да убеди двоструког шампиона Ф1 Никија Лауду да се врати из "пензије", а 1983. и богатог Француза Мансура Ожеа, да постане сувласник тима и свој новац из ривалског тима Вилијамса преусмери у Макларен. Оже је својим доласком обезбедио Макларену и доминантне Поршеове моторе, чије је дизајнирање он финансирао и који су носили име његове компаније — ТАГ. 1984. у екипу се вратио и француски возач Ален Прост — све је било спремно за почетак доминације.

1984—1991 — Макларен постаје доминантна сила у Формули 1

Макларен је 1984. лагано и убедљиво освојио титуле и у возачкој, и у конструкторској конкуренцији, победивши на 12 од 16 трка у сезони. Ипак, сезона није била нимало досадна, упркос оваквој доминацији једног тима, јер су се два Макларенова возача, Прост и Лауда, до последње трке борили за титулу, а шампион је на крају постао Ники Лауда, са само пола бода више од Проста. Обе титуле су освојене и следеће сезоне, с тим што је овога пута шампион у конкуренцији возача постао Прост, коме је то била прва титула у каријери. Сезона није била успешна за Никија Лауду, који услед низа механичких кварова који су му се дешавали током целе сезоне успео да заврши само 3 трке од укупно 15 на којима је наступио, па је Аустријанац одлучио да се 1985. по други пут повуче из Формуле 1, окончавши своју бриљантну каријеру са 3 титуле и 25 победа. 1986. година донела је промену у односу снага у Формули 1. Макларенов ривал, Вилијамс, је захваљујући доминантном Хондином мотору и одличној шасији преузео примат најбољег тима у спорту од Макларена, доминантно освојивши титулу у конкуренцији конструктора, са чак 55 бодова више од другопласираног Макларена, али је Алан Прост невероватним сплетом околности успео да у последњој трци сезоне одбрани титулу у конкуренцији возача, користећи међусобну борбу између возача Вилијамса, Нелсона Пикеа и Најџела Менсела. Ипак, 1987. Прост и Макларен нису имали шансе против Вилијамс—Хонде, која је лако успела да освоји титуле у обе конкуренције. Рон Денис се није предавао — користећи тензије између Вилијамса и Хонде настале због одбијања Вилијамса да ангажује јапанског возача Саторуа Накаџиму, Денис је увидео своју шансу и успео да за сезону 1988. обезбеди прелазак Хонде из Макларена у Вилијамс, а тиму се уз Проста као други возач прикључио и млади и веома цењени Бразилац Аиртон Сена, иначе близак Хонди.

1988. је Формули 1 донела до данас невиђену доминацију једног тима. Рон Денис и Мансур Оже су посложили све коцкице — најбоља шасија, најбољи мотор и најбољи возачи. Сена и Прост су победили на 15 од 16 трка, освојили 15 од 16 пол позиција и освојили чак 134 бода више од другопласираног тима шампионату, Ферарија. Једина трка на којој Макларен није победио је била ВН Италије у Монци, када су и Сена и Прост били принуђени да одустану из трке услед механичких кварова, али су пре одустајања били на првом и другом месту. Титулу је у конкуренцији возача освојио Сена, коме је то била прва титула у каријери. Примат најбољег тима у спорту није био угрожен 1989. године, Макларен је још једном лако и убедљиво освојио обе титуле, с тим што је те сезоне шампион постао Прост, освојивши своју трећи титулу. Међутим, упркос доминација Макларена на стази, сезону је обележио сукоб између Сене и Проста, како ван стазе, тако и на стази, који је кулминирао сударом између ова два возача на ВН Јапана. Прост, оптуживши Макларен, и посебно Хонду за фаворизовање Сене, одлучује да напусти Макларен и пређе у Ферари 1990. Макларен је за Простову замену довео Аустријанца Герхарда Бергера, до тада возача Ферарија. Сезона 1990. обележена је још једним дуелом Сене и Проста, овога пута у различитим тимовима. Значајно унапређени Ферари, са шасијом дизајнираном од стране некадашњих Макларенових дизајнера Џона Барнарда и Стива Николса, успео је да се равноправно носи са Маклареном све до претпоследње трке у сезони, ВН Јапана, на којој су се Сена и Прост још једном сударили, чиме је одлучен шампионат, овога пута у корист Сене, јер је до краја сезоне остала још једна трка, а Сенина предност је износила 9 бодова, што Прост није могао да надокнади услед мање победа, с обзиром на то да је правило у Формули 1 да у случају да два возача заврше са истим бројем бодова, титулу осваја онај возач који има више победа. Макларен је освојио и титулу у конкуренцији конструктора, трећу узастопно.

Година 1991. дала је назнаку да се Маклареновој доминацији ближи крај. Стари ривал, Вилијамс, чију је шасију дизајнирао тада млади Ејдријан Њуи, човек који ће својим генијалним шасијама обележити следећих 25 година у овом спорту, користећи изванредни Реноов мотор и тада револуционарне полуаутоматске мењаче, преузео је примат најбржег од Макларена. Ипак, сезона је одлучена на самом почетку, јер је Вилијамс, упркос томе што је био најбржи, имао катастрофалних проблема са поузданошћу, па је Сена победио на прве четири трке, док је Вилијамсов први возач Најџел Менсел успео да заврши само једну трку, у Монте Карлу, освојивши друго место иза Сене. Након четири трке, Сена је имао 40 бодова, а Менсел 6, што се показало као недостижна предност, упркос томе што је до краја сезоне Вилијамс победио на 7 трка, а Макларен на 4. Сена је освојио трећу титулу, а Макларен четврту узастопну у конкуренцији конструктора.

1992—1993, крај доминације, одлазак Хонде и Сене

Сезона 1992. протекла је у потпуној доминацији Вилијамса и драстичном паду Макларена. Макларенова шасија и Хондин мотор показали су се недораслим Вилијамс—Реноу, који је у сезону ушао са још више револуционарних иновација, попут контроле проклизавања и активног ослањања, а уз то су у потпуности отклоњени проблеми са поузданошћу. Вилијамс је победио на 10 од укупно 16 трка, освојио 15 од 16 пол позиција и осигурао титулу већ у Мађарској, иако је до краја сезоне остало још чак пет трка. Да ствари буду горе по Макларен, Хонда је објавила да ће се на крају године у потпуности повући из спорта. 3 победе које је остварио у сезони и јасне назнаке доминације Вилијамса и у 1993. навеле су троструког шампиона Сену да и он размисли о одласку из тима — Сена је прво покушао да себи обезбеди место у Вилијамсу за сезону 1993, а када у томе није успео, јер је Вилијамс нешто раније потписао уговор са Сениним вечитим ривалом Простом, који је у свом уговору имао клаузулу која му омогућава вето на долазак Сене у тим, Сена је планирао да се привремено повуче из спорта. Други возач тима, Герхард Бергер, напустио је Макларен и потписао за Ферари, па је Макларен у 1993. годину ушао без возача под уговором.

Рон Денис је успео да за предстојећу сезону обезбеди Фордове моторе, друге најбоље у Формули 1, после Реноових, као и да убеди Сену да испроба нову шасију Макларена током зимских тестирања. Сена је био пријатно изненађен потенцијалом нове Макларенове шасије, па је одлучио да се обавеже на вожњу за Макларен у првој трци сезоне у Јужној Африци, јер није хтео да потпише уговор на целу сезону. Почетак сезоне је био изненађујуће добар — иако је било јасно да је Вилијамс и даље убедљиво најбржи, сплет околности и невероватних Сениних вожњи, укључујући и легендарну трку по киши на ВН Европе 1993, на којој се Сена у првом кругу невероватним претицањима пробио са петог на прво место, и на крају победио са чак минутом предности у односу на Вилијамсовог возача Дејмона Хила, док је вечитог ривала Проста претекао за цео круг. Након 6 трка, изван свих очекивања, Сена се са три победе нашао на првом месту у шампионату. Међутим, након тих 6 трка, Вилијамс се ипак испоставио као прејак, а Прост је успео да без већих проблема до краја сезоне освоји своју четврту титулу, док је Вилијамс доминантно освојио титулу у конкуренцији конструктора. Прост се на крају сезоне повукао из Формуле 1, а Вилијамс је као замену довео управо Сену, који се тако после 6 година опростио од Макларена, пред којим се налазила потпуна реорганизација и нови почетак.

1994—1997, транзициони период

Година 1994. је за Макларен била изузетно слаба. Поново је промењен прозивођач мотора — а Пежоови мотори нису екипи донели ни једну победу у сезони и освојено је тек 4. место у конкуренцији возача (Финац Мика Хакинен) и четврто место међу конструкторима, уз два друга места као најбољи резултати у сезони. 1994. је била прва после 14 година у којој Макларен није забележио ниједну победу.

За 1995. Рон Денис уговора почетак дугорочне сарадње са Мерцедесом као снабдевачем моторима 1995. и возачком поставом Хакинен — Бландел. За Макларен је те сезоне на 2 трке возио и шампион из 1992. Најџел Менсел. Освојено је свега 30 бодова без победе.

Године 1996. уместо Бландела у екипу долази Шкот Дејвид Култард. Освојено је 49 бодова, без победе и са само једним другим местом. То је уједно била и последња сезона са Марлбором као главним спонзором.

Године 1997. главни спонзор тима постаје Вест. Са Хакиненом и Култардом у возачкој постави, сезона почиње изузетно добро Култардовом победом на отварању сезоне у Аустралији. Међутим, убрзо се испоставило да су Вилијамс и Ферари и даље прејаки. До краја сезоне Култард је забележио још једну победу, а прву победу у каријери забележио је и Мика Хакинен у Хересу, на последњој трци у сезони. Напредак је био евидентан и у следећу сезону се ушло са великим очекивањима.

1998—2006, титуле и променљиви резултати

1998.

Сезона 1998. била је сјајна за Макларен. Рон Денис је успео да лето 1997. у тим доведе главног творца Вилијасових успеха, Ејдријана Њуиа, који је дизајнирао болид за 1998. Са Мерцедесовим моторима и Бриџстон гумама екипа осваја титуле у обе конкуренције. Мика Хакинен је освојио своју прву титулу после велике борбе са Михаелом Шумахером у Ферарију. Макларен је освојио и титулу у конкуренцији конструктора, прву после седам година.

1999.