Милан Недић (Гроцка, 2. септембар 1877 — Београд, 4. фебруар 1946) био је југословенски и српски генерал и председник колаборационистичке Владе народног спаса у окупираној Србији током Другог светског рата.
Предратни је официр српске и југословенске краљевске војске, који се борио у Балканским ратовима и у Првом светском рату. У периоду између два светска рата био је једно време на месту Начелника генералштаба и Министра војске и морнарице. Смењен је и пензионисан због својих пронемачких ставова и блискости са покретом Збор Димитрија Љотића. Враћен је у службу пред Априлски рат, у ком је командовао Трећом групом армија која је имала задатак да брани важан део фронта на граници према Бугарској, али није пружила никакав отпор.
По завршетку краткотрајног априлског рата Краљевина Југославија је подељена. Неки делови су присаједињени Трећем Рајху, а неки делови њеним фашистичким савезницама Мађарској, Италији и Бугарској. Под италијанском управом формирани су и протекторати Црна Гора и Велика Албанија, а на територији данашње Босне и Херцеговине, Срема и Хрватске без северних делова далматинске обале, немачки нацисти су формирали нацистичку марионетску Независну Државу Хрватску, која је одмах почела са прогонима и злочинима над српским становништвом. Оно што је остало од земље представљало је Србију која је била окупациона зона немачког вермахта, под називом Подручје војног заповедника у Србији (нем. Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien). Како би лакше управљао окупираним подручјем немачки окупатор је одмах по окупацији приступио формирању домаће српске власти на челу са Миланом Аћимовићем, која се звала Комесарска управа, а која је директно била потчињена немачкој команди за Србију. Са избијањем устанака у Србији против окупатора, Немци су схватили да Аћимовићева полицијска комесарска управа није адекватно решење којим би могли да владају побуњеном Србијом, те по одобрењу Адолфа Хитлера приступају формирању једне српске владе која би адекватније испуњавала немачке планове током окупације. Немачко Министарство спољних послова (Auswärtiges Amt) послало је Едмунда Везенмајера у Београд са наређењем да пронађе истакнутог српског вођу који је веома поштован, коме се може веровати да ће се „немилосрдно“ обрачунати са герилцима и који је способан да формира паравојне снаге. Везенмајер је изабрао Недића под образложењем да има потребно искуство за формирање паравојних снага, да га Срби поштују, да има ауторитарну личност и стил вођства, да је фанатично антикомуниста и да је чврсто веровао у нацистичку „коначну победу“.
Прихватио је место премијера у влади под називом Влада народног спаса, 29. августа 1941. године. Почело је масовно затварање Јевреја, а полиција и жандармерија под Недићевом колаборационистичкom владом помагале су Немцима. За време Недићевог мандата, убијено је 300.000 Срба, укључујући 80.000 стрељаних у Јајинцима, масовних стрељања цивила у Крагујевцу и Краљеву, мучених и преминулих родољуба по затворима и концентрационим логорима. Главни циљ немачке управе је био да Недићева влада држи српски народ у миру и покорности немачким властима. Недићев режим је верно извршавао немачке захтеве, укључујући и борбу против покрета отпора, нарочито против комунистичког покрета отпора. Недић је Немачку видео као будућу победницу рата и покушавао да Србији осигура место у новом европском поретку који стварају нацисти. Недић није замишљао обнову Југославије после рата; уместо тога, очекивао је да ће водити српску државу. Југословенска краљевска влада у егзилу ражаловала је Недића и осудила појединим својим декретима из 1942. године.
Равногорски покрет отпора је Недића сматрао слугом окупатора, иако су покушавали да сарађују са деловима његовог режима у борби против комуниста. За партизански покрет отпора, Милан Недић и његова влада су били домаћи издајници истоветни нацистима. Хитлер је све Србе сматрао издајницима и сплеткарима, које је презриво називао нацијом „бандита“, а Недићу никада нису у потпуности веровали у Берлину. Недић је допринео томе да му Немци не верују тиме што је био лојалан кући Карађорђевић, јер је тврдио да је тинејџерски краљ Петар II само био преварен.
Са уласком Црвене армије и јединица Народно ослободилачке војске у Србију и Београд 1944. повукао се са Немцима у Аустрију. После немачког пораза у мају 1945. предао се западним Савезницима, који су га изручили новим комунистичким властима. Према званичном саопштењу, Недић је извршио самоубиство, скочивши кроз затворен прозор у истражном затвору у Београду 1946, чекајући суђење, док многи верују да је убијен.
Режимска пропаганда представљала је Милана Недића као „оца Србије”, који обнавља Србију и који је прихватио своју улогу да спасе српски народ. Током рата пружио је уточиште великом броју Срба протераних из Независне Државе Хрватске, због чега је у делу народа прозван српска мајка. Критичари Недићевог рада сматрају да је назив српска мајка неадекватан и да је Недић српска маћеха и квислинг.
Покушај званичне рехабилитације Милана Недића у Републици Србији је одбијен пред надлежним судом 2019. Потомци Милана Недића су покренули нови поступак 2024.
Биографија Порекло и школовање Милан Недић је рођен од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је из села Орашац код Аранђеловца. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Станојевића и праунука кнеза Станоја Михаиловића из села Зеоке код Лазаревца. Рођена браћа Милана Недића били су Милутин Недић, такође генерал југословенске војске, и Божидар Недић, потпуковник и председник Удружења ратних војних инвалида. Преко свог прадеде Николе Станојевића Недић је био рођак са вођом покрета Збор Димитријем Љотићем и дипломатом Константином Фотићем. Недић је био ујак новинару и истакнутом зборашу Станиславу Кракову.
Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. Године 1904, је завршио Вишу школу Војне академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци. Милан Недић се оженио Живком Пешић, кћерком артиљеријског потпуковника Петронија Пешића, са којом је добио сина Душана и кћерке Анђелију, Десанку, Бранку и Лепосаву.
У чин мајора је унапређен 1910. године.
Балкански и Први светски рат
Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст. У чин потпуковника је унапређен 1913. године.
Године 1915, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра -{I}-. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.
Служба у Југословенској војсци мини|200п|Генерали и адмирали Краљевине Југославије. Слева надесно: Милан Недић, Милош Јовановић, Петар Бојовић, Љубомир Максимовић, Ђура Докић, Милан Ж. Миловановић, Миливоје Димитријевић и Виктор Викерхаузер, 8. септембра 1930. године. Након рата, Недић је наставио да служи као командант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и командантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. године. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.
Постављање Недића за министра војске и морнарице Краљевине Југославије 1939. у влади Цветковић-Мачек, пружило је шансу Димитрију Љотићу да оствари утицај у Југословенској војсци. Везу са Љотићем Недић је одржавао и преко начелника свог министарства пуковника Милоша Масаловића, истакнутог збораша и Љотићевог пријатеља.
Италијанска инвазија Грчке представљала је велики проблем за Југославију, јер би грчком капитулацијом био одсечен приступ Солуну, што је био основа свих југословенских одбрамбених планова. Стога је одмах одржан састанак регента кнеза Павла, председника владе Драгише Цветковића, министра спољних послова Александра Цинцар-Марковића, министра војске и морнарице Милана Недића, начелника Главног ђенералштаба Петра Косића и министра двора Милана Антића. Кнез Павле је тражио од генерала Недића том приликом да генералштабу нареди израду плана за могући напад на леви бок италијанских снага у Грчкој, ако би изгледало да ће ускоро заузети Солун. Међутим, Недић је схватио састанак као поднесе меморандум који је 1. новембра 1940. доставио кнезу Павлу и премијеру Драгиши Цветковићу. Недић је био свестан тешког стратегијског положаја Југославије и слабости југословенске војске, и био је обузет дефетизмом и неверицом у могућност отпора Немачкој после слома Француске. Сутрадан им је обојици лично изложио своје ставове, додајући нова објашњења у погледу неспремности Југославије за рат против сила Осовине. Недић је предложио прекидање политике неутралности и да се Југославија прикључи Силама Осовине и нападне Грчку да би узела Солун. Због отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера Недић је смењен. У меморандуму су се нашле спољнополитичке идеје Димитрија Љотића. Пошто су том приликом утврђене Недићеве везе са Љотићем и да се Љотићев „Билтен” штампа у штампарији Министарства војске, Недић је смењен са дужности 6. новембра 1940. и стављен под присмотру. Формалан разлог за смену било је неспремност југословенске војске приликом битољског инцидента, а прави везе са Љотићем. Љотићев Збор је забрањен, сам Љотић стављен у кућни притвор, а чланови Збора углавном су похапшени, јер се тврдило Збор са Недићем и групом официра припрема заверу.
Други светски рат Априлски рат мини|десно|210п|Пробој из најважнијег фронта из правца Бугарске Недић је реактивиран пред Априлски рат и постављен за команданта Треће групе армија на фронту којим се Македонија бранила од немачког напада из Бугарске, а Црна Гора и Косово од италијанског напада из Албаније. Његова група армија није успела да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај најважнији фронт којим је бранио везу са Грчком је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. Немци су већ другог дана рата заузели Скопље и упали у Грчку.
Недић је крај Априлског рата дочекао у Палама. У расулу је био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво и већ се 19. априла вратио у Београд, где је од немачке управе добио „одсуство из ратног заробљеништва” и стављен је у кућни притвор. Вермахт је 20. маја 1941. одлучио да се Недић пусти на слободу. Југословенска влада га је 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад југословенске одбране у Македонији током инвазије сила Осовине.
Формирање Владе народног спаса Недић је од самог почетка немачке окупације био у кругу истакнутих српских личности коме су Немци хтели да повере управу над окупираном Србијом, али су се ипак одлучили за Милана Аћимовића. Недић је изгубио сина и снају у експлозији муниције 5. јуна у Смедеревској тврђави.