Италија је изразито поморска, медитеранска земља будући да јој границе на мору обухватају ¾ дужине свих њених граница. Ради се о полуострву које се протеже 900 -{km}- од севера према југу, а широко 150 – 200 -{km}-. Има 6.660 -{km}- обале (80% од укупне дужине границе), тако да ниједна тачка на њеном копну није удаљена од мора више од 100 -{km}-.
Италија има површину од 301.323 -{km²}-, а на том простору 1996. године живело је 57.268.578 становника, односно 190 ст/km². Састоји се из три дела. Први део обухвата цело Апенинско полуострво са острвима Сицилијом и Сардинијом, други део обухвата низију у поречју реке По и трећи део је алпски простор све до развођа. Северна Италија обухвата два сасвим различита простора - низијски и високопланински, тако да се појам Италије не поклапа у потпуности са појмом Апенинског полуострва. Осим Италије, на Апенинском полуострву су још две државе: Сан Марино и Ватикан (такозване „патуљасте државе“ Европе).
Копнена граница Апенинског полуострва протеже се од Приморских Алпа (италијанско–француска граница) до Јулијских Алпа (италијанско–словеначка граница), а између су Алпи на италијанско-швајцарско-аустријској граници. Граница према Балканском полуострву иде од Јулијски Алпи реком Сочом до Тршћанског залива и Јадранског мора. Преко Апенинског полуострва и његовог продужетка Сицилије, Европа се, после Гибралтара, највише приближава Африци (на 140 -{km}-).
Геологија У геолошком погледу Италија је младо копно, тј. коначан је облик добила у касном терцијару и квартару. Полуострво је препознатљиво по вулканском рељефу и крашким рељефним формама. У климатском погледу, полуострво је од продора хладних ваздушних маса са севера (из средње и северне Европе заштићено Алпима. Полуострво је изложено утицају Средоземног мора тако да је Италија позната по благим зимама и топлим, али не претоплим летима. Најдужа и најважнија река је По. У географском смислу, Апенинском полуострву припадају и острва Сицилија, Сардинија и Корзика. Корзика је, међутим, политички издвојена и припада Француској.
У XIX веку Италија се ујединила и сад цело Апенинско полуострво обухвата једну, јединствену државу, са изузетком Сан Марина и Ватикана.
Региони
На основу физичкогеографских елемената, посебно климатско-ботаничких фактора, деловања становништва кроз прошле векове формирали су се географски региони Италије. Италију можемо поделити у три велике географске регије: Северна, Полуострвска и Острвска Италија и низ подрегија.
Северној Италији припадају провинције: Долина Аосте, Пијемонт, Лигурија, Ломбардија, Емилија-Ромања, Трентино-Алто Адиђе и Фурланија-Јулијска крајина; Полуострвској припадају: Тоскана, Лацио, Кампања и Калабрија на Тиренској обали, потом Марке, Абруцо и Апулија на Јадранској обали, а на централним делом полуострва налазе се Умбрија, Молизе и Базиликата; Посебне провинције које припадају региону Острвска Италија су Сицилија и Сардинија.
Северна Италија Под појмом Северна Италија подразумева се простор северно од Апенина. Поред Северних Апенина, овој регији припада део Алпа и целокупна Падска низија.
Алпи 270п|мини|Доломити Италијански Алпи се пружају од Ђеновског залива (превоја Алтаре) до Јулијских Алпи у дужини око 1.500 -{km}-. Просечна висина им је око 2.000 -{m}-. Алпи се лучно повијају дуж француске, швајцарске, аустријске и словеначке границе.
Састављени су од метаморфних и интрузивних стена - гнајса, микашиста, серпентина и шкриљаца.
Италијански Алпи се деле на: Пијемонтске, Ломбардијске и Венецијанске. Пијемонтски Алпи се налазе на западу. Најужи су (око 20 -{km}-), али са планинским врховима изнад 4.000 -{m}-. Релативно су лако проходни захваљујући дубоко усеченим глацијалним долинама које отварају пролаз према Француској и Швајцарској. Од речних долина важније су Дора Рипарија и Дора Балтеа. Индустрија је развијена у Аости (електрометалургија) и долинама које конвергирају ка Торину (текстилна индустрија). Ломбардијски Алпи су шири и пространији од Пијемонтских и пресечени су лонгитудиналним долинама. Највиши делови су под ледницима. Ниже су пашњаци и шуме, а у падини су ледничка језера (Комо, Гарда и др.). Алпи као какав зид спречавају продор хладних ветрова са севера и задржавају топле ветрове са југа. Обиље алпских река искориштава се за добијање хидроенергије. Венецијански Алпи су сиромашнији и мање искоришћени регион. Претежно су састављени од кречњака. Најлепши део су Доломити, плато изграђен од доломитских стена висине до 1.000 -{m}-. У подножју Доломита развио се спортско-туристички центар Кортина д'Ампецо. За саобраћај је значајна долина реке Адиђе.
Алпи су за северну Италију важан резервоар хидроенергије, а у новије време добијају посебан туристички значај. Такође имају непрегледне пашњаке, шуме, а да их нема, Падска низија би била сува степа. Највиши врх је Чима Маргваријес (2.649 -{m}-).
Северни Апенини Апенини се пружају од Сицилије до превоја Алпаре код Ђенове. Изграђени су од неколико низова који се пружају попут лука. Дуги су око 1.450 -{km}-, широки око 100 -{km}-; нижи су од Алпа. Немају ледника ни ледничких облика.
Апенини су економски мање значајни од Алпи будући да реке имају само флувијални карактер, па им зато лети знатно опада водостај. Шуме и пашњаци су слабији него у Алпима.
Апенине делимо у три дела: Северне, Средње и Јужне Апенине. Северни Апенини се пружају од превоја Ђови преко којег прелази пут и железничка пруга. Са јужне стране Падску низију заграђују Лигурски и Емилијски Апенини. Они су уски, ниски, састављени од меких стена, па су због тога лако проходни. Од посебне важности је превој Кол дел Алпаре који повезује Ђенову са Падском низијом. Лигурско–пијемонтски лук је отворен према Ђеновском заливу. Развође је ближе мору него Падској низији. Највиши врх је Монте Буе (1.803 -{m}-). Етрурско-емилијски планински венац само је 60 -{km}- удаљен од Јадранског мора. У њима је највиши врх Ђимоно. Из овог планинског низа пружају се разни огранци према западу уз реку Арно. Преко велике већине бројних превоја изграђене су саобраћајнице.
Падска низија
мини|300п|Падска низија у Италији Има површину од 46.000 -{km²}-, дуга је око 450 -{km}-, а широка око 100-200 -{km}-. Највећим делом настала је од речних седимената са Алпи.
Северни део низије дели се у два појаса. Од подножја Алпи према низији појас је широк 10-15 -{km}-. Изграђен је од моренског материјала, слабо је плодан и насељен. Од овог појаса до тока реке По пружа се појас ситног материјала. На граници између два појаса избијају мала врела. Ту добро успевају житарице.
Падска низија није идеална равница, има много брежуљака а неки од њих су и вулканског порекла. Том равницом тече река По дуга 672 -{km}-. Притоке реке доносе годишње до 40 милиона m³ материјала, па се ушће реке непрестано помера низводно.
Ова низија се убраја међу најплодније у Европи. У њој је развијена интензивна и модерна пољопривреда. Даје половину италијанских житарица и вина, а преко 90% производње маслаца, шећера, кукуруза и пиринча. Приноси по хектару су највиши у Европи. Она није само најважнији аграрни већ и индустријски рејон Италије.
Индустрија је концентрисана у Ломбардији, Пијемонту и Лигурији. На ове области долази 70% хемијских производа и 90% текстила.
Велики значај има туризам, нарочито градови као што су Венеција, Верона, Милано и Ђенова. Ту се убраја и италијанска ривијера која се пружа од Ђенове до границе са Француском (Санремо, град Империја), као и највеће италијанске луке: Ђенова, Венеција, Трст и Савона. мини|лево|200п|Острво у Пијемонту Падска низија се дели на пет мањих региона: Пијемонт, Ломбардија, Венеција-Фиренца, Емилија-Ромања и Лигурија. Пијемонт Пијемонт је више планински него низијски регион. Административно обухвата 29.350 -{km²}-. Захвата северно подручје Апенина. Главни град региона је Торино који је важна саобраћајна раскрсница и индустријски центар (аутомобилска индустрија „Фијат“). Важнији градови у близини Торина су Алесандрија, Аспи, Аоста, Новара и други. Ломбардија Она је најважнија покрајина у Северној Италији. Простире се на површини од 23.822 -{km²}-. Окружују је врхови Лемпонинских и Ређијских Алпи на северу, ток реке По на југу, Минчо на истоку и Тичино на западу. Дели се на високу, средњу и ниску. Густо је насељена са преко 600 ст./-{km²}-. Сточарски производи и дрво су главна добра и сировине високе Ломбардије. Главни град покрајине је Милано који је највећи индустријски, финансијски, трговачки и саобраћајни чвор државе. Најважније су машинска и текстилна индустрија, а развијене су и металургија, хемијска, прехрамбена и електроиндустрија. Милано је и центар италијанске културе. Фурланија-Јулијска крајина Фурланијско-Јулијски регион има површину од 25.517 -{km²}- и пружа се од Доломита до Соче, од језера Гарда до мора и реке По. Обални појас се пружа 12-20 -{km}- према унутрашњости. Главни град покрајине је Венеција која ја изграђена на пешчаним острвима (има их 118). После Рима, Венеција има најбогатију историјску прошлост. Град је био, а и данас је, важна поморска лука. Данас је у Венецији све подређено туризму. Развила се индустрија - обојена металургија, машинска, текстилна, прехрамбена индустрија, прерада нафте, бродоградња и др. Други важнији градови су: Трст, Верона, Падова, Бреша и Равена. Емилија-Ромања мини|Теодориков маузолеј у Равени Емилија-Ромања се пружа у облику троугла површине 22.134 -{km²}- чија је база на обали Јадранског мора. Највећи град је Болоња. Важна је раскрсница путева и железничких пруга које повезују Јадранско море и Лигурију са северном и полуострвском Италијом. Град је значајан центар прехрамбене и електроиндустрије. Већи градови у овој провинцији су и Ферара, Ређо Емилија, Модена и Равена. Лигурија Површина ове покрајине износи 5.436 -{km²}-, а пружа се у облику лука од врхова Апенина до мора у дужини од 270 -{km}-. Нема изразито високих планинских врхова. Цела Лигурија је проглашена ривијером, а центар јој је Ђенова, шести град по величини у Италији. Ђенова је увозна лука за угаљ из Енглеске, нафту из Леванта, минерале из Алжира и Шпаније, дрво, памук и житарице. Град Савона је важна лука и туристички центар.
Северна Италија заузима 120.000 -{km²}- односно 38% површине Италије. То је врло густо насељени, најразвијенији и економски најважнији део Италије. Овде се производи око 40% укупне италијанске производње пшенице, 70% кукуруза, 100% пиринча, 100% конопље, 45% вина, 85% хидроенергије, 100% свиле.
Полуострвска Италија
Полуострвска Италија обухвата следеће регионе: Апенине, Јадранско приморје (Јадранска фасада), Тарантско приморје (Тарантска фасада) и Тиренско приморје (Тиренска фасада).
Апенини мини|лево|Апенини
Апенини представљају кичму полуострвске Италије. Издигнути су млађим набирањем у неогену, алпском орогенезом. Деле се на Северне (који припадају Северној Италији), Средње и Јужне Апенине (који припадају овим регионима).
Средњи Апенини – пружају се од Риминија до реке Волтурно. Ради се о низу крашких заравни са којих се дижу планински венци. Према југу се пружају бројне долине. У Средњим Апенинима има неколико превоја од којих је најважнији Фабријано. Најдивљији је крај у покрајини Абруци (планинском делу), где се налази и највиши врх Апенина Гран Сасо. Јужни Апенини – пружају се од реке Волтурно до Тарантског залива и Месинског мореуза. Планински венци нагло се снижавају и шире и творе простране долине. У равници Кампање издваја се Везув као усамљен брег. Његова база је пречника 45 -{km}-, а диже се до висине преко 1.300 -{m}-.
У области Апенина клима је средоземна, али са висином клима се модификује. Веће количине падавина добијају западне стране Апенина. Реке имају медитерански режим. Вегетација се мења са надморском висином. Од минералних богатстава у Апенини се налази лигнит, мрки угаљ, шкриљци, боксит и разноврсни грађевински материјал.
Јадранска обала мини|240п|Базилика св. Николе у Барију, Апулија Јадранску обалу сачињавају региони: Марке, Абруцо и Апулија. Марке