За чланак о новом серијском Су-35, подледајте Сухој Су-35С
мини|десно|Су-27М, изглед у плану|250пмини|десно|Су-35С, Руског ратног ваздухопловства|250пСухој Су-35 (, НАТО назив: Flanker-Е) је ознака за ловачки авион Су-27, измењен у два узастопна корака модификација. То је двомоторни авион, једносед, са суперменеварским карактеристикама, четврте генерације. Пројектован је у бироу Сухоја, а произведен је у фабрици авиона у Комсомолску на Амуру.
Прва модификација је осмишљена током осамдесетих година 20. века као побољшање ловца Су-27, под називом Су-27М. Ова варијанта је поседовала канарде и вишенаменски радар који је авиону обезбедио вишенаменску намену. Ојачана је структура да би могао носити већи терет. Први прототип је направио свој први лет у јуну 1988. године. Четрнаест примерака произведених авиона коришћени су као прототипови за испитивања и демонстрације. Како авион се није серијски производио због распада Совјетског Савеза, Сухој га је преименовао у Су-35, како би привукао потенцијалне купце за извоз.
На један примерак тога авиона уграђени су мотори са векторисаним потиском. Та варијанта је коришћена као демонстратор напредних технологија, под називом Су-37.
Једини двосед Су-35УБ, тренер, изграђен је крајем деведесетих година 20. века и сличан је варијанти Су-30МК.
У 2003. години, Сухој је започео други пакет модификација Су-27, у циљу обезбеђења прелазног авиона са блиским карактеристикама ловца пете генерације. Са изузетком примене технологија смањене уочљивости, варијанта задовољава већину осталих захтева за ловца пете генерације, као припрему за програм Сухој ПАК ФА (Сухој Су-57).
Верзији авиона Су-35, репројктована је кабина и управљање наоружањем, у односу на Су-27М, уграђени су му мотори са системом за управљање вектором силе потиска, а укинути су му канарди. Авион је у овој варијанти први пут извршио лет у фебруару 2008. године. Превасходно је био намењен за извоз, али је прву поруџбину ипак извршило Руско ваздухопловство 2009. године, у варијанти Су-35С. Такође су га наручиле Ваздухопловне снаге Кине и Индонезије. Развој Надоградња Су-27 Модификује се први авион Су-27, у варијанту Су-35, према дефинисаном пројекту. Та надоградња је започета раних осамдесетих година 20. века. У периоду када је ловац Су-27 уведен у оперативну употребу у Совјетским оружаним снагама. Коначна серијска верзија ловца Су-27, која је имала фабричку ознаку Т-10С, започета је масовно (серијски) да се производи у фабрици авиона Комсомолск на Амуру 1983. године, а убрзо је започето и њихово увођење у оперативну употребу у Совјетском ваздухопловству.
Надоградња Су-27 је започета 1982. године у варијанту Су-27М (Т -10М), у Сухојевом пројектном бироу, по одлуци Совјетске владе, у децембру 1983. Николај Никитин је одређен да води пројекат, под надзором генералног директора Михаила Симонова, који је био главни пројектант Су-27.
Поређењем аеродинамичког изгледа змаја авиона Су-27 и Су-27М, јасно се уочава међусобна разлика у томе да су на основну верзију авиона додати канарди, који су мале узгонске површине испред крила повезане за кабински део трупа. То је присутно у готово свима пројектима ловачких авиона четврте генерације, ради испуњења примарног захтева за обезбеђење врхунских маневарских карактеристика. Прво испитивање експерименталног авиона, 1985. године, са нагласком оцене доприноса канарда, у комплету са преобликованим продужетком кореног дела крила, у преусмеравању протока ваздуха на такав начин да се елиминише одцепљење ваздушних струјница при великим нападним угловима авиона и доприносу да се постиже повећан фактор аеродинамичког оптерећења. Интеграција такве компактне структуре авиона подноси оптерећење и при нормалном убрзању 10 g, у маневру (насупрот 9 g са Су-27), без потребе за додатним ојачањима њених елемената. Што је још важније, канардима се пројектом лакше реализује релаксирана уздужна стабилност при пратећим системом електричних команди лета (). То авиону обезбеђује супер маневарбилност. Теоретски, за време борбе, пилот може да поведе Су-27М на 120 степени за мање од две секунде и да при томе испаљује ракете на циљ. Остале уочљиве промене у поређењу са пројектом Т-10С обухватале су веће површине вертикалних репова, систем за допуну горивом током лета и употребу носне ноге стајног трапа са два точка. мини|десно|Су-35 у демонстрацији вртложног трага на крајевима крила|250п
Поред повећања управљивости, још једна карактеристика која је издвојила Су-27М од оригиналног пројекта је нови систем управљања оружјем. Главни део овог система је вишенаменски доплерски радар Н011 ”Барс” са фазираном антенском решетком, који му је омогућио да детектује циљеве и надоле испод хоризонта. Први пут је уграђен на трећем прототипу, радар је трансформисао Су-27М од само употребе ваздух-ваздух и за вишенаменску борбу, обезбеђује потребне услове и за напад на земаљске циљеве. У поређењу са радаром Н001 меч на Су-27, који је могао да прати 10 циљева и само усмерава два пројектила према једном циљу, нови радар може пратити петнаест циљева и истовремено усмерити пројектиле према шест од њих. Осим тога, радар за самоодбрану Н012 је смештен у задњем репном делу, то је прво такво решење на свету. Остале промене у авиону укључују употребу побољшаних двопроточних мотора, као и повећану употребу лаких композита и алуминијум-литијумских легура у структури авиона.
Ток програма Сухој је почео преправљати први прототип (означен као Т10М-1) 1987. године, у својој прототипској фабрици у Москви. Иако је добио канарде, први прототип, као и неколико наредних, није имао много физичких измена у новом пројекту. Први лет након те конверзије извршен је 28. јуна 1988. године, након чега је уследио други прототип у јануару 1989. После конверзије два прототипа Су-27М, производња авиона је пребачена на Далеки исток земље. Трећи авион (Т10М-3), који је био први новопроизведени Су-27М и први који је произведен у фабрици на Далеком истоку, направио је свој први лет у априлу 1992. године. До тада се Совјетски Савез распао и наступила је економска криза. Русија је током деведесетих година означила да је првобитни план за серијску производњу авиона између, 1996. и 2005. године напуштен, док су постојећи авиони служили за испитивање у лету, посебно за оцену доприноса канадарда, система команди лета и технологије управљања вектором силе потиска.мини|десно|Су-35 при демонстрацији акробација|250п
У време распада Совјетског Савеза, Сухој је демонстрирао Су-27М високим званичницима одбране и владе. Са својим дебиом на Фарнбороу пред западном публиком, 1992. године, компанија је приказала своју нову варијанту авиона Су-35. Касније су демонстрирани летови и у ширем иностранству, у покушају да привуку инострани купци. У новембру 1993. године у Дубају, гдје га је пилот Виктор Пугачев летео пред гледаоцима, у интересантном летачком програму заједно са авионом Су-30МК. Након тога, авион је летео у Берлину и Паризу, и био је редовно присутан на Московскј ваздухопловној изложби (МАКС). Руска влада се одрекла од извоза авиона, након Сухојеве неуспешне продајне кампање у Јужну Кореју, крајем деведесетих година 20. века и почетком 2000.
Настављен је програм испитивања у лету авиона Су-27М и откривено је да пилот не успева да одржи активно управљање летелицом током одређених маневара, као што је Пугачова кобра. Тај проблем је превазиђен интеграцијом мотора са покретним млазницама за управљање вектором силе потиска на једанаестом Су-27М (Т10М-11), 1995. године. На тај начин је добијена варијанта Су-37, са наменом демонстратора напредних технологија. Тај авион је први пут извршио лет 2. априла 1996. године. На њему је испитан и побољшани радар Н011М. Касније су уграђени нови мотори, ажуриране су команде лета (дигиталне Електричне команде лета) и репројектована је кабина са системима опреме у њој. мини|десно|Двосед Су-35УБ, у 2001. години.|250п
Поред једноседа, пројектован је и двосед Су-35УБ, у извођењу инжењера фабрике уз сарадњу са стручњацима Сухоја, како би омогућили комбинацију доприноса мотора са управљањем вектора силе потиска са већ постигнутим карактеристикама Су-27М. Авион је први пут полетео 7. августа 2000. године, а након тога је служио као пробни сто за испитивање авионске опреме. Оригинални авион Су-27М никада није ушао у серијску производњу због недостатка финансијских средстава.
Нова решења Са потребом да се ажурира стара руска флота авиона Су-27, Сухој је почео 2002. године да репројектује авион у домену кабине и система управљања оружјем, у циљу повећања могућности коришћења напреднијег и бројнијег асортимана наоружања. Тако модифицирани први авион је Су-27СМ, полетео је у децембру 2002. године. Почетни успех модернизације пројекта, подстакао је Сухоја да у децембру 2003. године настави тај програм. Интерно означен програм модернизације Т-10БМ је имао за циљ темељније репројектовање ради смањења квалитативног јаза између руских авиона и иностраних авиона четврте генерације. Добијени пројекат, који је означен као Су-35, сматрао се као привремено решење у очекивању увођења наредног напредног ловца пете генерације Сухој Су-57. Планирано је да многе карактеристике од авиона Су-35 наследи тај нови авион. Поред тога, Су-35 је једносед те је логична замена двоседу Су-30МК, на извозном тржишту. мини|десно|Млазнице за управљање вектором силе потиска на Су-35С|250п По многим детаљима, гледано споља, пројекат Т-10БМ више личи на Су-27 од претходне верзије Су-27М. Током испитивања аеродинамике Су-27М и мотора са системом управљања вектором силе потиска, Сухој је закључио да би губитак маневарских способности због уклањања канарда могла бити компензована додавањем млазница за управљање вектором силе потиска. Конструкција авиона са канардима изазива повећање масе целог авиона и повећава чеони радарски одраз, што доводи у питање добитак у њиховом аеродинамичком доприносу повећања маневарских карактеристика. Интегрисањем напредније авионске опреме, посебно радара, значајно је смањена маса и габарити тих компоненти, што је тежиште авиона померило уназад.
Конструктори су одлучили да уклоне канарде и леђну аеродинамичку кочницу, смањили су површине вертикалних репова и величину хрбата и задњег носача. Таквим променама, као и повећаном употребом алуминијских и титанијумских легура и композита, смањена је маса празног авиона, задржавајући при томе максималну тежину полетања, коју има и Су-27М.
мини|десно|Унутрашњи изглед кабине авиона Су-35С|250п мини|десно|Радар Н035 ирбис са фазираном антенском решетком|180п Да би пројекат Су-27М поседовао опрему, која се захтева његовом трансформацијом у вишенаменски авион, закључено је да постоје значајне потешкоће у испуњењу тих захтева. Закључено је да постоје многе препреке и потешкоће за то на базној варијанти Су-27. Посебан проблем је био распоред уређаја у кабини и негативан утицај тога на оптерећење једног пилота у једноседу. Конструктори, пробни пилоти и специјалисти за софтвер авионске опреме су заједно радили на репројекту кабине и њених пратећих система и побољшали интеграцију човек-машина, у циљу смањења оптерећења пилота током лета и вођења борбе. Систем управљања информацијама о авионској опреми авиона је промењен тако да сада има два дигитална рачунала која обрађују информације из система команди лета и оружја. Информације се приказују на два вишенаенска приказивача, величине 23 cm × 30 cm, који су заменили мањи мултифункционални приказ катодним цевима на Су-27М. На новим приказивачима пилот лако може да прегледа критичне информације о лету.