Даворјанка Пауновић Зденка (Кучево, 19. јануар 1921 — Голник, код Крања, 1. мај 1946) била је студенткиња, учесница Народноослободилачке борбе и невенчана супруга Јосипа Броза Тита.
Као гимназијалка се 1936. укључила у омладински револуционарни покрет и постала члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), 1938. Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а 1939. члан Среског партијског повереништва у Пожаревцу. Јуна 1940. постала је члан Среског комитета СКОЈ-а за Пожаревац, а исте године и члан Партијског бироа на Филозофском факултету у Београду, где је студирала француски језик.
Непосредно пред почетак Другог светског рата, 1941. постала је специјални курир Политбироа Централног комитета КП Југославије. Након окупације, пратила је Јосипа Броза Тита приликом његовог преласка из Загреба у Београд, у мају, а потом и приликом његовог одласка на ослобођену територију, у септембру 1941. године. Све време рата провела је са Јосипом Брозом Титом, као његов лични секретар.
У току рата, разболела се од туберкулозе, па је у лето 1944. отишла у Совјетски Савез на лечење. По повратку у земљу живела је заједно са Титом у резиденцији у Румунској 15 и Белом двору, где је радила као његов лични секретар. Почетком 1946. поново се разболела, након чега се извесно време лечила у санаторијуму на Голнику, код Крања, у Словенији, где је и умрла. Сахрањена је по личној жељи у Дворском комплексу на Дедињу, у близини Белог двора.
Даворјанка Пауновић се сматра једном од највећих љубави Јосипа Броза Тита, са којим је пуних пет година живела у ванбрачној заједници.
Биографија Рођена је 19. јануара 1921. у Кучеву. Половином 1922. њена породица се преселила у Пожаревац.
Њен отац Милан (1876—1955) био је учитељ и угледна личност, као учесник Првог светског рата и носилац многих одликовања, међу којима и Ордена Карађорђеве звезде. Мајка Бисенија Биса (рођена Милетић; 1893—1983), била је домаћица. Поред Даворјанке имали су још једну старију ћерку Бранку, рођену 1912, која је након велике матуре 1932. умрла од маларије. Даворјанку су у породици од милоште звали „Дара” и „Дарица”.
Након пресељења у Пожаревац, Даворјанка и њена старија сестра Бранка, су овде похађале основну школу и гимназију. Даворјанка је у школу кренула 1927, са шест година. Одмалена се интересовала за књигу и све време школовања била је одлична ученица. Након основне школе, похађала је Пожаревачку гимназију. Као гимназијалка, заједно са својом сестром од ујака Вером Милетић, која јој је била најбоља другарица, укључила се 1936. у револуционарни омладински покрет. Исте године примљена је у чланство тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Пошто је потицала из угледне породице, када је била у вишим разредима гимназије, директор гимназије посетио је њене родитеље и рекао им да ће је морати избацити из гимназије, због њеног учешћа у комунистичком покрету.
Припадала је најактивнијој групи револуционарне омладине у Пожаревцу. Заједно са њом деловале су и њене сестре од ујака — Вера, Олга и Бранка Милетић, па су их у Пожаревцу прозвали „црвене девојке”. Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Наредне, 1939. постала је члан Среског повереништва КПЈ у Пожаревцу, задужена за рад међу женама. Исте године завршила је велику матуру и уписала факултет у Београду. Њена жеља била је да студира агрономију, али је под утицајем оца уписала Филозофски факултет, где је студирала француски језик и књижевност.
Заједно са сестром, Вером Милетић, одмах по доласку на студије у Београд, укључила се у револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету. Даворјанка је била члан Удружења студената Пожаревљана, члан Међуфакултетског женског актива Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и члан Управног одбора Дома студенткиња, док је Вера, од стране Месног комитета КПЈ за Београд, ангажована у Комисију за рад са средњошколском омладином. У првим годинама студија, Даворјанка је често одлазила у Пожаревац, где је такође била политички активна. Јуна 1940. постала је члан новоформираног Окружног комитета СКОЈ-а за Пожаревац. У јесен исте године постала је секретар партијског бироа на Филозофском факултету и секретар Удружења студената Филозофског факултета.
Била је веома образована, поред француског, говорила је немачки и чешки језик. Облачила се модерно и женствено, пошто је била из богате породице. Све ово ју је препоручило да постане партијска курирка. Због илегалног начина рада Комунистичке партије Југославије, посао партијских курира, који су често преносили важна партијска документа и информације, био је веома сложен и опасан. Како би избегли да курири, заједно са документима, падну у руке полиције, руководство КПЈ је за курире почело да ангажује младе девојке, у које полицији није било лако да посумња да су илегални партијски курири. Фебруара 1941. у Загребу је похађала илегални радио-телеграфски курс. Том приликом упознала је генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита, који је пратио курс и упознао све учеснике, међу којима је била и Даворјанка.
лево|мини|Даворјанка Пауновић са другарицама. На фотографији слева надесно — Радмила Трифуновић, Даворјанка Пауновић, Вера Милетић и Слободанка Стефановић. Даворјанка је једина преживела рат, док су остале три страдале. Радмила Трифуновић је погинула и проглашена је за народног хероја Југославије, док су Вера Милетић и Слободанка Стефановић трагично страдале. Након курса, постала је курир за везу између Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Централног комитета КПЈ, који се налазио у Загребу. Убрзо потом, марта 1941. прешла је у Загреб, где је постала специјални курир Политбироа ЦК КПЈ и прешла у илегалност узевши илегално име — „Зденка Хорват”. Кроз неколико недеља, 6. априла 1941. отпочео је Други светски рат у Југославији, а месец дана касније, 8. маја 1941. била је у пратњи Јосипа Броза Тита приликом његовог преласка из Загреба у Београд.
Током Титовог боравка у окупираном Београду, од маја до септембра 1941, била је његова специјална курирка. Тито је боравио на Дедињу, у вили породице Ненадовић, а Даворјанка у непосредној близини у Румунској улици. Поред ње, курирске послове везане за Тита, обављале су и Милева Лула Планојевић, Гроздана Зина Белић и Љубинка Ђурђевић Буба. Љубинка је била сестра власнице куће у којој је становао Тито, па је и она боравила у тој кући. Преко ње и Даворјанке, Тито је одржавао везу са осталим курирским пунктовима, а преко Луле и Зине је одржавао контакт са осталим члановима Централног комитета.
Приликом Титовог преласка из Београда на ослобођену територију западне Србије, 16. септембра 1941, Даворјанка се заједно са Јашом Рајтером и Веселинком Малинском, налазила у његовој пратњи. Заједно са њима, путовао је и свештеник Драгољуб Милутиновић, који је био пријатељ Владислава Рибникара. Нако доласка на ослобођену територију — најпре у околину Ваљева и потом у Крупањ, а касније у Ужице, које је било центар ослобођене територије тзв. „Ужичке републике”, стално се налазила у пратњи Врховног команданта, као његова лична секретарица. Поред послова секретарице, вршила је и посао дактилографкиње и домаћице.
У току читавог Народноослободилачког рата, била је уз Тита и Врховни штаб НОВ и ПОЈ — прошла је ратни пут од Ужица, преко боравка у Санџаку и Фочи, похода у Босанску крајину, боравка у Бихаћу, битака на Неретви и Сутјесци, боравка у Јајцу и Дрвару, десанта на Дрвар до доласка на Вис. Учешће у дугим и напорним маршевима, као и у непријатељским офанзивама, излагало је посебним напорима и утицало на њено крхко здравље. Јуна 1944, када је Врховни штаб прешао на острво Вис, Тито је успео да је убеди да пође у Совјетски Савез на лечење.
Током боравка у Савезу Совјетских Социјалистичких Република (СССР), лечена је у санаторијуму у Москви. Поред лечења, бавила се и политичким радом. Обилазила је организације жена и омладине и држала предавања о ослободилачкој борби у Југославији. У Москви је била делимично излечена, јер се није у потпуности хтела подврћи саветима лекара. Својевољно се вратила у Југославију, почетком октобра 1944, приликом Титове посете Москви, непосредно пред ослобођење Београда.
Након ослобођења Југославије, Даворјанка је постала лична секретарица маршала Југославије и становала је најпре у резиденцији у Румунској 15, а потом у Белом двору, где је преузела и улогу домаћице. Почетком 1946, поново се разболела и добила запаљење десне плућне марамице. Најпре је лечена у Београду, а онда је упућена у санаторијум у Голнику, код Крања, где је умрла 1. маја 1946. године. По личној жељи, сахрањена је у кругу Дворског комплекса на Дедињу, у близини Белог двора.
Имала је чин мајора Југословенске армије (ЈА). Носилац је Партизанске споменице 1941., а одликована је југословенским Орденом братства и јединства и совјетским Орденом Отаџбинског рата првог степена.
Њено име данас носе улице у Пожаревцу и Петровцу на Млави, а њено име налази се на спомен-плочи погинулих професора и ђака Пожаревачке гимназије (спомен-табла се налази на згради основне школе „Доситеј Обрадовић”, у којој се некада налазила гимназија).
Лик Даворјанке Пауновић појавио се у телевизијској серији Одлазак ратника, повратак маршала, редитеља Саве Мрмка из 1986, где је Даворјанку тумачила глумица Оливера Јежина. Поред ове серије, њен лик појавио се и у играно-документарној серији Тито, редитеља Антуна Врдољака из 2010, где је Даворјанку тумачила глумица Зринка Цвитешић, као и у телевизијској серији Равна гора, редитеља Радоша Бајића из 2013, где је Даворјанку тумачила глумица Милена Јакшић.
Љубав са Титом Љубав Даворјанке Пауновић и Јосипа Броза Тита била је велика и трагична. Њихов први сусрет био је почетком 1941. у хотелу „Еспланада” у Загребу. Даворјанка је похађала илегални партијски курс, а Тито је као генерални секретар КПЈ упознао све полазнике курса. Она је тада била у емотивној вези са Јовом Капичићем, студентом медицине, с којим се упознала крајем 1939, а Тито је био у ванбрачној вези са Хертом Хас, која је била у другом стању.
Јосип Броз Тито тада је живео у Загребу под илегалним именом инжењер Славко Бабић. Како би избегао да га открију агенти загребачке полиције, он се служио разним методама, а једна од њих била је веома елегантно облачење. Како би додатно заварао траг полицији, од потчињених партијских руководстава тражио је да контакт са њим одржавају преко партијских курира, које су биле младе и лепо обучене девојке. На тај начин, полицијским агентима било је тешко да посумњају да је елегантни господин у пратњи младе девојке у ствари генерални секретар илегалне Комунистичке партије, а да је девојка партијски курир.
десно|мини|Врховни командант Јосип Броз Тито диктира Даворјанки Пауновић Зденки, јуна 1942. на планини Зеленгори Након ове директиве, Покрајински комитет КПЈ за Србију свог дотадашњег курира за везу са Централним комитетом КПЈ Филипа Мацуру заменио је младом студенткињом Даворјанком Пауновић. Она је изабрана, јер је била веома образована и облачила се модерно и елегантно. Због свог модерног облачења, она је у почетку била критикована од стране партијских другова, који су сматрали да се комунисти морају облачити скромније. Тако се догодио нови сусрет Даворјанке и Тита, а неки сматрају да се тада између њих догодила „љубав на први поглед”. Убрзо након овог сусрета, Даворјанка је постала специјални курир Политбироа ЦК КПЈ и морала је прећи у Загреб. Претпоставља се да су Тито и Александар Ранковић опазили њене способности за поверљив илегални рад због њене интелигенције и спретности, али и познавања страних језика. Крајем марта 1941, посетила је родитеље у Пожаревцу и рекла им да одлази на сигурно место и да не брину. Потом се у Београду опростила од свог дотадашњег момка и саопштила му да је партија послала на задатак. Њихов растанак био је веома емотиван, јер су се веома волели.